Briselski sporazum i Vučićev „preokret“

Bilo je potrebno da prođe više od tri nedelje, nekoliko desetina intervjua i emisija u kojima su se, kao na traci, naizmenično smenjivali čelnici i advokati aktuelne vlasti dok srpska javnost nije kako-tako razaznala o čemu se u tzv. Briselskom sporazumu radi.

Tokom svih ovih godina nagledali smo se brojnih manipulacija od strane raznih vladajućih garnitura, ali čini se da je u toj više nego oštroj konkurenciji ipak jedna od najveštijih bila ova kojom je sporazum iz Brisela predstavljen kao dokument o garantovanju prava srpskoj zajednici na severu KiM, a ne kao ono što on, zapravo, jeste – sporazum o kapitulaciji, to jest, povlačenju srpskih („paralelnih“) institucija sa severa i uvlačenje tamošnjih Srba u ustavno-pravni sistem Kosova, uz određene, krajnje sumnjive i neodređene garancije kosovskih vlasti i NATO pakta.

Svi smo nebrojeno puta čuli kako će po tom sporazumu šefovi policije na severu biti Srbi. Ali se pri tome slabo pominje da će oni biti pripadnici kosovske policije i službenici kosovske vlade. Etnička pripadnost tu nije ključna, već to koja instanca drži ključeve od kase i zatvora. A to je, prema ovom sporazumu, Priština, uz nešto Brisela i nimalo Srbije i Beograda. Uostalom, i sada je zamenik „kosovskog premijera“ Tačija Srbin – Slobodan Petrović – pa od toga, sem njegovog ličnog okruženja, Srbi nemaju neke koristi. (Malo je poznato da su čak i u Pavelićevoj ustaškoj vladi u Zagrebu sedeli jedan ili dva Srbina!?)

Svi smo čuli da će posle sporazuma država Srbija („kao i do sada“) nastaviti da finansira srpske institucije na KiM, ali nismo čuli da (li) će to finansiranje ići preko Prištine, njenih zakona i institucija „vlade Kosova“. Uostalom, Srbija može da finansijski pomaže, odnosno donira neku srpsku školu ili crkvu u Rijeci, Beču ili Čikagu, pa to ne znači da su ti gradovi ili te zgrade deo Srbije, ili da ih ona takvim smatra.

Tek tu i tamo, kada je prvi spin već prošao, mogao se po malobrojnim nešto objektivnijim, ili barem profesionalnijim medijima pročitati integralni tekst sporazuma, a od Aleksadra Vučića i Milovana Drecuna čuti kako, doduše, postoji „izvestan problem“ sa simbolima, dokumentima i pečatima i da je to jedno od onih „bolnih rešenja“ zbog kojih „niko nije srećan“.

Ali nisu tu u pitanju, naravno, nikakvi detalji i mrlje na inače poželjnom i povoljnom sporazumu, nego su upravo te državotvoračke „sitnice“ poput dokumenata, pečata i simbola prava suština i dokaz o čemu se u sporazumu zapravo radi.

No, čak i da ne ulazimo trenutno u to da li je sporazum sa Prištinom „dobro“, „iznuđeno“, „najmanje loše od ponuđenih“, ili „skandalozno i (vele)izdajničko“ rešenje. (Mislim da čak i površni čitaoci ovih kolumni nemaju dileme oko toga kakvo je moje mišljenje po tom pitanju i više sam ga puta izrekao.) Ali šta god da je slučaj, odnosno, čak i ukoliko se ne slažemo oko same kvalifikacije čina, apsolutno je neprihvatljivo i za svaku osudu ovoliko muljanje i zabašurivanje elementarnih činjenica o njegovom karakteru i sadržini. Zato je, najblaže rečeno, cinično i licemerno pozivati narod da se na referendumu izjasni o nečemu što mu uopšte nije realno predočeno i objektivno predstavljeno.

Naravno da je „bolje pregovarati nego ratovati“, kao što je u Mitrovici slavodobitno izjavio prvi potpredsednik vlade. To niko ne dovodi u pitanje. No, pitanje je samo da li je bolje strpljivo i uporno pregovarati ili brzo i bezuslovno kapitulirati.

I krajnje je neuverljivo sada govoriti kako sve ovo u vezi briselskih pregovora nije rađeno zbog dobijanja datuma za početak pregovora sa EU, kada su najmanje pedeset puta to eksplicitno rekli visoki državni funkcioneri. I kada su čak i termini sednica srpske vlade pomerani i prilagođavani terminima i „ded-lajnovima“ u kojima činovnici Evropske komisije treba da dostave svoje izveštaje i zaključke o napretku Srbije na putu evro-integracija.

Pozivanje na „realnost“ je uvek jak argument. Ali realnost je i to da do ovog sporazuma Hašim Tači nije kontrolisao opštine na severu, dok se sada, ukoliko parafirani sporazum zaživi, i Srbi sa severa KiM prepuštaju vlasti Prištine, koja na taj način, uz obećanje određenih manjinskih prava srpskoj zajednici, zaokružuje svoj „teritorijalni integritet“. To je, dakle, ono što ovim sporazumom dobija Tači, Brisel i Merkelova. Ostaje, međutim, misterija šta dobija Srbija i Beograd – sem „njegovog veličanstva“ Datuma i istorijske blamaže svetskih razmera.

Ali poenta je u nečem drugom, a što je tokom ovih pregovora i onoga što im je usledilo postalo više nego očigledna i nova politička činjenica. Naime, tokom ovog procesa postalo je vidljivo da je Aleksandar Vučić, na jedan preki i transinstitucionalni način, ključni i apsolutno dominantni politički faktor u Srbiji. (Dok, na primer, Ivica Dačić deluje sve više kao neki pomalo kontroverzni vladin portparol.) I ne samo to, nego je, zapravo, on, Vučić, preko noći (ili je, barem, preko noći to postalo vidljivo) inaugurisan kao faktički novi vođa radikalnog evro-reformskog pola srpske politike. O tome ne govori samo njegov strasan angažman na prihvatanju Briselskog sporazuma, nego, još mnogo više, argumentacija kojom se u odbrani tog sporazuma služio i služi. Od pozivanja na lik i delo Zorana Đinđića, preko imperativa „reformisanja“, „modernizacije“ i „evropeizacije“ Srbije, pa sve do frazeologije o „budućnost naše dece“.

Ovaj Vučićev preokret će, po svoj prilici, izazvati pravi lom, pometnju i novo prestrojavanje na srpskoj političkoj sceni i ovdašnje „nacionalne“ i „mondijalističke“ snage suočiti sa brojnim iskušenjima. Ali, kratkoročno gledano, ova Vučićeva metanoja predstavlja pravi nebeski dar za ideologe „druge Srbije“ koji su dočekali da njihove ideje, umesto relativno marginalnih intelektualnih grupa ili aferama opterećenog Jovanovića, sada promoviše mega-moćni i hiper-popularni lider vladajuće stranke. To je ta „nova srpska politička realnost“ (Vučić kao lider Vesne Pešić, Nenada Prokića i Petra Lukovića?!), koja je potencijalno važnija čak i od samog Briselskog sporazuma i sa kojom, svako iz svojih razloga, predrasuda, ili interesa, još uvek, ne žele da se suoče neki ovdašnji tvrdokorni evropejci, kao i pojedine pro-režimske „patriote“, koje imaju zadatak da ciljano i anestetički ublažavaju šokantne razmere Vučićevog zaokreta – barem dok se staro i pro-radikalsko jezgro SNS-ovih birača još malo ne „prokuva“ i ne privikne na ovu personalnu i ideološku tranziciju. Nakon koje, ukoliko projekat uspe, u Srbiji zaista više ništa neće biti isto.