Gradonačelnik i zvižduci

Gradonačelnik Đilas je neki dan napao Politiku zbog moje kolumne. Glavni urednik se od napada branio tako što se od kolumne i mene kao autora ogradio. Nemam ništa protiv. Naravno da kolumne ne izražavaju stav redakcije već mišljenje svog autora. Međutim, nisam baš sasvim siguran da li je u ovoj stvari Politika (zamalo) stradala zbog mog teksta, ili sam, možda, pre ja bio kolateralna žrtva nekog mutnog konflikta unutar demokratske porodice.

Bilo kako bilo, napad je najbolja odbrana. Izgleda da je Dragan Đilas negde čuo za tu ratničko-sportsku maksimu i iskombinovao je sa onom drugom, jednako poznatom i rasprostranjenom – „Držite lopova“.

Već i ja sam pomalo zaboravio kako sam se to našao u ulozi glavnooptuženog („Ma, mora da ima nešto, ne bi ga, valjda, ipak napadali tek tako!?“) za poslednju seriju nasilja u prestonici. Gotovo da sam zaboravio – a kako onda ne bi neki srednje zainteresovani čitalac – da je čitav moj "greh" bio u tome što sam kao neposredni gledalac fudbalske utakmice Srbija-Francuska malčice posumnjao u zvanične izveštaje o "šačici huligana" koja nas je, zviždeći francuskoj himni, navodno, strašno "obrukala pred svetom" i što sam među onima koji su se na taj način malo zaneli i "zabrojali" uzgred pomenuo i Dragana Đilasa!?

Jedna iskusna i dobronamerna osoba mi je savetovala da bi trebalo odmah da se izvinim Đilasu, da kažem da sam pogrešno shvaćen i da uopšte nisam mislio da pozivam na nasilje, već, baš obratno, da skrenem pažnju na zviždanje kao, u osnovi, nenasilan vid izražavanja političkog stava i građanske neposlušnosti!? Navodno, gradonačelnik Đilas ima dugu ruku i kratak fitilj. I ne libi se da te svoje osobine demonstrira. Gospode bože. Oni masno „zaobiđu istinu“ i uz put izvređaju nekoliko desetina hiljada prisutnih na Marakani. Ja to slučajno vidim i konstatujem. I kažem da, s obzirom na sve okolnosti, zviždanje himni zemlje koja nas je bombardovala i pre godinu dana priznala nezavisnost Kosova zaista nije nešto što se ne može očekivati i što bi bilo koga trebalo da iznenadi ili ljuti. Onda me oni napadnu da podržavam primitivizam i malte ne podstičem navijačko divljanje i tu optužbu stave u kontekst potonjeg huliganskog napada nekih (Partizanovih?) navijača na simpatizere neke meni nepoznate francuske ekipe, u okviru nekog drugorazrednog evro-loptaškog takmičenja. I, što je još opasnije, u kontekst očekivanih nereda povodom predstojeće – bogu hvala, otkazane – gej parade. I ko tu onda kome treba da se izvinjava? A bogme i tuži.

U inkriminisanoj kolumni ja eksplicite kažem: "Koliko mi je poznato, ni jedan jedini francuski novinar ili navijač nije imao nikakvih problema ni pre, ni tokom ni posle utakmice." I dodajem da bi upravo to trebalo da bude vest koju treba afirmisati, a ne licemerno zgražavanje zbog zvižduka „Marseljezi“ i predstavljanje da ih je bilo manje nego što jeste.

Sa jednakim, a verovatno i malo većim pravom, ja bih mogao da tvrdim da su upravo reakcije poput Đilasove iritirale navijače i dovele do potonjih incidenata i nasilja. Ali ja, naravno, ne mislim da je tako. U svakoj populaciji postoje nasilni i kriminalni elementi kojima ne treba nikakav povod, odnosno, kojima je svaki povod dobar za kavgu i makljažu. A kada nema pogodnog protivnika, mlate se i međusobno. Uostalom, pretpostavljam da ti elementi slabo prate Utisak nedelje i Đilasove konferencije za štampu, kao i što još slabije čitaju kolumne u Politici i Novoj srpskoj političkoj misli.

Dakle, neću reći da je gradonačelnik Đilas indirektno odgovoran zbog brutalnog prebijanja navijača francuskog „Tuluza“ (kao što je on pokušao da sa tim nemilim događajem direktno poveže mene), ali hoću reći da je gradonačelnik Đilas svojim izjavama zapravo teško uvredio ogroman broj normalnih građana i navijača nacionalne reprezentacije koji nisu nikakvi huligani i koji su pred početak utakmice sa Francuskom – baš kao i prisutni u „Areni“ tokom otvaranja „Univerzijade“ – masovnim zvižducima pokazali šta misle o pojedinim „stubovima“ srpske državne politike, kao i o agresivnim domaćim kampanjama ispiranja mozga i ubijanja nacionalne svesti. I ubeđivanja da su nam prijatelji oni koji to – nažalost – naprosto i očigledno nisu.

Deluje suludo da ovo mora da se govori i naglašava. Jedno je huliganstvo i nasilje grupe pijanih i/ili drogiranih huligana, čega ima svuda u svetu i sa čime se treba obračunavati svim legalnim sredstvima. A drugo je mirno i masovno izražavanje svog političkog stava i protesta protiv francuske politike. Ja mogu da razumem da se ova druga stvar ne dopada gospodinu Teralu i njegovim domaćinima u svečanoj loži „Marakane“. Verujem da mu je prijatnije da gleda servilne osmehe lokalne elite dok se znoji i tiska na travnjaku ambasade, nego da sluša zvižduke svojoj zemlji i himni na stadionu. Ali to je cena, rekao bih, prihvatljiva i namanja moguća, ako jednoj zemlji radite to što je rađeno Srbiji. Nadam se da i u aktuelnoj vlasti i u zapadnom diplomatskom koru stacioniranom u Beogradu ima dovoljno razumnih ljudi da to shvate. Kao i ono moje krajnje dobronamerno razmišljanje o zvižducima kao svojevrsnom sigurnosnom ventilu za pražnjenje socijalne i nacionalne frustracije – što bi i gospodin Đilas, kao mašinac, mogao da zna.

Da ne bude posle ono: „ko ne sluša vetar, slušaće oluju“.