У том експозеу (тадашњи) мандатар је поносно најавио „довршетак приватизације“ и распродају свега што још није било продато – од Телекома и ЕПС-а, до РТБ Бор, преосталих банака, бања, осигурања, Лутрије, Аеродрома...  Дакле, добро је што тај део обећања није испунио. И треба се надати да неће успети баш све да испуни ни овога пута

Беспуће у које нас слепи вођа све бешње заводи, делом из личног интереса, делом из конвертитског ината, делом из кукавичлука, а делом из своје неспособности.

 Тако је, скоро па случајно и нехотице, пукла односно разоткривена највећа тајна вучићевске Србије – већа чак и од оне чиме се то баве премијеров брат и кумови. А то је тајна да само широко и принципијелно уједињена опозиција има неке шансе. 

 А за то, барем овај пут, није крив никакав „спољни“ или „унутрашњи“ непријатељ (што наравно не значи да то неће искористити), већ пре свега онај ко је из личног хира или страха за резултат на покрајини и локалу, ове бесмислене парламентарне изборе беспотребно расписао, а онда још на њима покушао да краде, не би ли му ионако загарантована победа била што „апсолутнија“.

 Зато је, поред свега осталог, Вучићева политика толико опасна и фатална, не само по потезима које вуче, него и по атмосфери безнађа, беспомоћности и апатије коју шири. Она убија сваку наду и вољу за отпором – и сугерише да нема друге алтернативе сем мирења са неоколонијалним ропством.