Atentati, čobani i vuci

 Svi znamo za priču o babi – u nekim verzijama, čobančetu – i vuku (koji se, posle mnoštva lažnih uzbuna, na kraju zaista pojavio, ali u to više niko nije verovao). Sigurno nisam jedini kome je ovih dana na pamet padala ta višestruko poučna pripoved. Jedino nije jasno da li je ovo što se u poslednje vreme dešava po zemlji Srbiji ta konačna „pojava vuka“, ili je, pak, samo još jedno zaigravanje neodgovornih i lakomislenih čobana?  

U jednom se moram složiti sa zabrinutim prorežimskim komentatorima – ovo je zaista ozbilja stvar. Ali baš zato, ako je tako ozbiljna, ne bi smela biti tretirana onako kako su je ovih dana tretirali Vučićevi ministri, mediji i analitičari. Za početak, hajde da krenemo od najjednostavnijeg, što je na kraju ostalo u magli nakon mnoštva prosutih reči i slova. Da li je pronađeno oružje bilo u „blindiranom automobilu“, ili „zakopano“ u „sanducima“? I šta je sa tim automobilom, koji je pomenut na početku, a onda iščileo iz izveštaja? Da li ga je (oružje i automobil) pronašao „slučajni prolaznik“ (pominjao se „građevinski radnik“, koji se tu zatekao), policija, ili pripadnici premijerovog obezbeđenja? 

I konačno, nezavisno od pomenutih tehnikalija, ključna dilema: Da li je ovo (1) zaista bio pokušaj atentata na predsednika vlade? (2) Da li se možda radi o „upozorenju“ nekih moćnih spoljnih i unutrašnjih faktora? Ili je (3.) pak u pitanju „dimna zavesa“ u režiji same vlasti radi sprovođenja nekih čistki u BIJI i vojnim službama? I šta god da je od toga u pitanju, stvar je vrlo ozbiljna i teško je reći šta je od čega gore. Koliko god, recimo, ne podnosili Aleksandra Vučića, nipošto se ne može apriori isključiti mogućnost da je reč o onom prvom ili drugom (atentat, upozorenje), ali, isto tako, ni da se radi o montiranoj operaciji nekih ambicioznih „spin doktora“ iz premijerovog okruženja, usmerenoj na dizanje rejtinga, skretanje pažnje sa drugih afera, ili pripremu terena za smene u bezbednosnim strukturama. 

Nažalost, ni premijerovo redovno obraćanje na vanrednoj konferenciji za štampu nije mnogo pomoglo da se pomenuta magla razgrne. „Možda je slučajno neko nešto ostavio“... Čekamo rezultate parcijalnog DNK-a“....Ako ne nađemo ništa, onda mi je jasno o čemu se radi“... „Malo je čudno...Rekli su mi momci iz obezbeđenja (a oni su najbolji u Srbiji) da je to idealno mesto za atentat i da su oni birali to bi bilo bukvalno jedino mesto“. A onda opet, dva minuta kasnije: „Nije bio nikakav pokušaj atentata, mene niko nije ni pipnuo“ (u odgovoru D. J. Vučićeviću). Međutim, odmah potom  sledila je nova relativizacija, odnosno insinuacija koja treba da sugeriše da ipak nisu čista posla: „Rekao sam Nebojši Stefanoviću da će oružje da pronađe na tom i tom mestu... On me je nazvao posle par minuta i pitao – kako si znao? Oružje je bilo baš tamo gde sam rekao da će biti. Eto, pogodio sam.“ A onda, još jednom, pri kraju: „Ja mislim da je to neko tamo slučajno ostavio... Nemam ni jedan dokaz da je neko hteo da me ubije... Možda se slučajno poklopilo... Mrzim kad političari od sebe prave heroje“.

No, dok je Premijer išao taktikom toplo-hladno, njegovi saradnici i mediji prosto su se utrkivali ko će stvar predstaviti tabloidnije i dramatičnije. „Vučić smeta mnogima u svetu“ (Ivica Dačić). „Vučić se nalazi na bezbednoj lokaciji“ (Nebojša Stefanović). „Očekujem da nadležni organi zaštite Vučića“ (Zorana Mihajlović). „Oružje ispred Vučićeve kuće sigurno nije sakriveno da bi se mravi igrali sa njim“ (Rasim Ljajić). „Toliki arsenal oružja je viđen samo u ratu – slobodno mogu da kažem da je neko nameravao da ga upotrebi protiv Vučića.“ (Dragan Marković Palma). “Klopka za Vučića (Dejan Vuk Stanković). „Atentat su spremali protivnici modernizacije Srbije“ (Miloš Vučević). „Svaka pretnja Vučiću je pretnja Srbiji“ (Milenko Jovanov). „Bez Vučića, Srbija bi otišla u prošlost i potonula u haos“ (Aleksandar Vulin). Kao što se dalo očekivati, mediji su bili još direktniji i konkretniji: „Zoljom hteli da ubiju Vučića“ (Alo). „Vučića zoljom hteli da raznesu u ovom sokaku“ (Informer). „Sprečen atentat na Premijera“ (Kurir). „Spremali atentat na Vučića?“ (Večernje novosti).

I šta posle svega treba da misle obični građani, ili, na primer,ti bezbrojni „strani investitori“ koji, navodno, hrle da ulažu u Srbiju –  zemlju u kojoj svako malo neko priprema državni udar i/ili atentat na premijera? Ili, pak, u kojoj premijer lično (ili neko u njegovo ime) režira „atentate“ radi preuzimanja institucija i postizanja nekih političkih ciljeva.

Optimisti i oni koji uporno zatvaraju oči pred autoritarnom prirodom aktuelnog režima ovu će diskrepanciju tumačiti kao znak ohrabrenja, odnosno, kao dokaz da je, eto, sam Vučić ipak mnogo bolji, oprezniji, „normalniji“ i razumniji od svojih saradnika. Međutim, to je sumnjiva uteha. Uostalom, ima li ikoga ko ozbiljno veruje da su „Informer“, Vulin, Stefanović, Dačić, Mihajlovićeva, Palma i ostali, odjednom i ničim izazvano, rešili da „soliraju“ na ovako važnom pitanju? Ili je, pre će biti, u pitanju organizovana i koordinirana  kampanja u kojoj će premijerovi najbliži saradnici da prave dramu i „lože“, dok će on, tobože, „skromno“, da smiruje atmosferu i hladi? I da li oni zaista veruju da se to ne vidi i da nije providno i komično?       

I šta posle svega treba da misle obični građani, ili, na primer,ti bezbrojni „strani investitori“ koji, navodno, hrle da ulažu u Srbiju –  zemlju u kojoj svako malo neko priprema državni udar i/ili atentat na premijera? Ili, pak, u kojoj premijer lično (ili neko u njegovo ime) režira „atentate“ radi preuzimanja institucija i postizanja nekih političkih ciljeva. Da li je to taj doprinos i „odlučni iskorak“ ka modernizaciji, stabilizaciji i normalizaciji Srbije – o kojem aktuelna vlast toliko govori i kojim se hvali?