"Лутка на повоцу" или Вучићев „колубарски бој“

„Е нека им је рек'о“. Овако је добар део јавности, и то не само оне напредњачке и прорежимске, дочекао изјаву Александра Вучића поводом текста Балканске истраживачке мреже о тендеру за извлачење воде из поплављеног колубарског копа „Тамнава-Западно поље“. Вучић је нимало дипломатски рекао да „БИРН лаже“ и оптужио ЕУ, који је главни финансијер пројекта ове мреже, да „плаћа БИРН да лаже против српске владе“.

Људи у принципу воле да се (само)обмањују и хватају за сламку. А посебно један део српских патриота не жели да призна како су били намагарчени 2012. године (можда и 2014 – мада за ово друго већ не може бити оправдања), мислећи да гласају за „патриоте“, или макар за „мање зло“. Плус постоје медији и стручњаци задужени за збуњивање, сејање магле и чување премијеровог „патриотског имиџа“. Зато се увек нађе доста оних који ће лако да наседају на причу како Вучић „лукаво“ брани национални интерес од злих странаца и који ће и ово махнитање са БИРН-ом протумачити као  још један „доказ“ како Вучић само што се није наново „патриотски преврнуо“. И који не стижу или не желе да се мало детаљније упознају са случајем, нити озбиљније запитају откуда то да се премијер, који управо распродаје последње привредне ресурсе државе, наједном тако разгаламио око једног релетивно ситног повода.       

Наиме, ту се поставља неколико важних, али сасвим различитих питања, која је апсолутно погрешно и замагљујуће трпати у исти кош. Једно је питање да ли су и који све наводи из БИРН-овог чланка тачни. Друго је да ли ти наводи и у коликој мери, чак и ако су тачни, компромитују српску владу. Треће је да је током тендера прекршен неки закон или процедура. Четврто да ли је, с обзиром на околности и изгубљено време, тендер уопште био неопходан, баш као и узимање кредита од Светске банке за ту намену, или је можда било боље, брже и много јефтиније да је посао извлачења воде финансиран сопственим средствима државе и ЕПС-а. Пето, да ли је, чак и да је све у чланку нетачно, потребно да председник владе тако жустро одговара на новински чланак који је објавио само један недељник и два-три портала.  И шесто, али не и најмање важно, да ли је примерено да се том приликом служи речником који неодољиво асоцира на тон и терминологију његовог некадашњег страначког колеге који се својевремено са места министра правде обраћао „курви Дел Понте“.  

Да и не говоримо о „ситници“ да су скоро сви ревносно коментарисали и критиковали чланак који готово нико није прочитао и пренео. Нити барем навео заиста основне тезе из инкриминисаног текста.

Иако то нерадо признаје, мислим да и сам Вучић зна када се превари и претера. Тако је (и) овога пута вешто заменио тезу и свој хистерични испад поводом БИРН-овог чланка покушао да представи као „слободу говора“, а себе као жртву најновије белосветске завере. 

„Свестан чињенице да сам само обичан председник Владе једне географски мале земље, а да су госпођа Коцијанчич и господин Давенпорт велики и важни функционери ЕУ, нисам ни помислио да ће само један мој мали, обични одговор новинару на конференцији за штампу изазвати такав бес моћних и значајних људи", навео је Вучић. Премијер је упитао Мају Коцијанчич и Мајкла Давенпорта да ли они забрањују председнику Владе Србије да одговара на питања новинара и да ли покушавају да му забране да јавности Србије саопшти да они које они плаћају не говоре истину."И да ли је слобода свакојких речи дозвољена вама, а слобода истине и изражавања истине није дозвољена нама обичним смртницима?". Он је оптужио неименоване, али препознатљиве „ЊИХ“ да су покушали да натерају Владу Србије да прихвати тендерску понуду једне западне компаније која је чак 23 милиона евра скупља од понуде српске компаније („за вас тричавих 23 милиона. За мене и земљу коју водим великих 23 милиона“) и драматично додао да неће бити њихова „лутка на повоцу“.

Да се разумемо. Немам ништа против (напротив, и сам то врло често чиним) да се критички говори о политици и понашању страних представника. А поготово подржавам намеру да држава уштеди двадесет три милиона евра – мада у конкретном случају уопште није јасно да ли је ишта уштедела. Но,  мислим да увек треба држати до неког нивоа и манира, те да је важније бити чврст у аргументима и ставовима него бучан на речима. А такође мислим и да нека од питања која је БИРН поставио и те како завређују одговор, а не паушалну грдњу и увреде.

-  Због чега је за посао испумпавања ангажован конзорцијум, који чине новосадска „Енерготехника Јужна Бачка“ и румунска фирма „Неш“ када те компаније немају искуства за обављање посла испумпавања великих вода, чиме се доводи у питање тендерска процедура, јер је један од услова на тендеру из јула 2014. године био да тај посао мора да ради компанија која има искуства у таквој врсти посла? (А изгледа да искуства те врсте нису имале ни српска ни румунска фирма.)

- Колико је конзорцијум до сада испумпао воде и да ли је конзорцијум завршио свој део посла у року, како је било предвиђено уговором који је истекао 17. децембра 2014. године? Је ли посао завршен у смислу да је коп очишћен и спреман за експлоатацију? (Очигледно није.) Ко сада испумпава воду и муљ на Тамнави и на који начин се плаћа тај посао?

- Зашто се скрива податак да другопласирана на тендеру није била никаква „европска компанија“ већ такође – али потпуно – домаћи конзорцијум („Миленијум груп“), са тек незнатно скупљом понудом (0,132 : 0,135 евра по кубном метру)? Понуда оног европског, на коју је ради психолошког и „патриотског“ ефекта премијер алудирао, због непотпуне документације није ни узета у разматрање. Дакле, нити је држава одлучујући се за ове извођаче који су добили посао „уштедела 23 милиона евра“, нити се ту радило о избору између стране и домаће компаније (напротив, и победнички конзорцијум је 50 одсто страни и, штавише, баш „европски“, тј. румунски).  

- Холандски "Ван Хек" je саопштио да је у Србију „допремио 160 камиона опреме, што је укључивало 20 великих дизел пумпи и 7,5 километара цеви“. Са колико камиона опреме, колико километара цеви и уопште којим ресурсима су у овој операцији учествовали „главни извођачи“?  

-  Због чега се са испумпавањем копа Тамнава, који је кључан за одржавање енергетског сектора Србије, кренуло четири месеца по окончању поплава када се зна, према подацима Електропривреде Србије, да Србија месечно губи 30 милиона евра, јер на том копу нема производње? (А 4 пута 30 = 120 милиона евра) Заправо, то и јесте кључно питање, мада можда недовољно истакнуто у самом БИРН-овом чланку. Да ли су расписивање тендера и спора процедура били знак наглашеног поштења и „легализма“ ове власти, или, пак, покушај да се читава ствар додатно растегне и посао одвода воде и оспособљавања копа максимално пролонгира – на радост увозника струје и угља, као и разних у то укључених посредника? 

Коначно, и независно од БИРН-а, како то да је премијер тако експлодирао баш поводом овога са Колубаром, као и ономад поводом писања о уговору са Етихадом? Да ли је то можда знак да су ти текстови, иако не баш савршено урађени, ипак дарнули у неке дубље и скривене интересе премијера и људи из његовог окружења?  

И напокон, најсмешније и најтужније у исти мах. Како то да премијер својевремено није био ни упола тако бучан, енергичан и одлучан када се радило о (не)потписивању Бриселског споразума као што је сада био спреман да брани један обичан тендер (и свог кума) од једног новинског чланка. Тачно је да је политички важно одбранити владу од (не)основаних напада. Тачно је и да „кум није дугме“. Али неће бити ни да је за Србију и Србе – чак и овакве какви су – Косово баш најневажнија ствар на свету.