„Hanibal“ ante portas

Nakon što je propao njegov slavni pokušaj da prelaskom preko Pirineja i Alpa Rimljane pobedi na domaćem terenu, i nakon što je Kartagina u drugom punskom ratu poražena, mada još ne i definitivno uništena od strane Rima, kartaginski vojskovođa Hanibal bio je primoran da preda vlast i ode u izgnanstvo. Bilo je to 195. godine pre nove ere. Rimljani su tražili njegovu smenu (i „izručenje“), i progonili su ga širom tada poznatog sveta. Nikada mu nisu zaboravili poniženje i strah koji im je svojevremeno zadao. Njegova predaja, odnosno izručenje rimskoj pravdi, bila je ultimativni uslov koji je Rim postavljao vladarima i državama u kojima je Hanibal nalazio utočište. Hanibal je trinaest godina izbegavao poterama, potucao se po afričkim i maloazijskim dvorovima, a onda, konačno, u dalekoj Bitiniji, čiji je kralj bio suočen sa ultimatumom da ga preda ili bude uništen od moćnog Rima, izvršio samoubistvo.

Ne znamo šta bi tačno stajalo u rimskoj optužnici protiv Hanibala. Pretpostavljam, „prekomerna upotreba sile“ i „kršenje običaja rata“. Verovatno onih običaja kojih su se Rimljani držali nakon što su, nekoliko decenija kasnije, Kartaginu do temelja srušili i spalili, malobrojno nepobijeno stanovništvo prodali u roblje, a po poljima oko grada posuli so, kako tu ni ubuduće nikakav život više ne bi mogao da se začne. 

Od tada su prošla dvadeset i dva veka, a vi dragi čitaoci sami izvucite odgovarajući zaključak. Za prvu ruku, ja sugerišem samo dva. Prvi: za poraženu stranu, bila ona kriva ili prava, nikada nema pravednog suda. Drugo, nema sumnje da istorija – barem u onom tehnološkom smislu – napreduje. Naime, ono što su Rimljani u Kartagini pokušavali sa solju, današnja Imperija neuporedivo lakše i efikasnije postiže bombama sa osiromašenim uranijumom. (Uzgred, jeste li se nekada zapitali zašto se, na primer, najslavniji filmski psihopata zove baš Hanibal (Lektor), a ne, recimo, Gaj, Julije ili Marko?)  

Istorija se, naravno, nikada ne ponavlja doslovno, ali neke paralele se teško mogu izbeći. Svejedno da li je u pitanju Bin Laden ili Ratko Mladić. Svejedno da li su i za šta oni krivi (Bin Laden je, po sopstvenom priznanju, jeste). Svejedno i kolika je njihova krivica, na jednoj, i kolike su njihove zasluge na drugoj strani. Ali imperijalna (pobednička) pravda je imperijalna pravda i tu nema mnogo razlike. Sem što se Hanibal ubio, što su Bin Ladena ubili – a Mladića ponižavaju. I što je moj utisak da su prva dvojica prošla u suštini bolje.

Na stranu što mi Ratko Mladić nikada nije bio simpatičan i što me je u ono vreme pomalo iritirala njegova uočljiva teatralnost i pojmovna konfuzija u javnim nastupima koje je očigledno voleo. Ali bio je nesumnjivo hrabar, nije se bogatio na narodnoj muci i vojnici su ga poštovali. A general Radovan Radinović koji mu je nekada bio profesor (kao i kompletnom tadašnjem vojnom vrhu SRJ i Republike Srpske) kaže da je verovatno reč o „najtalentovanijem srpskom oficiru od Živojina Mišića naovamo“, pri čemu dotični general uopšte nije nikakav nacionalni romantik, a još manje „taliban“ ili nekritički ljubitelj Mladićevog „lika i dela“. Ali baš zbog toga njegova pohvala ima veću težinu.

Ratko Mladić je još tokom rata postao globalni srpski nacionalni simbol, kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu, a taj mitski status se još dodatno uvećao tokom godina haškog skrivanja. (I to se, sviđalo nam se, ili ne, neće promeniti bez obzira na to koliko još Novak Đoković osvojio turnira i grend slemova.) Zato i verujem da je „rušenje Mladićevog mita“ bio važan, ako ne i najvažniji razlog ove potere za njim. Nema to nikakve veze sa „međunarodnom pravdom“, a još manje opasnošću koju bi Mladić na slobodi za bilo koga danas mogao da predstavlja. Trebalo ga je uhvatiti živog, prikazati ostarelog i bolesnog, predstaviti kao egoističnog i izlapelog starca i izvrgnuti ruglu. Pri čemu je, da se ne lažemo – pod uslovom da je poslednjih desetak godina uopšte mogao odlučivati o sebi i svojim postupcima, zaključno sa ovim poslednjim događajima vezanim za hapšenje – tom urušavanju mita general donekle i sam doprineo. Znam da to neće prijati nekim ušima, ali hoću reći – ili od same činjenice skrivanja Karadžića i Mladića nije trebalo praviti nacionalni mit – ili je onda u tome trebalo istrajati do kraja. Jer on nije ni Milošević ni Šešelj, pa da „pobeđuje Haški tribunal“, niti se to od njega može očekivati.

U moru namerno plasiranih banalnosti i efemerija u vezi njegovog hapšenja, kojima je poslednje dve nedelje naprosto bombardovana srpska javnost, i koji zaslužuju poseban tekst, tačnije, studiju, gotovo nezapaženo je prošla Mladićeva izjava da za zločin u Srebrenici odgovornost snose „paravojska, parapolicija i parapolitika“. Izjava veoma važna i stoga – razume se – zaturena. I ja mu u toj stvari verujem. I meni se čini, mada će to sada, nažalost, biti najmanje bitno, da se njegova, Mladićeva krivica u najboljem, odnosno, najgorem slučaju, kreće u okvirima pravno više nego problematične „komandne odgovornosti“ (šta je znao, šta je morao da zna, šta je mogao ili morao da spreči), odgovornosti koja, uzgred budi rečeno, uopšte nije važila za muslimanske komandante oko Srebrenice, ili za albanske „vojskovođe“ na Kosovu i Metohiji.

Mladićeva odgovornost – sem što su njegova matična država i narod izgubili rat u kome do kraja nisu znali ni da li uopšte učestvuju – može se ticati upravo te, eventualne, komandne odgovornosti za streljanje još uvek neutvrđenog broja muškaraca i mladića nakon ulaska u Srebrenicu. Sve ostalo („genocid“ itd.) biće direktni pokušaji nametanja „pobedničke pravde“, sa ciljem likvidacije Republike Srpske. A saučestvovanje same srpske strane, srpske politike, vlasti, pre svega, ali i dobrog dela opozicije, medija i inteligencije u tom projektu predstavljaće tešku sramotu i teško izbrisivu „ljagu“ na nacionalnom obrazu, pamćenju i identitetu.

Ona, pak, druga „ljaga“ o kojoj je govorio predsednik Tadić, ona predstava o Srbima kao krivcima i zločincima, ne samo da neće biti skinuta, nego će, zahvaljujući slikama i izveštajima koji su povodom Mladićevog hapšenja ponovo preplavili globalne medije, biti samo još dodatno učvršćena i ovekovečena.   

Na kraju krajeva, treba li uopšte podsećati da to što su se u ime tadašnjih „evro-afro-azijskih“ integracija, odnosno, u pokušaju da izađu u susret zahtevu moćnog neprijatelja, odrekli najčuvenijeg sunarodnika i proterali ga, Kartagini nije donelo spas?

(kraća verzija ovog teksta objavljena je u Politici)