Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Kosovski rasplet i smetnje na vezama – zašto je „Laki“ nervozan? |
sreda, 13. jun 2018. | |
„Kada će Skupština Srbije konačno raspravljati o Kosovu? Ima li relevantnijeg mesta za tu raspravu od ovog doma, uz svo poštovanje svih drugih mesta na kojima se tzv. unutrašnji dijalog vodi?“ Ovo pitanje koje sam u više navrata postavljao predsedniku-predsednici skupštine i vlade uporno ostaje bez odgovora. Zbilja, kako to da se o Kosovu i Metohiji već godinama, na svakih nekoliko meseci, raspravlja u Savetu bezbednosti UN, kao i prilikom svakog većeg međunarodnog okupljanja, od Oebsa do Uneska, a da od početka ovog saziva srpskog parlamenta to u plenumu nije učinjeno niti jednom? I kako ćemo mi sada da se bunimo kad-ako se tokom predstojećeg britanskog predsedavanja Savetom bezbednosti pokrene inicijativa da se ti redovni javni izveštaji UNMIK-a i slušanja ukinu? Da zlo bude još gore, odnosno naša državna sramota veća, upravo ovih dana u tzv. „Skupštini Kosova“ tamošnji poslanici raspravljali su o pregovaračkoj platformi za dalje briselske pregovore, koja, pored ostalog, predviđa redovno izveštavanje skupštine o toku pregovora sa Srbijom, višestranački sastav pregovaračkog tima i još niz drugih stvari koje, u ovom trenutku, predstavljaju misaonu imenicu i nedostižan demokratski standard za srpsku stranu – na kojoj se sve rešava i odlučuje u okviru jedne stranke, odnosno unutar jedne jedine glave.
Šta je sa našom platformom? Odnosno, da li tako nešto uopšte postoji? Da li se iko još seća odiseje čuvene „Nikolićeve platforme“, koja je više od dve godine „putovala“ od Andrićevog venca do Nemanjine ulice – i na kraju nikada nije stigla? Na osnovu čega i oko čega uopšte pregovaraju srpski pregovarači? Drugim rečima, kada saberemo i oduzmemo, sva ova pitanja i svi ovi detalji, plašim se, sugerišu da, bar kada je reč o odnosu prema KiM, upravo mi, tj. Srbija, sve više i češće delujemo kao „takozvana“ država. U vreme kada je SNS tek dolazio na vlast, odnosno preuzimao dizgine i kormilo državnog broda – a tome, verovali ili ne, evo, ima već skoro punih šest godina – jedna od glavnih mantri nove vlasti bila je kako oni, razume se, „za razliku od prethodnika, nikada neće lagati građane“, isto kao ni svoje „partnere iz međunarodne zajednice“. Kako stoji stvar sa „nelaganjem građana“ to neka prosudi svako za sebe – iako sve češći protesti sve širih društvenih segmenata, čini se, ukazuju da je i u tom pogledu strpljenje na izmaku, a idila pri kraju. Ali, nezavisno od toga, očito da nešto ozbiljno nije u redu sa komunikacijom aktuelne vlasti sa međunarodnom zajednicom, i to kako njenim „istočnim“, tako i „zapadnim“ delom. Na prvi pogled, sve je gotovo savršeno. Srbiju (čitaj, Vučića) uvažavaju i obožavaju svi redom. Od Angele Merkel i Makrona, do Amerikanaca i Putina. A o Orbanu i Erdoganu da i ne govorimo. Međutim, istovremeno, ne samo mediji i tabloidi koji nastupaju kao trbuhozborci SNS vlasti, nego i sam Vučić i njegovo najbliže političko okruženje sve češće govore o opasnostima i pogibelji koja mu se sprema od neimenovanih (zapadnih?!) centara moći. (A paralelno s tim, samo u nešto manjoj meri, tj. srazmerno udelu u javnom mnjenju, Vučićevi „građanistički“ podržavaoci – Čeda, Čanak, Beba i društvo sa pokojnih E-novina Petra Lukovića – sa svoje strane proturaju tezu kako mu, zapravo, o glavi rade Rusi?!) Svaki čas se čuje, odnosno čita o nekim „tajnim planovima“, „zaverama“ „destabilizaciji“, pa bogme i sukobima i atentatima na Vučića ukoliko ne uradi ono što se od njega očekuje. Nervoza je sve veća, baš kao i tajnovitost koja obavija Vučićeve akcije i planove.
Ali zašto je to tako? Da li je u pitanju prosto nedemokratski, autoritarni refleks i recidiv iz prošlih vremena, pre radikalskog „velikog praska“ i europskog zaokreta? Ili, pak, Vučić i SNS imaju neki vrlo konkretan i jak razlog zašto svoje poteze i namere kriju od javnosti i od parlamenta kao zmija noge? Loše je, naravno, i ako je u pitanju ono prvo. Ali meni se ipak čini da je pre reč o ovom drugom.
„Ja nikada ne lažem...Otvoreno govorim i pred Putinom o našem evropskom putu, kao u na zapadu o prijateljstvu sa Rusijom.“ Ovakve i slične izjave bezbroj smo puta slušali iz usta predsednika-premijera Vučića. No, čini se da stvari baš i ne stoje tako. Odnosno, izgleda da ga ili nisu svi baš dobro razumeli – ili ipak nije baš svuda i svima govorio isto.
Konačno, ako zaista nije, nekad, negde, nekome obećao da će „rešiti Kosovo“ (na način na koji to „rešenje“ vide najmoćniji zapadni politički faktori), zašto se Aleksandar Vučić toliko nervira što, kako kaže, „osamdeset odsto građana podržava zamrznuti konflikt“ na KiM? Uzgred rečeno, ne podržava osamdeset odsto zamrznuti konflikt, nego se otprilike toliki procenat protivi prihvatanju nezavisnosti Kosova – što bi, valjda, predsedniku države Srbije trebalo da bude drago, a ne da se zbog toga ljuti i nervira? (Osim, razume se, ukoliko mu se tim tvrdoglavim stavom „nerazumnog“ naroda, pa čak i crkve, ne kvare neki lični dilovi i planovi.) Zašto se „unutrašnji dijalog“ ne vodi tamo gde bi to bilo najlogičnije (u skupštini i na javnim medijskim servisima) i – još važnije – zašto se stiče utisak da su ovoj vlasti, odnosno Predsedniku-Premijeru lično, ubedljivo bliži, miliji i draži stavovi onih javnih ličnosti, stranaka i NVO koji Kosovo tretiraju kao „omču oko vrata“ i preporučuju Srbima da se tog „balasta što pre oslobodimo“? Dok se, istovremeno, ona mišljenja koja se takvom kapitulantskom stavu suprotstavljaju sistematski potiskuju, marginalizuju i javno diskvalifikuju. Na sva ova pitanja, nažalost, ja vidim samo jedan odgovor. A ako postoji neki drugi – voleo bih rado da ga čujem. (narodni poslanik i urednik NSPM) |