Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Da li nam je politički reset potreban i da li je moguć?! |
četvrtak, 14. maj 2020. | |
Pogledajmo ponovo ovaj pasus: “Pošteno govoreći, malo ko je zbilja pročitao, a još manje ozbiljno shvatio ono što sam na ovom mestu napisao na samom početku ove „korona-krize“. Sem u prvi mah, a i to više retorički, ni vlast ni opozicija se nisu naročito potrudili da zarad efikasnije borbe protiv koronavirusa savladaju onaj „virus nepoverenja“ koji se već dugo vremena poput epidemije širi, truje i razara srpsko društveno tkivo. Štaviše, javljaju se obrisi još žešće i još ekstremnije polarizacije nego što je to bilo pre epidemije i vanrednog stanja.” Daleko od toga da mislim kako me to čini „Nostradamusom“ ili „baba Vangom“, ali ne može se poreći da ove rečenice sa početka moje prošlomesečne kolumne zvuče prilično „proročanski“. Odnosno, da su se – nažalost – u velikoj meri, tačnije, gotovo doslovno obistinile. Naročito u onom delu koji govori o „još žešćoj i još ekstremnijoj polarizaciji“. Doduše, kada je o Srbiji, srpskoj politici i srpskom političkom mentalitetu reč, nije baš ni potrebno biti neki veliki prorok da bi se predvidelo u kom će pravcu stvari ići. A pogotovo u kojem ići neće.
Ipak, priznajem da ni ja nisam očekivao da će sve eskalirati baš ovako brzo, sa sve forsiranim i višestrukim štrajkovima glađu, mitinzima i tučom na stepenicama parlamenta. Možda će se to nekome učiniti preteranim i pomalo paranoičnim – ali imam utisak da je čitava ova aktuelna srpska politička gungula, delom prirodna, delom indukovana sa raznih strana, namerno ili nenamerno, imala je za posledicu to da se naša ipak ključna državna i nacionalna tema gurne ne u drugi, nego u peti ili deseti plan. I ovaj gest sa štrajkom glađu profesora Ševarlića ja shvatam kao očajnički pokušaj da se tema Kosova i Metohije, odnosno tema odbrane našeg državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta vrati na mesto koje joj i pripada i koje bi normalno imala i u svakoj iole normalnoj zemlji. Nema nikakve dileme da je glavna odgovornost, kao i uvek, na strani vlasti. Ali nisam siguran ni da je opozicija uvek imala ni dovoljnu svest, niti dovoljnu želju, da temu Kosova i Metohije i onoga što se dešava u vezi sa Kosovom i Metohijom, drži na onom mestu koje toj temi pripada. (Ševarlić je u međuvremenu od štrajka odustao, jer je shvatio da je njegova inicijalna namera izvitoperena i izigrana.) Bilo kako bilo, sve ovo, svi ovi štrajkovi glađu, najavljeni protesti i nemiri, oni koji su već bili, kao i oni koji nas tek čekaju, potvrđuju ono o čemu moja malenkost, takoreći, „sizifovski,“ „prometejski“, „utopijski“ i „donkihotski“ neprestano govori i za skupštinskom govornicom, i u medijima i u brojnim tekstovima.
Politička situacija u Srbiji nije dobra. Tačnije, ona je ozbiljno patološka. Mi smo kao politička scena, politički sistem, a plašim se već i kao društvo – ozbiljno oboleli. Ne samo od korone – i ne pre svega od korone. Ali je ova epidemija u velikoj meri ogolila i obelodanila tu patologiju koja vlada već neko vreme našom političkom i društvenom scenom. Jasno je odakle to dolazi i šta je glavni generator te političke patologije. To je – bar po meni – vrh aktuelne vlasti. U tom pogledu nemam gotovo nikakve sumnje. Ali, isto tako, mislim da i mnogi drugi toj političkoj patologiji raznim potezima saslužuju i doprinose joj. Zato mislim da nam je svima, kako građanima, tako i političkim akterima, neophodna neka vrsta političkog, psihološkog, institucionalnog i mentalnog reseta.
U principu, takvom „resetu“, između ostalog, služe demokratski izbori. Ali ja mislim da iz više razloga ovi izbori najavljeni za 21. jun to neće i ne mogu biti. I zato samprošle nedelje na pisarnici parlamenta podneo predlog zakona koji se u suštini svodi na zahtev za odlaganje predstojećih parlamentarnih izbora i koji, po mom mišljenju, daje neku varijantu izlaska iz ovog političkog ćorsokaka. Naime, činjenica je da smo zbog epidemije i vanrednog stanja ionako već u ekstra-ustavnom, da ne kažem vanustavnom stanju. I činjenica je da, formalno gledano, nema nikakve suštinske razlike da li u zakonu kojim se reguliše povratak u „regularno“ stanje kao „dan De“ kao datum od kojeg otpočinju izborne radnje stoji 11. maj ili 30 septembar – kao što stoji u mom predlogu. (Oba su, naime, podjednako arbitrarna.) Konačno, činjenica je da je, čini se, i opozicija u međuvremenu uglavnom postala svesna da su se sa bojkotom prilično zafarbali u ćošak i da sada skoro svi na različite načine traže neku izlaznu varijantu.
U takvim okolnostima, smatram da je neophodno i celishodno dati određeni tajm aut društvu u celini da se koliko-toliko vrati u normalne tokove, uključujući tu i politički život odnosno političke i izborne aktivnosti. Neosporno je, naime, da je tokom vanrednog stanja politički život u Srbiji bio ne samo suspendovan nego i temeljno deformisan činjenicom neprekidnog i svakodnevnog medijskog prisustva predsednika republike i predstavnika izvršne vlasti, čime je suštinski narušen princip ravnopravne zastupljenosti u javnosti svih političkih aktera, a period vanrednog stanja pretvoren u neku vrstu permanentne izborne kampanje za samo jednu političku opciju. I potpuno je jasno da u takvim okolnostima nema elementarnih pretpostavki za demokratske i koliko-toliko fer izbore. Naravno, nema garancije da će se te pretpostavke steći i u narednom vremenu. Moj predlog nije nikakav „čarobni štapić“, nego samo daje MOGUĆNOST da se stvari vrate u kakvu takvu normalu – pod uslovom da svi akteri, uključujući i vlast i opoziciju, pokažu razum i spremnost da zarad opšeg dobra učine poneki korak nazad. PS. Upravo u trenutku dok se ovaj tekst završavao, Republička izborna komisija donela je odluku o nastavku izbornih radnji za izbore koji bi trebalo da budu održani 21. juna. Odnosno, postupili su upravo onako kako je najavljeno i očekivano, ali i na način za koji ja mislim da nas u celini neće nimalo približiti toliko potrebnoj i željenoj društvenoj stabilnosti. I plašim se da ni ovoga puta nije potrebno biti „Nostradamus“ da bi se shvatilo šta će se dalje događati. |