Beograd (2) - Uputstvo za upotrebu

Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne.

Ovaj tekst predstavlja nastavak onog prošlonedeljnog, o političkom raspoloženju građana Beograda, u kojem smo preneli i analizirali stavove o nekim konkretnim temama koje se tiču prestonice (saobraćaj, most, Ekspo, gradonačelnik), kao i političkog života u Srbiji generalno.

Istraživanje je novembarsko i, takoreći, “staro” mesec dana. Doduše, rađeno je posle tragedije sa nadstrešnicom, ali pre ovog studentskog protesta koji je u srpske političke procese uneo jednu novu dinamiku. Objavljeni tekst nije sadžavao stranačke niti lične rejtinge. Bio je najavljen jednom kratkom vešću na portalu “Vremena” i objavljen u štampanom izdanju. Ali, uprkos tome, bio je zapažen i, razume se, opljunut u rezimskim medijima, pa i (i to ne samo jednom?!) od Gospodara lično.

Iskreno sam se pitao – zašto? Odnosno, šta je po sredi. I čini mi se da tu (ne računajući psihološke faktore) postoje dva glavna razloga. Pre i iznad svega: Predsednik ne može da podnese da postoji bilo šta, bilo koja institucija, važna ili nevažna, bilo koji medij, istraživačka agencija, bilo šta, veliko ili malo – a što on lično ne kontroliše. I to je verovatno njegov najveći problem sa NSPM-om, kao i novinom u kojoj je pomenuti tekst izašao.

Druga stvar je nešto konkretnija, mada takođe povezana sa prvom. Vučić, naime, zna da, nakon litijuma i nadstrešnice, ne može baš da “cveta cveće” (pa ni rejting) ni u njegovo(m) odnosno SNS “preduzeće”. O konkretnim brojkama (pa i razmerama pada, da li je blag ili ozbiljan) možemo razgovarati ovako ili onako. Ali svojim besmislenim i agresivnim napadom Vučić je pokušao, pa i delimično uspeo, upravo da to, kao i uopšte bilo kakvu smislenu, a od strane njega nekontrolisanu debatu na temu rejtinga u korenu saseče i spreči.

Preventivni udari

Šta znače stranački rejtinzi (pogotovo opozicioni) kada je savršeno jasno da na sledeće izbore – kad ih bude i ako ih bude – verovatno ni vlast, a opozicija svakako neće izlaziti ni približno u ovakvom formatu i ovoliko rascepkana? To ne znači da će biti jedinstveni (kao što apsolutna većina opoziciono nastrojenih birača želi i očekuje), niti da će eventualne opozicione kolone biti optimalne i logične (verovatno neće). Ali, makar zbog instinkta opstanka i samoodržanja, svakako neće ići baš ni “svaka vaška obaška”.

Dakle, rejtinzi trenutno ne znače mnogo. Pogotovo ne relativno male, ponekad i mikroskopske, međusobne razlike u veličini opozicionih političkih aktera. Ali itekako znači kada se vidi da, uprkos udvoričkoj mantri o “istorijskom rejtingu”, kao i trijumfu na onim nesrećnim junskim izborima, vladajuća stranka u prestonici ima 36 odsto podrške, te da sa sve tradicionalno (ne)pouzdanim partnerima iz SPS, imaju u zbiru, najviše, nekih 41-42 odsto.

A da je rejting manje-više takav (a za Srbiju, kao što rekoh, dodajte još maksimalno 4-7 odsto i to je to) znao je verovatno i sam Vučić – i zato nas je preventivno napao. Da onda kada objavimo rejtinge i brojke može reći: “A, pa to nema veze, to su oni prevaranti, koji ne rade nego izmišljaju rezultate”.

Ali tu sada postoji jedna važna napomena zbog koje i nisam hteo da puštamo bilo kakve stranačke i lične rejtinge bez makar i kratkog propratnog teksta. Neće, naravno, to niti bilo kakvo drugo propratno objašnjenje sprečiti Predsednikove kritike i napade. Nema tog objašnjenja koje će umiriti ili zadovoljiti režimske talibane i botove kada dobiju direktivu ili kada se osete ugroženim. Ali je bitno da makar oni zainteresovani i dobronamerni dobiju što korektniju informaciju i sliku.

Zasebna opoziciona grupacija

Čak i neki lični i politički prijatelji često nisu srećni zbog naših rezultata. A glavni razlog tog nezadovoljstva (sem ponekad nerealnih očekivanja) leži u stavci “opozicija, ali ne znam za koga”, a koju smo poslednjih meseci preformuslisali u “sigurno protiv vlasti, ali ne znam tačno za koju stranku”. No, suština je ista. Naime, već duže vreme postoji jedan relativno stabilan blok od nekih čak 15-20 odsto ispitanika koji je i po sopstvenoj izjavi, a i po stavovima po konretnim pitanjima, jasno i nedvosmisleno antirežimski nastrojen, ali nema čvrstu, ili, bolje reći, nema skoro nikakvu opozicionu stranačku identifkaciju.

Oni su, rekoh, jasno opozicioni, ali (trenutno?) nisu stranački izjašnjeni. Ima ih sigurno i među čitaocima ovog teksta. Vlast i Vučića ne podnose isto, ili čak možda i više od “običnih” opozicionih birača. Ali su probirljivi, ćudljivi, često razočarani, ili, naprotiv, previše optimistični da bi se zadovoljavali konkretnom političkom ponudom. Tretirati njih kao obične “apstinente” i ljude bez političkog stava naprosto nije istinito i nije fer. Ali, ako bismo ih tako tretirali (kao “neopredeljene”), kao što čine neke agencije i kolege, onda bi njihovi procenti bili proporcionalno raspoređeni na sve političke aktere (a što znači najviše na SNS, mada bi i opozicionim strankama pripalo poneko parče) i svi bi bili srećni. Mi ih, međutim, tretiramo kao zasebnu opozicionu grupaciju sve dok se neki izbori ne približe. A onda ćemo videti da li će na kraju biti “obični” apstinenti (i time usrećiti Vučića) ili će se uliti u neku opozicionu maticu.

Oni su, rekoh, jasno opozicioni, ali (trenutno?) nisu stranački izjašnjeni. Ima ih sigurno i među čitaocima ovog teksta. Vlast i Vučića ne podnose isto, ili čak možda i više od “običnih” opozicionih birača. Ali su probirljivi, ćudljivi, često razočarani, ili, naprotiv, previše optimistični da bi se zadovoljavali konkretnom političkom ponudom. Tretirati njih kao obične “apstinente” i ljude bez političkog stava naprosto nije istinito i nije fer

Što se, pak, ocena tiče, one možda nisu pouzdaniji, ali svakako jesu informativniji politički indikator od “golih” rejtinga. Ali i one zahtevaju određeno tumačenje i dodatno objašnjenje. Jer nisu, svojevremeno, visok stranački rejting, masovni skupovi i kolektivna euforija pri pomenu njegovog imena preporučili Vojislava Koštunicu za frontmena koalicije koja će, na kraju balade, u jesen dvehiljadite, pobediti Miloševića. Doslovno ničeg od toga nije bilo. Ali preporučile su ga “srednje ocene”, ali još više – i pre svega – ubedljivo najmanji broj “jedinica” u odnosu na druge kandidate za izazivača, a nije da ih nije bilo, i nisu bili nimalo bezvezni.

Znao sam lično neke od ljudi koji su učestvovali u tom “selektovanju”, a sa jednim sam i drugovao. I rekao mi je bukvalno sledeće: “Nije tu bilo potrebe za nekim velikim filozofiranjem. Čim smo videli ocene, bilo je jasno da je Voja taj. A bilo je jasno i Zoranu”. (Toliko o mantri, popularnoj u nekim krugovima, kako je, u tom trenutku, “svako mogao pobediti Miloševića”. E, pa nije.)

No, ostavimo sad po strani diskusiju na temu “šta bi bilo kad bi bilo” (ali možda i “šta će biti kad će biti”). Na to leto od pre skoro četvrt veka podsetio sam samo radi ilustracije kako su ocene važne, neretko čak i važnije od trenutnog rejtinga. Ali i tu su stvari donekle promenile. I to takođe na gore.

Vučićev režim ima skoro bezgranična sredstva i još neiscrpniju volju da ta sredstva (zlo)upotrebljava i koristi za blaćenje političkih protivnika, kao i svih koji se u nekom trenutku nađu na putu njegovoj svevlasti. Zato, nažalost, nije puka fraza i nije alibi ako kažemo da bi ta združena medijsko-politička mašinerija za tili čas – ili za nekoliko meseci – verovatno demonizovala čak i jednog patrijarha Pavla, kao što su, uostalom, periodično činili i sa njegovim bliskim saradnicima i velikim duhovnicima poput mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija, onda kada su im se ovi suprotstavili povodom Briselskog sporazuma i predaje severa KiM.

„Opozicioni orden“

Šta to ima za posledicu u kontekstu našeg istraživanja i naše tabele sa ocenama? Pa, za početak to da srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden.

Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde bile važne. Zato, na primer, Ana Brnabić ima tek nešto slabije ocene od Aleksandra Vučića iako su im politički profili i gabariti, najblaže rečeno, kao nebo i zemlja. I zato, recimo, Vučićevom staroradikalskom, ksenofobnom i homofobnom biraču “ič” ne smeta Anin manjinski (“hrvatski”) NVO ili LGBT bekgraund. Jer je Ana “naša”. To jest, “Acina”. A Aca je “naš”, to jest, njihov. A oni njegovi.

Nasuprot toj falangi, stoji dosta difuzno, kolebljivo i raspršeno opoziciono telo, manje ili više skeptično prema svim opozicionim liderima i u očajničkoj (a u datom kontekstu i naivnoj) potrazi za tzv. “novim licem” koje će ih konačno izbaviti iz naprednjačke diktature. Pri čemu će i to “novo lice”, ako se uopšte i pojavi i zbilja u nekom trenutku zapreti da bi moglo ugroziti vladajući poredak, za tili čas postati “staro”, odnosno biva provučeno kroz režimsko tabloidno blato i završava u istom loncu sa ostalom opozicionom sabraćom.

U prirodi je takvih sistema da su porozni i krti. Odnosno da se, čak i kad su naoko savršeni, neočekivano lako urušavaju i lome u sudaru sa nekim iznenadnim problemom ili anomalijom u matriksu. Bilo da se problem zove “nadstrešnica”, bilo da se zove “studenti”

Zato moramo priznati da je Vučić skoro uspeo. Ili je bio vrlo blizu da uspe potpuno. Ne da ostvari svoje megalomanske snove o veličini i “istorijskom značaju”, već da trajno i definitivno upropasti, podeli, zaglupi, zatruje i zavadi građane Srbije. Njegovo pozivanje na “pristojnu Srbiju” deluje doslovno groteskno u kontekstu načina na koji je na vlast došao i načina na koji vlada, tj. na vlasti opstaje.

Ako je, povremeno, iz taktičkih razloga, donekle i morao da menja nastup i retoriku, strategiju i metodologiju nije menjao uopšte, sem što ih je tehnički usavršavao i prilagođavao. A proizvodnja neprijatelja, verbalna agresija i medijska manipulacija bile su i ostale temelj, stub i kruna te “politike”. Pri čemu je jedina stvarna promena bila to što je, sticajem istorijskih okolnosti, to jest, zbog straha da od globalnih moćnika ne bi opet dobio po nosu, morao da glumi “kooperativnost” – i da se sa “spoljnjeg” preorijentiše na “unutrašnjeg” neprijatelja.

I “ferceralo” mu je skoro savršeno. Ali u prirodi je takvih sistema da su porozni i krti. Odnosno da se, čak i kad su naoko savršeni, neočekivano lako urušavaju i lome u sudaru sa nekim iznenadnim problemom ili anomalijom u matriksu. Bilo da se problem zove “nadstrešnica”, bilo da se zove “studenti”.

(Autor je glavni urednik NSPM)

(Vreme)

Videti još: Đorđe Vukadinović - Istraživanje "Beograd, jesen 2024" - Konfuzija, nepoverenje, nezadovoljstvo