Demokratska “Osma sednica”

Čitav ponedeljak mediji i oficijelna javnost zamajavali su se, kao i prethodnih dana, lažnom skupštinskom "dramom" oko usvajanja budžeta od koje nije zavisilo gotovo ništa – sem, možda, nekoliko radikalskih opština i par naprednjačkih mandata. A prava drama se zapravo odvijala na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost gde su se po prvi put od obelodanjivanja sukoba sreli general Zdravko Ponoš i ministar Dragan Šutanovac i pred predsednikom Tadićem i državnim bezbednosnim vrhom ukrstili svoje argumente i optužbe. 

Iako smo od izbijanja sukoba neprestano uveravani da je sve u redu, da lanac komandovanja normalno funkcioniše i da nije ugrožena bezbednost zemlje, očigledno da situacija u kojoj se načelnik generalštaba i ministar odbrane prepucavaju po medijima daleko više podseća na neku afričku ili srednjeameričku banana-republiku nego ozbiljnu evropsku demokratiju. U svakom slučaju, sedmočasovna sednica Saveta za nacionalnu bezbednost završena je bez jasne odluke i saopštenja, pri čemu je ostalo nejasno da li je odlaganje da se saopšti presuda bilo posledica Tadićeve želje da još malo podstakne"filmsku" neizvesnost po tom pitanju, ili, pak, potrebe da čitava stvar odleži još jednu noć, da bi se dobilo dodatno vreme za razmišljanje i konsultacije. 

Uprkos prividnoj komociji – svi u njega gledaju, sve od njega zavisi – Tadićeva pozicija uopšte nije bila laka. Naime, bilo je jasno da posle svega što je izrekao u javnosti Ponoš teško može ostati na mestu na kome je bio, a, sa druge strane, sigurno da Tadić nije mogao da bude oduševljen ni mogućnošću da se ovaj spor okonča Šutanovčevim trijumfom. Ne samo zato što već i vrapci znaju da i u unutar ovog demokratskog kumovskog tandema stvari poodavno škripe još malo pa skoro kao što su škripale kod onog radikalskog poslednjih godina, nego i zato što je bilo očigledno da mnogo od onoga što je general Ponoš poslednjih dana javno izrekao i u četiri reči neobično precizno formulisao na račun ministarstva odbrane ("nekompetencija, neodgovornost, nesposobnost i arogancija") ima itekako osnova. Zapravo, Tadić je iz ove krize mogao izaći sa medijskim i političkim plusom jedino pod uslovom da je imao snage da se istovremeno zahvali na dužnosti i Šutanovcu i Ponošu – ali to je u ovom trenutku verovatno i za njega bio prekrupan zalogaj.  

Opozicija je već po običaju bila zbunjena i zatečena u dilemi da li i koga da podrži u ovom sporu. Kao evro-atlantisti i manje-više otvoreni zagovornici ulaska Srbije u NATO, i Ponoš i Šutanovac spadaju među neomiljenije likove unutar srpskog "nacional-patriotskog" tabora. U sličnoj dilemi, ali iz suprotnog razloga, našli su se srpski reformski mediji i nevladin sektor. No, nakon kraćeg kolebanja, verovatno računajući da su generali zamenjivi, a Šutanovac samo jedan, ipak su se postrojili iza aktuelnog ministra odbrane.Bilo kako bilo, odluka je pala, general Ponoš je razrešen dužnosti i ukoliko se ispostavi da Šutanovac čvrsto – a ne samo privremeno – ostaje u svom sedlu, to bi mogao biti njegov krupan poen u neobjavljenom, ali itekako tinjajućem sukobu unutar DS-a. Naravno, Tadiću i njegovom timu ostaje da se teše kako je u pitanju samo taktička "žrtva figure" u partiju u kojoj oni i dalje drže skoro sve konce. Ali možda ne bi bilo zgoreg da se prisete čuvene Osme sednice CK Srbije od pre dvadeset godina i tadašnjeg "kumovskog obračuna" u vrhu srpskih komunista. Ivan Stambolić je tada bio predsednik predsedništva i najmoćniji čovek u Srbiji, sveži pobednik u višegodišnjoj borbi za prevlast u republici i partiji. A onda je, najpre, bio prinuđen da "taktički" žrtvuje ministra kulture Branu Miloševića, da bi odmah posle na red došao i najbliži saradnik Dragiša Pavlović – a za njim i Stambolić lično.

Naravno, sada je drugo, demokratsko vreme, a ono je bio meko autoritarni jednopartijski režim – mada se, pošteno govoreći, po količini koncentrisane moći DS veoma primakao nekadašnjem Savezu komunista. Sada se stvari razrešavaju na više-manje demokratskim izborima, a onda se na vlast dolazilo dvorskim pučevima i intrigama unutar vladajuće nomenklature. Ali oligarhijski principi i unutrašnja logika obračuna u našim partijama malo su se – ili ni malo – promenili.

Dakle, Tadić još uvek jeste na potezu. Ali bi se već koliko sutra mogao neprijatno iznenaditi. Kao, uostalom, i previše uzleteli Vuk Jeremić, u međuvremenu.