Hajka na Zdravka

„U Nikšiću će osv(j)ežiti, ali neće biti Staljingrada“. Ovako je glasio naslov naše poslednje kolumne objavljene na ovom mestu pre nešto više od mesec dana. I upravo tako je i bilo. DPS je posle mnogo godina prilično ubedljivo izgubio vlast u Đukanovićevom rodnom gradu. No, „Staljingrad“ je izostao, i to kako u „ruskom“, tako i „nemačkom“ smislu tog simbola. Nije ga bilo ni u smislu u kojem je priželjkivao Đukanović – kao tačke pobedničke prekretnice i povratka na pobednički kolosek – niti u smislu u kojem je najavljivao Demokratski front, očekujući apsolutnu pobedu i rezultat od blizu 40 odsto.

Đukanović je dobio mnogo glasova, odnosno, sabran sa avgustovskim rezultatom satelitskih „Socijaldemokrata“ dobacio je do ogromnih – mada za pobedu nedovoljnih – četrdeset odsto. Nasuprot tome, uprkos snažnoj podršci iz Beograda, DF je osvojio desetak procenata manje nego u avgustu, a Demokrate ovoga puta ojačane (in)direktnom podrškom premijera Krivokapića dobile su devet odsto više nego na parlamentarnim izborima. (Cenzus su još prešli URA i Daka Davidović.) I umesto da im taj nikšićki epilog posluži kao alarm i poslednja opomena pripadnici vladajuće većine su nastavili da se glođu kao besni psi, sa istim, pa čak i većim intenzitetom nego pre. S tim što je već postojećem spisku razloga za svađu sada dodat i jedan novi – ko je „glavni i odgovorni“ krivac za to što DPS nije propao?  

Pa, gospodo, nastavite li tako, ne da neće propasti, nego će da vam se vrati brže nego što možete i da zamislite.

Do ove tačke ćemo se manje-više svi uglavnom složiti. Ali tu počinje raslojavanje. Po mišenju Fronta, koje je obilato podržano političkim, medijskim i analitičkim kapacitetima iz jutarnjih programa „Hepija“ i „Pinka“, glavni problem je u premijeru Zdravku Krivokapiću. Pri čemu „analize“ idu od toga da je, u najboljem slučaju, „tunjav i neiskusan“, pa do optužbi da je „izdajnik“, „prodana duša“, „Milov spavač“, „ubačeni element“ – što su sve  što su sve “nepobitno“ utvrdili dežurni „eksperti“ iz beogradskih TV studija.  

S druge strane, iz krugova bliskih premijeru Front se optužuje da od samog početka opstruira vladu, da je potpuno politički i logistički zavisan od Beograda (čitaj Vučića) i da sa Đukanovićem igra ping-pong u cilju eliminisanja sa scene svih drugih opcija osim DF-a i DPS-a.

Po mišljenju pisca ovih redova, Krivokapić svakako nije „izdajnik“ u bilo kom smislu te reči. U „najgorem“ slučaju, možda će se ispostaviti kao „crnogorski Koštunica“

Po mišljenju pisca ovih redova, Krivokapić svakako nije „izdajnik“ u bilo kom smislu te reči. U „najgorem“ slučaju, možda će se ispostaviti kao „crnogorski Koštunica“ – što možda i ne bude dovoljno za nagomilane probleme, Gordijeve čvorove i kvadrature kruga koje stoje pred njim, ali svakako nije najgore što ovako podeljenu i frustriranu Crnu Goru može zadesiti.

Nema sumnje da, u OVOM trenutku, OVA Krivokapićeva vlada, uprkos povremenim lutanjima, evidentnim slabostima i nedoslednostima, predstavlja trn u oku i kost u grlu Đukanovićevom projektu agresivne „montenegrizacije“, koji je u Crnoj Gori pustio ozbiljno korene i koji je 30. avgusta samo zaustavljen, ali ne i definitivno poražen.

I Milove „komite“ i ovdašnji turbo-pink-hepi nacionalisti u Zdravku vide smetnju i prepreku ostvarenju svojih nauma

Svako ima pravo, a verovatno i razloga da bude nezadovoljan pojedinim potezima i rešenjima. Ali činjenica je, praktično neosporna, da u Crnoj Gori svakako barem dvadeset godina (a verovatno i decenijama unazad) nije bilo „srpskije“ i Srbiji sklonije vlade od ove koja je s mukom formirana pre stotinak dana sa jednim jedinim (Urinim?!) glasom više i koja se s mukom održava. I činjenica je – takođe neosporna, lako proverljiva, a i golim okom vidljiva – da je upravo ta i takva Krivokapićeva vlada danima, nedeljama i mesecima (dakle, i mnogo pre „slučaja Leposavić“) predmet beskonačnih i besomučnih napada iz beogradskih prorežimskih medija. I to već samo po sebi dovoljno govori.

A govori dosta i to što je glavna meta Milovih „komita“ od čijih se akcija, incidenata i pesama Đukanović više nego mlako, tobože, ograđuje) pre svega i gotovo isključivo Zdravko Krivokapić. Drugim rečima, i Milove „komite“ i ovdašnji turbo-pink-hepi nacionalisti u Zdravku vide smetnju i prepreku ostvarenju svojih nauma. Nije li već to samo po sebi dovoljan razlog da ga – makar i oprezno i sa dozom skepse – podržimo?    

Svakoga dana, mesecima, još pre i nego što je vlada formirana iz beogradskih medijskih i političkih krugova išla je hajka ka svima koji su bili najzaslužniji za avgustovsku neočekivanu „padavinu“. Nisu te hajke i morbidnih naslovnica bili pošteđeni čak ni pokojni mitropolit Amfilohije, niti vladika Joanikije. Ali Zdravko Krivokapić je bio meta od prvog dana. Vi možete reći da je to zato što je „izdao Srbe“ i „izneverio očekivanja“. Ali ja bih rekao da će u pitanju pre biti nešto drugo, tj. da je, zajedno sa mitropolitom Amfilohijem, opoziciji doneo nekoliko presudnih procenata i neophodan moralni kapital – i time, izgleda, poremetio neke „prekogranične“ dogovore i kombinacije.

Dok se ovdašnji kritičari Krivokapićeve vlade smisle i prelome da li je ta vlada dovoljno „srpska“ i „na liniji“– nje možda više neće ni biti. A Milo će biti ponovo u sedlu sa svojom osvedočenom antisrpskom i anti-SPC politikom

Plašim se da deo ovdašnjih kritičara aktuelne crnogorske vlade i premijera ponaša otprilike onako kako su u srednjem veku proveravali da li je neko veštica. Bace nesrećnicu u vodu, pa ukoliko ispliva – veštica je (i treba je spaliti). A ako se, pak, udavi onda nije – i ići će u Carstvo Nebesko. Drugim rečima, dok se ovdašnji kritičari Krivokapićeve vlade smisle i prelome da li je ta vlada dovoljno „srpska“ i „na liniji“– nje možda više neće ni biti. A Milo će biti ponovo u sedlu sa svojom osvedočenom antisrpskom i anti-SPC politikom.

I u tom slučaju biće prilično nevažno da li su beogradske političke i tabloidne „babice“ tom povratku doprinele iz nehata i neznanja, bahatosti, inercije, površnosti, gluposti i megalomanije – ili, pak, namerno i ciljano, po zadatku i dogovoru.

(urednik NSPM i bivši narodni poslanik)

(Politika, 17. april)