Da li je Angela pogrešila

Iako razumem neke političke i psihološke razloge za to, ipak mislim da ima nečeg duboko mazohističnog i ponižavajućeg u opštem srpskom medijskom oduševljenju nemačkom kancelarkom Angelom Merkel („danke Dojčland“, „hvala Angela“) čije nam se lice, slično kao i u vreme avgustovske posete Beogradu, i protekle nedelje osmehivalo sa naslovnih strana doslovno svih dnevnih novina i sva tri glavna srpska politička nedeljnika.

Pri tome se na prste jedne ruke mogu prebrojati negativni tekstovi – tačnije rečeno, ja se ovako na prvu loptu ne mogu setiti ni jednog jedinog, ali moguće da mi je neki promakao. Jedni su se radovali jer se nadaju da će nemačko (i austrijsko) protivljenje srpskoj kandidaturi, uz ispostavljanje sve novih i novih uslova, dovesti do porasta evroskepticizma u Srbiji i okretanja na drugu stranu. Drugi su bili presrećni zbog teškoća u koje su zapali njihovi politički protivnici. Treći su bili oduševljeni jer je „principijelna“ nemačka kancelarka konačno prekinula praksu „gledanja kroz prste srpskim političkim ponavljačima“, koji hoće evropsku perspektivu, a nisu spremni da ispune ono što „Evropa od njih traži“.

Konačno, srećni su i svi tradicionalni pro-britanski „elementi“ u Beogradu, jer, eto, posle dugo vremena nisu oni najveći krivci, nego će, kako se čini, na kraju opet „Nemci ispasti grbavi“. (Nezadovoljni su, pretpostavljam, samo neki iz vlasti, ali oni tu svoju frustraciju, ako je uopšte osećaju, ne smeju mnogo i glasno da pokazuju, da ne bi dodatno naljutili briselske „prijatelje“ i još više ugrozili svoje kandidaturne i predizborne šanse.)

Imam utisak da, za razliku od amoralne i kalkulantske političke čaršije, obični građani ipak ne dele preterano ovo oduševljenje svoje vajne „elite“. A ne delim ga ni ja. Već sam rekao da ne volim kada neko ponižava moj tim, čak i ako nisam zadovoljan njegovim sastavom i igrom. Tim pre što je minimalna verovatnoća da će iz ovoga što se (nije) dogodilo 9. decembra biti izvučena adekvatna politička pouka. Drugim rečima, male su šanse da će srpska vlast imati snage za bilo kakav „preokret“ i skretanje sa aktuelnog, očigledno bezperspektivnog kursa „i Kosovo i EU“, čak i nakon što su poslednje izjave i potezi nemačke kancelarke po ko zna koji put transparentno demonstrirali njegovu jalovost i besperspektivnost.

Na stranu što i ja mislim da je bolje da nam se odmah u lice brutalno saspe šta se od nas očekuje, nego da nas „etapno“ kuvaju na tihoj vatri i seku psu rep iz više navrata, ne bi li „manje bolelo“. No, ti „humani razlozi“ sigurno nisu ono što je motivisalo nemačku kancelarku na ovo istorijsko „najn“. Ali, zbilja, šta mislite zašto je Angela Merkel odigrala ovako tvrdo u situaciji kada ni nju ni Brisel ništa nije koštalo da nam udele tu kandidaturu i uz nju ispostave hrpu novih uslova od kojih bi zahvalni Beograd do marta ispunio najmanje polovinu?

Kao i obično, postoje dve najrasprostranjenije i oprečne škole mišljenja. Po jednima, Nemačka naprosto ne može, a više i ne pokušava da obuzda svoj novoprobuđeni imperijalni ego i stare anti(sim)patije prema pojedinim balkanskim narodima. Tako ni nama, navodno, nisu zaboravili 1914. i 1941. a na sve se još nadovezalo i povređivanje nemačkih vojnika na kosovskim barikadama, što je samo probudilo stari resentiman i negativne emocije prema Srbiji i Srbima. Nasuprot tome, po drugoj interpretaciji, a nije teško zaključiti odakle potiče jedna, a odakle druga, Nemci su u ovoj stvari bili samo oruđe, odnosno, nevoljni izvršioci zahteva koji je stigao sa druge strane Atlantika. Navodno, ne bi oni, jadni, ali eto pritisnuo prekookeanski „veliki brat“, viša sila, takoreći, pa šta se tu može.

Zapravo, ove dve interpretacije uopšte nisu nužno toliko suprotstavljene kao što na prvi pogled izgleda. Naime, nije isključeno da su se u ovoj stvari naprosto preklopili interesi i želje Vašingtona i Berlina (a verovatno i Moskve), što ne znači da se već narednog puta neće naći u koliziji. Amerikanci su verovatno zaključili da nije zgoreg još malo pritisnuti Srbe u pravcu „prihvatanja faktičkog stanja na Kosovu“, kad već očigledno tako dobro reaguju na pritiske i kada im je već toliko stalo do – u ovom času – prilično bezvredne EU kandidature. Nemci su verovatno iskoristili priliku da lojalno odrade posao za Amerikance, sa kojima u poslednje vreme (Irak, Libija, „Severni tok“) baš i nisu često na istoj političkoj liniji, i još da, kolateralno, demonstriraju svoju naraslu političku snagu unutar Unije. A ni Rusima verovatno nije preterano mrsko da se Srbi još jednom uvere u to kako u svetu, osim „matuške“, nemaju pravog prijatelja – što, uzgred rečeno, i nije daleko od istine.

Ali šta god da je u pitanju, ja mislim da je Angela Merkel zapravo pogrešila, i mislim da su toga svesni mnogi čak i u Berlinu i Briselu. Čak i ako njena netaktičnost ostane bez neposrednih političkih posledica i ako ne dovede do potpunog okretanja Srbije od evro-unijske priče, ipak je nepotrebno dolila ulje na već gotovo zagasli žar antinemačkih emocija u srpskom narodu i ozbiljno ugrozila uticaj i trud koji su ovde godinama ulagali nemačka diplomatija, fondacije i privrednici. Gospođa Merkel i, naročito, ministar Vestervele poslednjih meseci kao da su se trudili da kad god za to postoji prilika dospu još malo soli na živu kosovsku ranu. A to baš i nije najpreporučljivije u zemlji u kojoj postoji uzrečica „mrzim ga ko Nemca“.

Ali to su već nemačke brige – i to svakako ne najbitnije, u moru problema koje ta velika zemlja i njena elita moraju rešavati u neposrednoj budućnosti. Mene, zapravo, mnogo više brine to što se u Srbiji uvek lako nađe kritična masa onih koji su spremni da, sa boljim ili gorim opravdanjem i izgovorom, aplaudira i nađe se na usluzi onome ko Srbiju gazi.