Бриселски споразум и Вучићев „преокрет“

Било је потребно да прође више од три недеље, неколико десетина интервјуа и емисија у којима су се, као на траци, наизменично смењивали челници и адвокати актуелне власти док српска јавност није како-тако разазнала о чему се у тзв. Бриселском споразуму ради.

Током свих ових година нагледали смо се бројних манипулација од стране разних владајућих гарнитура, али чини се да је у тој више него оштрој конкуренцији ипак једна од највештијих била ова којом је споразум из Брисела представљен као документ о гарантовању права српској заједници на северу КиМ, а не као оно што он, заправо, јесте – споразум о капитулацији, то јест, повлачењу српских („паралелних“) институција са севера и увлачење тамошњих Срба у уставно-правни систем Косова, уз одређене, крајње сумњиве и неодређене гаранције косовских власти и НАТО пакта.

Сви смо небројено пута чули како ће по том споразуму шефови полиције на северу бити Срби. Али се при томе слабо помиње да ће они бити припадници косовске полиције и службеници косовске владе. Етничка припадност ту није кључна, већ то која инстанца држи кључеве од касе и затвора. А то је, према овом споразуму, Приштина, уз нешто Брисела и нимало Србије и Београда. Уосталом, и сада је заменик „косовског премијера“ Тачија Србин – Слободан Петровић – па од тога, сем његовог личног окружења, Срби немају неке користи. (Мало је познато да су чак и у Павелићевој усташкој влади у Загребу седели један или два Србина!?)

Сви смо чули да ће после споразума држава Србија („као и до сада“) наставити да финансира српске институције на КиМ, али нисмо чули да (ли) ће то финансирање ићи преко Приштине, њених закона и институција „владе Косова“. Уосталом, Србија може да финансијски помаже, односно донира неку српску школу или цркву у Ријеци, Бечу или Чикагу, па то не значи да су ти градови или те зграде део Србије, или да их она таквим сматра.

Тек ту и тамо, када је први спин већ прошао, могао се по малобројним нешто објективнијим, или барем професионалнијим медијима прочитати интегрални текст споразума, а од Алексадра Вучића и Милована Дрецуна чути како, додуше, постоји „известан проблем“ са симболима, документима и печатима и да је то једно од оних „болних решења“ због којих „нико није срећан“.

Али нису ту у питању, наравно, никакви детаљи и мрље на иначе пожељном и повољном споразуму, него су управо те државотворачке „ситнице“ попут докумената, печата и симбола права суштина и доказ о чему се у споразуму заправо ради.

Но, чак и да не улазимо тренутно у то да ли је споразум са Приштином „добро“, „изнуђено“, „најмање лоше од понуђених“, или „скандалозно и (веле)издајничко“ решење. (Мислим да чак и површни читаоци ових колумни немају дилеме око тога какво је моје мишљење по том питању и више сам га пута изрекао.) Али шта год да је случај, односно, чак и уколико се не слажемо око саме квалификације чина, апсолутно је неприхватљиво и за сваку осуду оволико муљање и забашуривање елементарних чињеница о његовом карактеру и садржини. Зато је, најблаже речено, цинично и лицемерно позивати народ да се на референдуму изјасни о нечему што му уопште није реално предочено и објективно представљено.

Наравно да је „боље преговарати него ратовати“, као што је у Митровици славодобитно изјавио први потпредседник владе. То нико не доводи у питање. Но, питање је само да ли је боље стрпљиво и упорно преговарати или брзо и безусловно капитулирати.

И крајње је неуверљиво сада говорити како све ово у вези бриселских преговора није рађено због добијања датума за почетак преговора са ЕУ, када су најмање педесет пута то експлицитно рекли високи државни функционери. И када су чак и термини седница српске владе померани и прилагођавани терминима и „дед-лајновима“ у којима чиновници Европске комисије треба да доставе своје извештаје и закључке о напретку Србије на путу евро-интеграција.

Позивање на „реалност“ је увек јак аргумент. Али реалност је и то да до овог споразума Хашим Тачи није контролисао општине на северу, док се сада, уколико парафирани споразум заживи, и Срби са севера КиМ препуштају власти Приштине, која на тај начин, уз обећање одређених мањинских права српској заједници, заокружује свој „територијални интегритет“. То је, дакле, оно што овим споразумом добија Тачи, Брисел и Меркелова. Остаје, међутим, мистерија шта добија Србија и Београд – сем „његовог величанства“ Датума и историјске бламаже светских размера.

Али поента је у нечем другом, а што је током ових преговора и онога што им је уследило постало више него очигледна и нова политичка чињеница. Наиме, током овог процеса постало је видљиво да је Александар Вучић, на један преки и трансинституционални начин, кључни и апсолутно доминантни политички фактор у Србији. (Док, на пример, Ивица Дачић делује све више као неки помало контроверзни владин портпарол.) И не само то, него је, заправо, он, Вучић, преко ноћи (или је, барем, преко ноћи то постало видљиво) инаугурисан као фактички нови вођа радикалног евро-реформског пола српске политике. О томе не говори само његов страсан ангажман на прихватању Бриселског споразума, него, још много више, аргументација којом се у одбрани тог споразума служио и служи. Од позивања на лик и дело Зорана Ђинђића, преко императива „реформисања“, „модернизације“ и „европеизације“ Србије, па све до фразеологије о „будућност наше деце“.

Овај Вучићев преокрет ће, по свој прилици, изазвати прави лом, пометњу и ново престројавање на српској политичкој сцени и овдашње „националне“ и „мондијалистичке“ снаге суочити са бројним искушењима. Али, краткорочно гледано, ова Вучићева метаноја представља прави небески дар за идеологе „друге Србије“ који су дочекали да њихове идеје, уместо релативно маргиналних интелектуалних група или аферама оптерећеног Јовановића, сада промовише мега-моћни и хипер-популарни лидер владајуће странке. То је та „нова српска политичка реалност“ (Вучић као лидер Весне Пешић, Ненада Прокића и Петра Луковића?!), која је потенцијално важнија чак и од самог Бриселског споразума и са којом, свако из својих разлога, предрасуда, или интереса, још увек, не желе да се суоче неки овдашњи тврдокорни европејци, као и поједине про-режимске „патриоте“, које имају задатак да циљано и анестетички ублажавају шокантне размере Вучићевог заокрета – барем док се старо и про-радикалско језгро СНС-ових бирача још мало не „прокува“ и не привикне на ову персоналну и идеолошку транзицију. Након које, уколико пројекат успе, у Србији заиста више ништа неће бити исто.