Briselski sporazumi, „makedonski scenario“ i srpska bruka

Vest je bila mala, gotovo neprimetna. I verovatno bi ostala jedva opažena u pretprazničnoj atmosferi i moru velikih tema i još većih naših (tačnije, naše vlasti) ekonomskih i diplomatskih uspeha, koji jedan drugog sustižu.

Žureći na, ili sa prvomajskog uranka, malo ko je uopšte zapazio ovu  (naizgled) bezazlenu i, naizgled, običnu „ekonomsku“ vest, a još manje je verovatno da je iko obratio pažnju na njen nastavak. Naime, ta „ćerka firma“ Telekoma Srbije registrovana je „u skladu sa kosovskim zakonima“, dakle, zakonima „Republike Kosovo“ koju država Srbija ne uvažava i ne priznaje.

To, naravno, nije bezazleno, ali je, nažalost, postalo gotovo uobičajeno – korak po korak, sporazum po sporazum, „pobeda“ po „pobeda“ – i Kosovo stiže nadomak potpune nezavisnosti. (A ona čuvena „Zajednica srpskih opština“, kojom aktuelna vlast već četiri godine pravda svoje briselske kapitulacije, ostaje sve dalji, sve besmisleniji i sve nedohvatniji cilj.) Ali na to smo se, rekoh, već navikli, kao i na prateća, već gotovo ritualna opravdanja kako je sve to ili posledica grešaka onih „bivših“, ili, pak, „bolan, ali neophodan kompromis na evropskom putu“.

No, doslovno niko i nigde nije srpskoj javnosti objasnio šta ova poslednja vest zapravo znači, šta sve podrazumeva i implicira. A nisam ni ja tačno znao, sve dok mi to nisu objasnili prijatelji sa KiM, koji te posledice  osećaju i upravo iskušavaju na sopstvenoj koži.

U najkraćem, pretplatnici te „naše“ mobilne telefonije (a to su praktično svi Srbi sa severa Kosova i Metohije), moraju sada sklopiti nove ugovore sa tom Telekomovom „ćerkom firmom“, koja, je li, radi po kosovskim zakonima. A da bi mogli potpisati ugovore, potrebna im je lična karta izdata od prištinskih vlasti – a da bi dobili tu ličnu kartu potrebno je da imaju državljanstvo „Kosova“. I tu se krug zatvara. Dakle, da bi mogli ostati korisnici „svoje“, tj. naše, srpske mobilne telefonije, od naših sunarodnika se traži da se moraju odreći srpskog državljanstva i integrisati u pravni sistem „Kosova“, čemu su se inače godinama protivili i doskora uspešno odolevali.

A da bi mogli potpisati ugovore, potrebna im je lična karta izdata od prištinskih vlasti – a da bi dobili tu ličnu kartu potrebno je da imaju državljanstvo „Kosova“. 

Teško je zamisliti gore, drastičnije i veće poniženje. I gotovo da je nemoguće zamisliti veću i besmisleniju izdaju. A da se pri tome zauzvrat doslovno ništa nije dobilo – osim ukoliko se dobitkom ne smatra to što je jedna ekipa socijalnih i političkih marginalaca došla u priliku da upravlja državom.

I tu bi se ova tužna priča mogla završiti, što se kaže – „bez komentara“, da nema i svoj otužni nastavak. Već nekoliko godina iz režimskih i kvazipatriotskih krugova slušamo o „makedonskom scenariju“ koji, navodno, neko priprema u Srbiji, pri čemu se misli na to da opozicija u Beogradu (kao i u Skoplju) sprema nemire i nasilno preuzimanje institucija. A na kraju se u samoj Makedoniji dogodilo upravo obrnuto. Vlast, odnosno prorežimski demonstranti bliski doskorašnjem premijeru Grujevskom izvršili su juriš na Sobranje, teško prebili nekoliko poslanika opozicije i zamalo linčovali Zorana Zaeva.

Teoretičari zavere i priče o „makedonskom scenariju“ nisu se, međutim dali zbuniti. Kažu: Da, ali oni su (ta nova skupštinska većina u Makedoniji) izabrali „teroristu DŽaferija“ (koji je inače godinama bio ministar odbrane u vladi Nikole Grujevskog) za predsednika parlamenta i prihvatili zloglasnu „Tiransku platformu“, koja cepa i (kon)federalizuje Makedoniju. To je zaista nevesela činjenica. Makedonija ima problem sa Albancima i taj problem nije nastao juče, niti će nestati sutra. Ali strašno su mi sumnjive ovdašnje „turbopatriote“ koje strahovito brinu o „Tiranskoj platformi“ (koja je u osnovi neformalni dokument, neka vrsta maksimalističkog „spiska želja“ makedonskih Albanaca), ali ne haju mnogo za Briselski sporazum, koji je praktično zaokružio „teritorijalni integritet Kosova“, a naše građane na severu KiM, na maločas upravo opisani način, svakodnevno i doslovno svim sredstvima gura pod nadležnost prištinskih vlasti.

Ne znam, naravno, kako će se završiti kriza u Makedoniji. Takođe, ništa specijalno ne očekujem od Zorana Zaeva.  Prijatno me je iznenadio izjavom da Makedonija nije trebalo da glasa za prijem Kosova u Unesko, što sam razumeo kao najavu da će sledeći put, ako on bude premijer, biti makar uzdržani. (Ali moguće i da će, kada dođe stani-pani, i Zaev zaboraviti na ovo svoje obećanje.) No, poenta je da nas Grujevski apsolutno ničim dobrim nije zadužio (naprotiv!). Ali frapantna je tolika fokusirana mržnja ovdašnjih režimskih medijsko-političkih „čimbenika“ prema „izdajniku Zajevu“ – kao da je on lično, a ne Vučić, Nikolić i Dačić, potpisao integraciju severa Kosova, tera Srbe da uzimaju kosovska dokumenta i gradi autoput Velike Albanije.

Ne znam šta je pozadina ovolike empatije dela srpske političke elite prema Nikoli Gruevskom – za čije vreme je Makedonija, pored ostalog, priznala nezavisnost Prištine i glasala za prijem „Kosova“ u Unesko. A o hapšenju i progonu vladika SPC da i ne govorimo. Da li je u pitanju puka inercija, ili neki lični interes i mutni zajednički poslovi? Ili možda u sudbini Grujevskog, iskorišćenog, pa odbačenog, ovdašnji vlastodršci vide nagoveštaj svoje sopstvene političke budućnosti?

Šta god da je u pitanju,tako se ne vodi odgovorna politika prema jednoj, ne samo susednoj zemlji, nego i bratskom narodu. Pa, čak i ja, pisac ovih redova, kao samo jedan „mali“ opozicioni poslanik i kolumnista, pomalo biram reči – i ne želim da kažem baš sve što mislim o Grujevskom, njegovoj stranci i njegovoj vladavini. A pogotovo bi onda morali biti uzdržani oni koji državu i vladu zvanično vode.

Istini za volju, službene izjave premijera Vučića zaista i jesu bile u tom „koncilijantnom“ duhu. Ali su zato njegovi tabloidni trbuhozborci, analitičari, poslanici, ministri i funkcioneri dozvolili sebi da bukvalno pozivaju na („sveti“) rat i prizivaju krvoproliće u susednoj državi. 

Pitam se šta bi ovdašnji podržavaoci VMRO-a i juriša na Sobranje rekli da su, pre nekoliko nedelja, beogradski demonstranti na sličan način upali u zgradu skupštine i pokušali da linčuju predstavnike skupštinske  većine? 

Pitam se šta bi ovdašnji podržavaoci VMRO-a i juriša na Sobranje rekli da su, pre nekoliko nedelja, beogradski demonstranti na sličan način upali u zgradu skupštine i pokušali da linčuju predstavnike skupštinske  većine? Ili da, na primer, sutra, građani ogorčeni najnovijim izdajničim potezima vlasti ulete uvladu ili parlament, povrede Vučića, Dačića, Drecuna... i raščupaju kose Zorani Mihajlović? Znam da se ponekima od vas koji ovo čitate brk pomalo smeši pri pomisli na takav scenario – ali nije u tome stvar. Ovo pitanje je nemenjeno raznim Đukama, Vučićevićima, Cvijanovićima, Vučelićima i ekipi dežurnih Pink-analitičara. Da li bi i onda govorili o „spontanom gnevu“ i „narodu rešenom da spreči nacionalnu izdaju“, ili bi se pozivali na red, mir, zaštitu institucija, i govorili o „pokušaju ubistva“, „atentatu“ i „državnom udaru“?

U svakom slučaju, ko ne želi, neće ili ne sme da govori o Briselskim sporazumima (međunarodno važećim i potpisanim od strane ove vlasti), neka mi ne galami mnogo ni o „Tiranskoj platformi“. Ko ćuti o onome što se dešava u Severnoj Mitrovici, Peći i Preševu, neka se ne junači i ne vitla sabljama po Skoplju. A ako ima nešto da kaže i poruči Albancima, eto mu Rama, Mustafa, Musliju, Tači i Haradinaj, eto mu Prištine, Podujeva i Kosovske Mitrovice, pa neka tamo kaže to što ima, neka srbuje i bori se protiv „Velike Albanije“ na Kosovu i na jugu Srbije – ili makar u Briselu – a ne po izjavama za štampu i beogradskim tabloidima.