„Hrvatska članstvo u EU neće plaćati teritorijama“

Pretpostavljam da je tako i u životu – ali u politici svakako. Niko vas neće poštovati, ako vi sami sebe ne poštujete. Srpska istorija i politika pre i posle dvehiljadite obiluju potvrdama oba smisla ove teze.

E, sad, problem je "samo" u tome – i čitava umetnost politike kao "veštine mogućeg" sastoji se upravo u nalaženju odgovora na to pitanje – gde povući crtu i kako odrediti granicu između neophodne odbrane minimuma ličnog i nacionalnog dostojanstva, s jedne, i političke neodgovornosti, avanturizma i suicida, s druge strane.

Da li je, na primer, trebalo mirno prihvatiti raspad SFRJ? Da li je trebalo (ne)potpisati Dejtonski sporazum? Da li je trebalo prihvatiti ultimatum iz Rambujea i tako izbeći bombardovanje 1999? Ili je, možda, trebalo izdržati još malo i sačekati neki povoljniji mirovni predlog od onog koji su doneli Ahtisari i Černomirdin i koji je potpisan u Kumanovu?

Naravno da nije lako, pogotovo na ovako kratkom prostoru, odgovoriti na ova i slična pitanja. Ali poenta i nije da se njih odgovori, već da se shvati da se na njih ne može odgovoriti automatski, već ih treba razmatrati kontekstualno, od slučaja do slučaja. Ako previše popuštate, ako nemate kičmu, ako stalno govorite „da“ – preziraće vaš i trošiti kao jeftinu monetu za potkusurivanje. S druge strane, ukoliko neprestano jurišate na vetrenjače i borite protiv svetske sile i nepravde, preti realna opasnost da propadnete i nestanete kao narod. To jeste svojevrsna politička "kvadratura kruga", ali – za razliku od one matematičke – nije apriori nemoguć zadatak. Spretni lideri sretnijih naroda takve zadatke rešavaju svakodnevno. Na primer, hrvatski premijer Sanader koji ovih dana, povodom najnovijeg zaoštravanja sa Slovenijom zbog blokade hrvatskog prijema u EU, lakonski poručuje kako "Hrvatska ulaz u EU neće plaćati teritorijama", pa makar se radilo o svega par – za Hrvatsku suštinski nebitnih, a za Slovence važnih – kvadratnih kilometara vodene površine.

U vreme onog opštenacionalnog pijanstva krajem osamdesetih godina prošlog veka, u srpskoj javnosti, politici, medijima, pa čak i nekim akademskim krugovima, potcenjivanje drugih južnoslovenskih naroda bilo je veoma rasprostranjena pojava. Tako su, na primer, Slovenci i Hrvati tretirani kao "kukavice", "nemački lakeji" i "bečki konjušari", da bi se u međuvremenu ispostavilo da bismo, nažalost, i od jednih i od drugih, itekako imali šta da naučimo na temu patriotizma i odbrane nacionalnih interesa.

Za mnoge neočekivano, srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić pokazao se kao neko ko je spreman i voljan da uči. Mnogi još i danas misle da se šali, da je to što on poslednjih meseci radi i govori samo „demagogija“ i „sakupljanje jeftinih političkih poena“. Ali kada on neprestano ponavlja kako „ova Vlada neće učiniti ni jedan korak koji bi implicitno vodio ugrožavanju teritorijalnog integriteta Srbije“ ili kada, obraćajući se u Skupštini bivšem kolegi Slobodanu Samardžiću iz DSS-a, kaže: „Potrebni ste nam u pregovaračkom timu, svi ste nam potrebni, jer nam je potrebno jedinstvo“, te reči imaju svoju političku težinu i dejstvo čak i nezavisno od motiva onoga ko ih izgovara.

Mnogi ovdašnji „evroreformisti“ su se uplašili kako nas retorika ministra spoljnih poslova – uzgred rečeno, nesumnjivo najboljeg ministra na tom mestu kojeg smo imali posle 5. oktobra, a što, nažalost, govori koliko o njemu, toliko i o ostalima – dakle, koliko nas ta ipak malo žešća Jeremićeva retorika „svađa sa svetom“ i „udaljava od Evropskih integracija“. A istina je potpuno suprotna. Stranci će isprva malo da gunđaju, a onda – razume se, pod uslovom da imaju razloga i interesa – malo bolje da obrate pažnju na ono što im se poručuje. Tako je upravo juče (ponedeljak 22. decembar) komesar za proširenje EU Oli Ren izjavio da Srbija ozbiljno sarađuje sa Haškim tribunalom i da bi „bilo pravo vreme da EU počne sa primenom privremenog sporazuma s Beogradom“. A ambasador Francuske u Beogradu Žan-Fransoa Teral je istoga dana rekao kako „članstvo Srbije u EU nema alternativu“ i kao „fantazije“ i „glasine“ odbacio tvrdnje da će priznavanje Kosova biti uslov za prijem Srbije u EU.

Da se razumemo, uprkos maksimalnom respektu za trud i argumentaciju srpskog ministra spoljnih poslova, i dalje mislim da će pre kamila proći kroz ušicu igle nego što će Srbija uspeti da svoj državni brod provesla između kosovsko-briselske scile i haribde. I da pri tom ta dva proklamovana glavna koloseka svoje spoljne politike drži razdvojene jednog od drugog.

Ali, isto tako, nema(m) nikakve dileme. Ukoliko uopšte ima bilo kakvog realnog srpskog prolaza kroz prašumu briselske birokratije ispresecanu mnoštvom prepletenih globalnih i regionalnih geopolitičkih interesa, onda taj prolaz – i prema spolja i prema unutra – može da izgleda jedino onako kako ga poslednjih dana i meseci iscrtava mlađani šef srpske diplomatije. Šanse da se na tom putu postigne zacrtani cilj – punopravno članstvo u Evropskoj uniji i nešto što bi makar ličilo na "odbranu teritorijalnog integriteta Srbije" – više su nego skromne. Ali svaki drugačiji pristup, apsolutno sam uveren, zasigurno vodi u poraz i gubitak na oba ova fronta.

A o izgubljenom dostojanstvu i obrazu da i ne govorimo.