"Kimdžongunizacija" ili Orvel na domaći način

 „Gospođo Brnabić, nije li Vam malo neprijatno što se u isto vreme dok Vi i vlada obeležavate 100 dana po medijima uveliko spekuliše u vezi sa novim vanrednim parlamentarnim izborima? A zna se ko takve priče lansira i čiji su to mediji – svakako ne moji ili Vaši – jer ni Vi ni ja na njih nemamo uticaja.“

Bez obzira što kombinacijom veštog političkog marketinga i brutalne medijske kontrole kod velikog dela biračkog tela proizvode iluziju da, maltene, tek što su preuzeli vlast, Vučić i bratija vladaju duže od pola decenije, odnosno duže i od Koštunice i Tadića – a o Đinđiću da i ne govorimo.

Srpska politika je postala neka vrsta primenjene orvelovštine. Naime, skoro sve je upravo suprotno od onoga kako se zvanično govori – i govori se uglavnom sve suprotno od onoga kako jeste.

Rekao je – i bezbroj puta ponovio – da se neće kandidovati za predsednika Srbije. Ali je, avaj, na kraju popustio i prelomio se, valjda, pod „neizdrživim pritiskom“ stranačkih kolega i koalicionih partnera (koji inače ne smeju da pisnu ni o mnogo bezazlenijim i manje važnim stvarima).

Rekao je – još za božić 2016. – da iako ga kolege u stranci pritiskaju, ne želi izbore, jer je „sada vreme da se radi i rešavaju problemi“. Ali je takođe na kraju „popustio“ (a slično je bilo i 2014). Pri čemu se ta očigledno unapred doneta odluka u režimskim medijima predstavljala kao, takoreći, neki veliki ustupak i ispunjavanje opozicionih želja.

Po sličnom principu, i ovih dana se eventualna odluka o vanrednim izborima predstavlja kao neka vrsta „stajanja na crtu“ i „izlaženja u susret opoziciji“ koja, inače, sve tako „snažna“ kakva jeste, tobože, te izbore neprestano zahteva. Nevolja je što, realno gledano, opozicija ne može da kaže da „ne želi izbore“, a što onda Vučić i njegov propagandni aparat cinično koriste, po principu – „hteli ste izbore, dobićete izbore“.

Očigledno je da u ovom trenutku vlast zaista „može šta hoće“. Ali nije sasvim izvesno da li će moći i dokle hoće. Zapravo, ono što u svemu ovome najviše iritira jeste elementarno vređanje inteligencije i jedna sveopšta tabloidizacija i infantilizacija – da ne kažemo, „kimdžongunizacija“ – političkog života.

Kada se Vučić susreće sa predstavnicima kosovskih Albanaca i kada ubira pohvale zapadnih političara zbog „kooperativnosti“ (čitaj, kapitulantstva) na kosovskom frontu, to je mudra i odgovorna državna politika. A kada se, retko i sporadično, predstavnici opozicije sreću sa tim istim ili nižerangiranim zapadnjacima, onda je to „izdaja“, „kukumavčenje“ i „stajanje u službu stranim interesima“. Opozicija, demonstranti protiv režima i pojedini mediji se godinama prozivaju kao „Soroševe sluge i plaćenici“. Ali kada se Vučić sastane i prijateljski ćaska sa DŽordžom Sorošem, ili kada učestvuje na raznim „evroatlantskim“ i pro-NATO bezbednosnim forumima i panelima, to je znak da njega i Srbiju „uvažavaju svi u svetu“.    

Na sličan, nedopustivo površan i neozbiljan način tretiraju se i krucijalna spoljnopolitička pitanja. Od tretmana ruskog „humanitarnog centra“ u Nišu, pa do odnosa prema Nemačkoj, EU, Moskvi i Vašingtonu. Sve se posmatra i o svemu se prosuđuje samo iz vizure toga da li doprinosi ili šteti Vođinoj slavi i moći.

I kad smo već kod tog famoznog rusko-srpskog „humanitarnog centra“, zaista ne vidim razlog da se i njegovom – inače malobrojnom – osoblju ne bi dodelio makar onaj nivo diplomatskog statusa kakav imaju NATO službenici koji borave na teritoriji Srbije. Mislim da se sa tom odlukom (koja je više simbolička, nego što ima neki realan politički značaj) bespotrebno i čak namerno odugovlači da bi se ona u jednom trenutku proglasila i slavila kao krunski dokaz Vučićeve odlučnosti, „patriotizma“ i „rusofilije“. Ali apsolutno ne mislim da ta odluka, sve i kada/ako konačno usledi, može da kompenzuje i anulira sva ogrešenja o ustav i vitalne nacionalne interese koja su učinjena tokom poslednjih godina.

1.Međunarodni pozivni telefonski broj za „Kosovo“; 2. Skandalozno glasanje srpskih poslanika za Ramuša Haradinaja kao premijera; 3. Prošlonedeljno polaganje zakletve srpskih sudija i tužilaca u Prištini pred Hašimom Tačijem.

Uostalom, samo u poslednje vreme svedoci smo najmanje tri takva teška ogrešenja – i to samo po pitanju Kosova i Metohije:

1. Međunarodni pozivni telefonski broj za „Kosovo“;

2. Skandalozno glasanje srpskih poslanika za Ramuša Haradinaja kao premijera;

3. Prošlonedeljno polaganje zakletve srpskih sudija i tužilaca u Prištini pred Hašimom Tačijem.

 I ne. Nema tog „humanitarnog centra“, niti te „deklaracije o zaštiti nacionalnih interesa“ (niti tih širokih Dodikovih leđa iza kojih se, po pravilu, svaki put zaklanja kada načini neku nacionalnu nepodopštinu), koji bi ovakve, gorepomenute, sramne i arhiizdajničke postupke mogli dugoročno prekriti i amnestirati.