Kosovski hokus-pokus

U pretprošlu sredu, u cik zore, probudio me je telefonski poziv iz Amerike. Javlja se stara prijateljica koju nisam video i čuo bukvalno četvrt veka. Izvinjava se zbog ranog poziva. Malo se u uzbuđenju preračunala sa vremenskim zonama. Gledala me je sinoć na satelitu, našla telefon preko Gugla, potom se setila da ispred broja doda dvojku... Kaže da je očajna zbog ovoga što se dogodilo sa Kosovom i da već nekoliko dana gotovo nije sklopila oči. Ogorčena je i potrešena. Hoće da šalje protestno pismo u Los Anđeles Tajms i sprema se da zajedno sa još nekim našim ljudima u Portlandu organizuje demonstracije protiv kosovske nezavisnosti.

Moja prijateljica iz prošlosti bila je moderna devojka sa severa Vojvodine. Jugoslovenka. Odlikašica. Pomalo štreber. Završila je medicinu i krajem osamdesetih «zapalila» u Ameriku. Retko dolazi u Srbiju. Ima dobar posao i srećnu porodicu. Sve u svemu, njena kosovska tuga nije nikakav supstitut za neku drugu nevolju ili frustraciju. Njena tuga je autentična, ona je ogorčena zbog nepravde koja se čini Srbiji i ona ne ide na proteste da leči neke lične traume, niti zato što joj trebaju nove patike ili parfem.

Lako je iskarikirati poziv moje prijateljice. Lako je ismejati njenu nesanicu i brigu zbog Kosova sa rastojanja od par desetina hiljada kilometara. Možemo se igrati psihologa i njen poziv svoditi na zakasnelu nostalgiju, žensku sentimentalnost, preosetljivost i ostale trice. Ali ostaje tvrdoglava činjenica da su prethodnih sedmica stotine hiljada naših sunarodnika širom sveta osećali sličnu frustraciju, tugu i bes kao i moja prijateljica. Očigledno da je kosovska nepravda takla mnoga srca i potresla čak i one koji baš ne ležu i ustaju sa kosovskim zavetom na usnama.

S druge strane, nema nikakve dileme da su prethodne dve nedelje u Srbiji protekle u gotovo „dirljivom“ nastojanju ovdašnjih „svesnih“ medijskih i političkih snaga da u što je moguće većoj meri ublaže, amortizuju i neutrališu političke i psihološke efekte proglašenja kosovske nezavisnosti. U tome su, razume se, prednjačile demokrate. Najpre ih, sa izuzetkom usamljenog Vuka Jeremića na isturenom kosovskom položaju, nigde nije bilo – a onda su malo-pomalo, s početka stidljivo, pa onda sve više i sve glasnije krenuli da u opticaj vraćaju priču o evro-integracijama. Ali tom anesteziranju, samo na drugi način, doprineli su posredno i radikali sa svojom (pre)naglašenom uzdržanošću u čitavoj ovoj situaciji – kao i DSS svojim primetnim nastojanjem da od Kosova napravi neku vrstu odskočne daske za popravljanje posrnulog stranačkog rejtinga.

Naravno da je važno sačuvati razum, pribranost i mir u teškim situacijama. Ali u svemu treba imati mere i ukusa. Pa i za pokojnikom je red da se žali makar pristojnih četrdeset dana. Ako već ne i čitava godina. A valjda je Kosovo u tom pogledu zasluživalo makar status jednog (o)srednje bliskog rođaka. Neke naše evro-demokrate, međutim, nisu sačekali da prođe ni cela nedelja i već su požurili da skinu kosovsku crninu.

Naravno da je izvesno preterivanje zakljinjanje koje se moglo čuti u danima oko 17. februara kako “nema Srbije bez Kosova”. Ali je svakako mnogo veće preterivanje i mnogo veća neistina tvrdnja – koju, inače, ovde slušamo godinama – o tome kako, zapravo, nema Srbije bez EU, bez sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i sličnih stvari. Čemu tolika žurba? Kome se to i kuda toliko žuri? Kao u jeftinom mađioničarskom triku ili staroj šibicarskoj igri. Hokus-pokus. Sad ga vidiš-sad ga ne vidiš. I ode Kosovo – a mi nastavljamo tamo gde smo stali. Za Kosovo ćemo, naravno, nastaviti da se borimo, ali sad moramo dalje. Moramo „gledati napred i nipošto, ali nipošto ne smemo kvariti odnose sa onima koji su nam Kosovo na bespravan i ponižavajući način oduzeli“.

Uvek kada vidim takvu žurbu i zbrzavanje pomislim da je u pitanju neka manipulacija i neko muvanje. Naročito kada čujem da nešto „nema alternativu“. Može Srbija – makar u geografskom i političkom smislu – postojati i bez Kosova. Ali bogami može i bez EU. Sve je samo pitanje kalkulacije, procene – i odluke.

Zašto je nekome toliko stalo da se zabašuri 17. februar, da se prikriju razmere nepravde koja je učinjena Srbiji i da se amortizuju dimenzije nezadovoljstva, potištenosti i gneva koji su zbog toga obuzeli Srbe širom sveta? Uz par manjih ili većih izuzetaka, naši elektronski mediji kao da su se prethodnih dana trudili da „ne uznemiravaju“ previše javnost kosovskim problemom. I svi od reda su daleko veću pažnju posvećivali „istorijskoj“ srpskoj dilemi hoće li zbog svega što se dešava vlada pasti, ili će – uprkos svim zakonima političke logike i fizike – ipak opstati. Možda Kosovo i nije baš „najskuplja srpska reč“, kao što svojevremeno reče jedan pesnik blizak vlasti. Ali je valjda ipak bar malo važnije od jedne vlade, ma čija i ma kakva ona bila?