Izbor patrijarha – Sveti duh i svetovna iskušenja

U životu pisca ovih redova bilo je sedam ili osam predsednika (ne računajući one jednogodišnje „predsednike predsedništva“), tuce „demokratskih izbora“ dvadesetak vlada – i samo tri patrijarha.

Možda već i taj podatak dovoljno govori o značaju izbora pred kojim će se za desetak dana naći članovi Svetog Arhijerejskog Sabora. I baš zato je važno da im, ako već ne možemo mnogo pomoći, ono barem ne otežavamo pred taj, ne samo za SPC, nego i za srpski narod i državu izuzetno važan izbor. 

Zamislite na trenutak „Čikago Bulse“ bez DŽordana i Pipena. KK „Partizan“ bez Kiće i Praje. Zvezdu iz Barija bez Savićevića i Pančeva. Šampione iz Indijanopolisa bez Bodiroge i Divca. Zamislite SNS bez braće Vučić. Ili SPS bez Dačića i Branka Ružića. E, pa – ignorišemo li za tren neuporedivost nabrojanih stvari – upravo u takvoj ili donekle sličnoj situaciji našla se SPC nakon što je zbog korone za svega par sedmica ostala bez mitropolita Amfilohija i patrijarha Irineja.

Iskreno govoreći, bio bih veoma srećan ukoliko bi sledeći prvi čovek SPC po doprinosu crkvi i državi bio barem upola na njihovoj visini. A to plašim se, neće biti nimalo lako  

Potpuno različiti, a opet vrlo kompatibilni u ključnim stvarima, jedan više diplomata, blag i taktičar, drugi više harizmatični prorok i omiljeni duhovni vođa, patrijarh i mitropolit su kroz svoja slaganja i neslaganja u osnovi uspešno vodili srpski crkveni brod kroz aktuelne istorijske i političke bure. I, iskreno govoreći, bio bih veoma srećan ukoliko bi sledeći prvi čovek SPC po doprinosu crkvi i državi bio barem upola na njihovoj visini. A to plašim se, neće biti nimalo lako.

Sem želje da se koliko-toliko doprinese ostvarenju ovog samo naizgled skromnog očekivanja („barem upola...“) sa kraja prethodnog pasusa, moja malenkost u ovoj stvari nema svog „favorita“ – iako neke od potencijalnih kandidata lično poznajem i veoma cenim. A čak i da imam, ne bih se usudio da sa njim licitiram u javnosti. I to ne samo zato što bi  bilo neumesno – mnogo toga na srpskoj javnoj sceni je neumesno, pa se ipak naveliko radi – već naprosto zato što sam svestan koliko je taj izbor težak i koliko je moje znanje po tom pitanju realno malo.

Ovo hoću da kažem: Mi, građani, smo trideset godina manje ili više slobodno birali vlade i predsednike - i vidite dokle smo stigli?! Za to vreme, SPC i Sveti Duh su izabrali jednog Pavla i Irineja. Zato je možda bolje da se ne mešamo previše (Čak ni kao navijači:)))

— Đorđe Vukadinović (@djordjenspm) February 17, 2021

Nije u pitanju lažna skromnost. Ne radi se ni o smernom stavu pripadnika crkvene pastve koji ne želi da se meša u izbor svog (arhi)pastira. Ne. Naprosto, sokratovski rečeno, znam koliko toga ne znamo o ovoj stvari, i namera mi je samo da na to podsetim i druge više ili manje zainteresovane i dobronamerne. (Oni nedobronamerni ionako neće mnogo hajati za ovaj tekst.) Ne poznajemo dovoljno sve aspekte složenog crkvenog mehanizma. Ne znamo, sem na nivou glasina i trača, dinamiku ličnih odnosa u crkvenom vrhu, niti na šta je sve ko spreman kada bude, ili ukoliko ne bude izabran. Ne znamo koje se sve šire, političke i geopolitičke igre oko SPC pletu.

Patrijarsi Pavle, Irinej i German: Pre stupanja na dužnost profesora oktobra 1959. godine u manastiru Rakovici od strane Patrijarha srpskog Germana prima monaški čin, dobivši monaško ime Irinej (Foto: Eparhija Zvorničko-tuzlanska)

Međutim, takvu vrstu, rekao bih, logične i prirodne uzdržanosti po ovom pitanju, izgleda da malo ko pokazuje. Naprotiv. Čini se da i vlast i deo opozicije i pojedini mediji (takođe i ambasade) imaju svoje favorite i da ih besomučno, ponekad čak, rekao bih, kontraproduktivno, protežiraju. Naravno, nije zabranjeno i nije „greh“ (u bilo kom smislu reči) navijati za nekog kandidata. Nekome je određeni vladika pomesni episkop i ima sa njim dobra iskustva. Neko nekoga lično poznaje, nekome se sviđaju nečiji javni istupi ili pastirski rad. I to je u redu. Ali jedno je biti zainteresovan, a drugo je lobirati i aktivno agitovati za jedne, ili – još gore – medijski i kuloarski satanizovati druge, stvarne ili fiktivne kandidate.

Čini se da i vlast i deo opozicije i pojedini mediji (takođe i ambasade) imaju svoje favorite i da ih besomučno, ponekad čak, rekao bih, kontraproduktivno, protežiraju

Neki žele da na mesto prvog među jednakima u SPC nametnu sebi blisku osobu. Neki možda samo žele da prave smutnju, ne što im je do nekog kandidata posebno stalo, nego sa ciljem da, na primer, oslabe jedinstvo i poziciju Crkve po pitanju statusa Kosova i Metohije.

Ukratko, mnogo je razloga za brigu, a samo nekoliko za nadu i ohrabrenje. Pa, da pomenemo i dva momenta iz ovog drugog, pozitivnijeg registra. Naime, svi iz vrha SPC koji su se od upokojenja patrijarha Irineja oglašavali u javnosti snažno – želim da verujem, i iskreno – isticali su svoje protivljenje nezavisnosti KiM i privrženost kosovskom zavetu kao jednom od temelja srpskog nacionalnog i crkvenog identiteta. A drugi, zapravo, prvi razlog za određeni optimizam odnosi se na način izbora patrijarha, kao i dosadašnje iskustvo sa tim („apostolskim“) izborima.

Pretpostavka da bi „Sveti Duh“ uopšte dobio priliku da da svoj konačni sud, neophodno je da članovi Sabora ne glasaju „lobistički“, po listama (kao što se obično radi na izborima za rukovodstava političkih partija), nego zbilja po savesti, za one koji se, bili istomišljenici ili ne, smatraju najdostojnijim među njima

Ne ulazim u „kanonsku“ zasnovanost i utemeljenost takvog izbora. Ali kao čovek koji se pomalo razume u izborne mehanizme i sisteme, smatram da ovaj po kojem se bira srpski patrijarh na optimalan i najbolji mogući način kombinuje „demokratski“ i „aristokratski“ princip. (Članovi Sabora, najpre, između sebe biraju tri – po pretpostavci, najbolja – kandidata, a onda se između njih trojice odlučuje žrebom.) Zašto je ovaj sistem najbolji? Zato što nije ni potpuno slučajan i arbitraran (jer se bira između trojice sa najviše glasova, što bi trebalo da znači i najcenjenijih među kolegama), a opet, barem teoretski i načelno, makar malo ublažava takmičarski i lobistički momenat, uvodeći u konačnu odluku faktor „Svetog Duha“, sudbine ili sreće.

Sveti Duh (sa ili bez navodnika) svoju je superiornost i promisao dokazao i onda kada je, što bi se sportskim žargonom reklo, iz „drugog plana“ za patrijarha izbarao Pavla, kao i onda kada je, voljom žreba, prvog i apsolutnog favorita Amfilohija ostavio da stoluje u Podgorici (i omogućio mu da tamo dovrši svoju svetu misiju

Ali pretpostavka da bi „Sveti Duh“ uopšte dobio priliku da da svoj konačni sud, neophodno je da članovi Sabora ne glasaju „lobistički“, po listama (kao što se obično radi na izborima za rukovodstava političkih partija), nego zbilja po savesti, za one koji se, bili istomišljenici ili ne, smatraju najdostojnijim među njima.

Na koncu, za razliku od većine naših ličnih i kolektivnih političkih izbora poslednjih decenija, koji se baš i nisu pokazali sjajnim, Sveti Duh (sa ili bez navodnika) svoju je superiornost i promisao dokazao i onda kada je, što bi se sportskim žargonom reklo, iz „drugog plana“ za patrijarha izbarao Pavla, kao i onda kada je, voljom žreba, prvog i apsolutnog favorita Amfilohija ostavio da stoluje u Podgorici (i omogućio mu da tamo dovrši svoju svetu misiju), a na čelo SPC doveo vladiku niškog Irineja.

E, od tog i takvog Sudije – kako god ga zvali – ne treba bežati i, uz svu vremenu i prilikama primerenu i razumljivu skepsu, treba mu se sa poverenjem predati u ruke.

(Tekst objavljen u Politici 2. februara 2021.)