Eksplozija "realizma“

Nalazimo se negde na polovini onih "jedanaest dana pakla" koje je prvi potpredsednik Aleksandar Vučić najavio svojim kolegama iz vlade nakon poslednje maratonske runde briselskih pregovora, na kojima je, kako se iz konfuznih izveštaja da razabrati, od strane domaćina ponuđen "radni papir" koji je bio apsolutno neprihvatljiv čak i za naše, u principu, na sve spremne pregovarače.

Uzgred, ne vidim šta je tu "pakleno" – sem činjenice da je srpska vlast u prethodnim rundama došla do situacije da je sa svih strana ucenjuju i da svi računaju da će morati da prihvati sve što joj se ponudi. Pa im zato i nisu ponudili praktično ništa, odnosno, ponudili su čak i manje od onoga što je famozni Ahtisarijev plan nudio Srbima unutar nezavisnog Kosova.

Poenta je da ne samo u Briselu, Vašingtonu i Prištini, nego već gotovo svuda u svetu pretpostavljaju da je vlast u Beogradu spremna da prihvati – dakle, ne formalno "prizna", nego faktički prihvati – kosovsku nezavisnost i da se sad samo razgovara o malo većim ili malo manjim pravima lokalne srpske zajednice. Da je tako potvrđuje i Volfgang Išinger, nemački diplomata i saradnik Ričarda Holbruka i Martija Ahtisarija koji je, kako kaže, "siguran da će u Beogradu preovladati realizam i da će spor oko Kosova biti ostavljen po strani, kako bi vrata Evropske unije mogla da budu širom otvorena... Fasciniran sam kada vidim da iz Beograda sada dolaze nove i uzbudljive ekspresije realizma", veli Išinger. I dodaje da "dobro je što su Srbi počeli više da misle o budućnosti nego o prošlosti".

Bilo je poslednjih nedelja bezbroj sličnih izjava i ponižavajućih "ohrabrenja" iz zapadnih političkih krugova. Ali se ova Išingerova izdvaja po svojoj jezgrovitosti, brutalnosti i terminološkom cinizmu, sa kojim se može meriti samo nedavni zahtev (opet!) nemačkih parlamentaraca da Beograd, u pisanoj izjavi ili usmeno, pred kamerama, iskaže "vidljivu volju" za pravno obavezujućom normalizacijom odnosa sa Kosovom!? No, šampion cinizma i gotovo sadističkog sladostrašća u ponižavanju "Beograda" ipak ostaje Jelko Kacin sa svojom "pohvalom" srpskoj slozi i zahtevom da se prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić sretne sa "zamenikom premijera Kosova" Slobodanom Petrovićem. 

A šta ovih dana rade srpski politički akteri i komentatori? Isto što pre. Uz malu modifikaciju što sada dojučerašnje drugosrbijanske perjanice marširaju ruku pod ruku sa prononsiranim SNS agitatorima. I jedni i drugi govore o "realizmu", s tim da nas jedni ubeđuju kako je ovo što gledamo jedan novi Vučić (Dačić), dok drugi, pak, nastoje da malo ublaže efekat te "novine" sugerišući da se radi samo o novom, modernijem i lukavijem pokušaju da se ostvare stari nacionalni ciljevi. Treći se, pak, bave kremljološkim analizama odnosa u trouglu Nikolić-Vučić-Dačić, koje možda i nisu besmislene – budući da odnosi u tzv. "srpskom političkom vrhu" zaista nisu idilični – ali, u krajnjoj liniji takođe služe prvenstveno za uzajamno prebacivanje odgovornosti i preventivnu pacifikaciju mogućeg otpora kosovskoj kapitulaciji. No, barem za sada i barem kada je Kosovo u pitanju, srpski politički trojac vesla prilično složno i, nažalost, gotovo u potpunosti u skladu sa zadatim taktom i očekivanjima Prištine, Brisela i Vašingtona. Konačno, četvrti, rezignirano konstatuju kako je "sve propalo", "Kosovo definitivno izgubljeno", te da se sad treba okrenuti drugim važnijim i dostižnim ciljevima – evro-integracije, bolji život itd.

Sve je u životu uvek teže naknadno popravljati. Ovom istinom su prvih meseci čelnici nove vlasti pokušavali da opravdaju svoju politiku popuštanja po pitanju Kosova. Ali treba pošteno reći da je stvar već poodavno otišla daleko preko implementacije "Borkovih sporazuma" i to vidi svako sem onih kojima su vlast i interesi zamaglili vidik.

Ideološki konvertiti su uvek najžešći vernici nove ideologije, od bivših udbaša teško je naći revnosnije i "ortodoksnije" pravoslavce – kao i obrnuto. Tako je, negde početkom novembra, kada je već svima postalo jasno da će nova vlast zarad datuma početka pregovora sa EU pristajati čak i na ono na šta Boris Tadić nije hteo – ili nije smeo – da pristane, Svetislav Basara seirio: "Vreme je da se poradi na poboljšanju životnih uslova za kosovske Srbe i  – uopšte  – čemerni kosovski živalj svih naroda i narodnosti. Pašće tu i neka koordinaciona tela, takozvani `oficiri` za vezu između dveju strana, koji će (nadajmo se) doprineti smirivanju situacije. Vesna Pešić je to lepo objasnila u Peščaniku. Može im se, brate. Ko će da im se usprotivi? Sila božja: Koštunica, Vukadinović, Antonić i četrdeset guslara."

Tako je pisao i gotovo išingerovski novu vlast na "hrabre" poteze podsticao svojevremeno ljuti srpski nacionalista i desničar Basara. I, nažalost, grešio manje nego što inače greši. Iz različitih razloga, sila nabrojanih "remetilačkih" faktora zaista nije prevelika. (Bez obzira što npr. osvedočenu moć gusala, odnosno kolektivnog narodnog sećanja nipošto ne bih potcenjivao.) Štaviše, i DSS se doskora ponašao prilično autistično i ziheraški, usmeravajući svoju kritiku samo na Dačića i SPS, a pažljivo izbegavajući da se previše zameri naprednjacima. Mediji su opet u ogromnoj većini pod direktnom ili indirektnom kontrolom vlasti – a i ono malo što nije oduševljeno vladajućim dvojcem takođe je na istoj evro-atlantskoj liniji, tako da, eventualno, može da proziva vladu (i pojedine "nepodobne" ministre) zbog zaduživanja i mleka, ali ne i zbog kosovske predaje i kapitulantskog prozapadnog kursa. Dakle, u principu, svi obožavaju Vučića i SNS. A i oni koji ih ne obožavaju (na primer, demokrate i LDP-ovci) ne smeju da ih ozbiljno kritikuju sve dok tako odlučno napreduju na "evropskom putu".

Pa, opet, stvar ide teško. Ne zato što je otpor gorenavedenih i nenavedenih "retrogradnih" elemenata – uključujući i crkvu – naročito snažan (nije ni izdaleka onakav kakav bi trebalo da bude), već zato što su, suočeni sa preko svake mere kooperativnom srpskom stranom, apetiti Berlina, Brisela i Prištine enormno porasli. Pa umesto da nastave sa taktikom "korak-po-korak" implementacije kosovske nezavisnosti izgleda da su malo prebrzo i previše dodali gas u pravcu potpune i očigledne kapitulacije i tako malčice trgli, uplašili i zabrinuli ovdašnje "kosovske junake" koji sada svoje oklevanje da iz prve prihvate ovaj ponižavajući, antiustavni i antidržavni sporazum pokušavaju da predstave kao akt vrhunske državotvornosti i patriotizma.

Ali ako. Neka ga samo odbiju – pa makar narednih meseci morali da slušamo ode njihovoj hrabrosti i žrtvovanju potencijalno većem i od onog kneza Lazara i Miloša Obilića. Jer i to je bolje, odnosno manje loše i manje štetno, nego da njihovo prihvatanje – u suštini – neznatno modifikovanog Ahtisarijevog plana moramo da slavimo kao vrhunac diplomatskog i pregovaračkog umeća.