Мала шаховска табла – о Русији је, заправо, све време реч

Амерички дипломата Метју Палмер је већ дуже време присутан у региону и из неког мистериозног разлога има статус „наклоњеног“ нам човека. Као таквог га је више пута апострофирао и сам Александар Вучић, а и медији блиски актуелној власти.

Управо тај, наводно, „наклоњени“ нам Палмер се последњих дана истакао серијом, најблаже речено, непримерених изјава, које би у свакој озбиљној земљи заслуживале ако не баш проглашавање за „персону нон грата“, а оно барем неки озбиљан дипломатски демарш. Најдрастичнија међу њима свакако је отворена претња упућена руководству Републике Српске и нарочито Милораду Додику да му, уколико настави са својим, наводно, антидејтонским деловањем, „неће бити допуштено да опстане“(?!) Али за нашу тему можда су још индикативнији Палмерови ставови поводом спорног „Закона о    слободи вероисповести“, због којег се широм Црне Горе одржавају масовне протестне литије под вођством Српске православне цркве.

По Палмеровом мишљењу, „сам по себи, Закон је у складу са црногорским обавезама као кандидата за чланство у ЕУ и многе европске државе имају сличне такве законе“.  Али, истовремено, Палмер „разуме забринутост коју изражава СПЦ“, поздравља дијалог који су Митрополит Амфилохије и премијер Марковић отпочели управо на Светог Валентина („Дан заљубљених“), у чему он види „добар знак“.  Све у свему, сматра Палмер, „важно је да влада и црква разговарају и да се смире тензије које је овај закон изазвао и да се елиминише ризик од насиља на улицама“.

На први поглед, све је у реду, у оквирима очекиваног и границама дипломатских манира и праксе. Али одмах после ових релативно политички коректних реченица долази оно главно – оно о чему се, заправо, све време ради, оно што жуља и око чега се све врти. 

„Јако смо забринути када чујемо шта долази из руских извора који често користе српске посреднике“, наставља Палмер. И додаје: „Руси овај закон виде као рањиву тачку коју могу да искористе као прилику да направе раздор између Србије и Црне Горе и повисе тензије.“ А онда следи поента – која далеко превазилази повод и представља резиме и путоказ за разумевање америчког односа према Србији и, уопште, западне политике на Балкану.

„Русија, одбија да прихвати реалност у Европи после Хладног рата и види ситуацију у којој постоји велика напетост као нешто што је њен стратешки интерес на Западном Балкану, а то је супротно од онога што желе да виде Сједињене Државе. Ми желимо да видимо мир, хармонију и сарадњу у региону, где земље сарађују да би превазишле разлике. А Руси свакодневно раде на томе да продубе и повећају те разлике и поделе“, закључио је Палмер.

Све време се ради о Русији и борби против њеног „малигног утицаја у региону“. А онда, разуме се, и о „пацификацији“ Србије, која је, делом, с разлогом, а делом параноидно претерано, увек виђена као испостава тог „малигног“ руског утицаја

И ту смо, дакле. Не ради се овде о једном праведном или неправедном закону. Не ради се о вери. Не ради се о демократији. Не ради се чак ни о Црној Гори, нити о Косову – мада су и Косово и Црна Гора свакако значајне карике у у овој локалној стратегији – још увек – глобалне Империје. Све време се ради о Русији и борби против њеног „малигног утицаја у региону“. А онда, разуме се, и о „пацификацији“ Србије, која је, делом, с разлогом, а делом параноидно претерано, увек виђена као испостава тог „малигног“ руског утицаја.

Уколико би Србија (или Република Српска) дала довољно назнака, сигнала и обећања да, Палмеровим речима, „прихвата реалност у Европи после Хладног рата“, можда би (наглашавам, МОЖДА) могла рачунати на неку дозу „победничког милосрђа“ и тако, евентуално, добити коју мрвицу са стола постхладноратовских победника. (Мада је та гозба већ углавном окончана, а плен одавно расподељен.) Уколико, пак, то не учини, или барем, по мишљењу стручног жирија у Бриселу, Берлину и Вашингтону, не учини довољно убедљиво и „ентузијастично“, са конкретним гестовима (нпр. признање Косова, санкције Русији, слање војника у НАТО мисије и слично) и гласним изливима задовољства због новоуспостављеног „партнерског односа“, може се догодити да не добијемо ништа – сем подсмеха и презира нових „пријатеља“, као и балканских суседа који су се, благовремено, тј. од почетка сместили под њихове глобалне скуте.     

Па шта нам је онда чинити? За почетак, држати се свог става (и устава), својих осведочених пријатеља – ма колико нас непрестано убеђивали како у политици „нема пријатеља“ – и својих елементарних националних и државних интереса

Па шта нам је онда чинити? За почетак, држати се свог става (и устава), својих осведочених пријатеља – ма колико нас непрестано убеђивали како у политици „нема пријатеља“ – и својих елементарних националних и државних интереса.

Можда је ова локална, регионална „шаховска табла“ (да парафразирамо чувени наслов књиге Збигњева Бжежинског) релативно мала у односу на велику, тј. светску плочу и глобалне играче. Али очигледно није баш ни толико мала и потпуно небитна. У сваком случају, за нас (барем оне који су решили да овде остану) та табла је главна, једина и најважнија, јер се на њој и у зависности од ње одвијају све наше велике и мале борбе и стремљења. И другу „плочу“ немамо. Бар уколико хоћемо да останемо своји на своме. Зар није онда боље мало се потрудити да је заједнички сачувамо и поспремимо?

А први корак тог поспремања и очувања морало би бити разликовање ко су нам заиста савезници и пријатељи – ја бих рекао, сви они којима је стало до праведнијег и мултиполарног света – а ко нас све време уцењује, прети и ради нам о глави. Стога би можда требало захвалити Метју Палмеру и сличнима што нам у великој мери олакшавају ово препознавање и оријентацију?