Revolucionarne ideje i duh Mlade Bosne

Austro-Ugarska politika u BiH i ratobornost prema Srbiji i Srbima

Ako neko još ima dilemu ko je krivac za izbijanje Prvog svetskog rata, ili još gore, misli i tvrdi da su to ondašnja Srbija i(li) srpski atentatori na Franca Ferdinanda, poreklom iz BiH, sledeće dokumentovane ratoborne izjave i stavovi austro-ugarskih zvaničnika (ako se radi o istorijskoj i istoriografskoj istini, a ne o drugim motivima), moraju ga demantovati. Osporavanje istorijskih falsifikata u vezi sa navodnom krivicom Srba i Srbije za Prvi svetski rat utoliko je preča stvar ako se zna da je Hitler u proklamaciji nemačkom narodu 6. aprila 1941., na sam dan napada na Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu, ponovio optužbe protiv Srbije. Nastavak ovakve agresivne retorike, koja treba da legitimiše imperijalističku agresiju na Srbiju, mogli smo da vidimo za vreme bombardovanja naše zemlje, kada je Bil Klinton ponovio stav svojih austrougarskih i nacističkih preteča da je Srbija kriva za Prvi svetski rat.

Istina je, ipak, sasvim obrnuta. Austro-Ugarska je od ranije, praktično već od Berlinskog kongresa, a naročito nakon srpskih pobeda u balkanskim ratovim, pripremala pokorenje Srbije, jer je bila ugrožena naraslom moći i širenjem oslobodilačkog uticaja Srbije izvan njenih granica. Sami bosanski manevri koji su bili uvertira za Ferdinandovu posetu Sarajevu, i to na sam Vidovdan (očigledna provokacija jer su Srbi tada mogli prvi put nakon viševekovnog ropstva da obeleže ovaj svoj značajan datum u miru), „zamišljeni su kao neka vrsta glavne probe za vojne operacije protiv Srbije kakve su bile uzimane u obzir još marta 1909, novembra 1912, i juna, avgusta i novembra 1913“ (Siton-Votson, IV, 77), dakle u čak četiri navrata pre samog izbijanja Prvog svetskog rata.

Doček Franca Ferdinada u Sarajevu

Tako grof Andraši pri kraju Berlinskog kongresa obaveštava cara Franca Josifa: „Austrija će postići svoje ciljeve, tokom vremena će prirodno doći do aneksije, a nju bi mogli da proglase sami stanovnici“ (Dedijer, 101).

Mađarski premijer grof Koloman Tisa, takođe u tom periodu, smatra da je „okupacija BiH potrebna da bi se zaustavio stalni porast panslavizma koji je pretio pre svega Mađarskoj“ (isto).

Zajednički ministar finansija Benjamin Kalaj 1881. upozorava da će Austrija, ako ne uspe privezati Srbiju jednim političkim sporazumom, preduzeti protiv nje preventivne mere koje bi u izvesnoj situaciji mogle ići i do okupacije (Dedijer, 131). Njegova politika u BiH naročito je podrazumevala „sprečavanje svakog dodira i veze između Južnih Slovena“ po princip „Divide et impera!“ (Siton-Votson 8, Masleša 65).

Car Vilhelm II u pismima caru Francu Jozefu uporno spominje pretnju od balkanskog saveza slovenskih plemena. On čak ide dotle da piše da su „Sloveni su opasnost za Tursku, od njih je doživela samo zlo“ i „Sloveni će sklopiti savez sa žutima protiv nas“ (?!) (Dedijer, 824, 825, 827)

Car Vilhelm II

Austro-ugarski šef Generalšataba Franc Konrad fon Hecendorf neprestano huška na rat protiv Srbije. U februaru 1914. svom nemačkom kolegi generalu Moltkeu piše nestrpljivo: „Zašto čekamo...Godine 1909. to bi bila igra sa otvorenim kartama, 1913. to je bila igra koja se još uvek lako mogla dobiti; 1914. to je igra va bank“ (Masleša, 44). On uverava ministra spoljnjih poslova grofa Berhtolda da se „ravnoteža sila na Balkanu menja sve više na štetu Austro-Ugarske što se duže odlaže sa konačnom odlukom“ (Siton-Votson, 30). „Konrad i cela vojna hijerarhija su smatrali da je što skoriji obračun sa Srbijom neizbežan i u interesu monarhije“ (Siton-Votson, 73).

Franc Konrad fon Hecendorf

Nikola Pašić je dva puta odbijen u Beču u pokušaju da popravi odnose Srbije sa Austro-Ugarskom. Austrijski premijer grof Stirk tim povodom je poručio: „Obračun sa Srbijom i njeno poniženje, to su uslovi za opstanak Monarhije“ (Siton-Votson, 31).

Berhtold Molden, godinama pisac uvodnika „Fremdenblatt“-a, glavnog organa Balplaca, središta austrijske moći i vlasti, 1913. kaže: „Mi ćemo imati da stavimo Srbiju pred izbor: da li želi da bude politički razoružana, ili vojnički uništena“ (Siton-Votson, 111).

grof Berhtold

Što se tiče BiH, tu su se prilike sve više pogoršavale, što je i podstaklo mladobosance i druge patriotske snage na akciju. Sabor BiH npr. nije imao autonomiju. Burijan, Kalajev naslednik, podsticao je politiku kolonizacije - u BiH je 1886. bilo samo 16.000 austro-ugarskih podanika, da bi se do 1910. njihov broj povećao na čak 100.000. Dolazak stranaca izazvao je negodovanje gotovo svih političkih grupa (Dedijer, 329-331).

Austro-Ugarska je zadržala muslimanske (turske) agrarne feudalne odnose, tako da se klasni položaj većine domaćeg stanovništva nije promenio u odnosu na otomanski period. Bosanski seljak je i dalje ostao kmet sa svim feudalnim teretima - „stekao je nove terete kapitalizma, a starih feudalnih se nije rešio“ (Masleša, 75).

General Marijan Varešanin, kao poglavar BiH od 1909. godine, vladao je gvozdenom rukom. Oružanim putem je ugušio pobunu seljaka u severnoj Bosni 1910. Više od 13.500 seljaka i kmetova bilo je prisilno udaljeno sa zemlje jer nisu platili porez državi i trećinu veleposednicima, a u toku je bilo čak 56 hiljada sudskih procesa protiv njih (Dedijer 332-333, Masleša 138-139).

General Varešanin

Oskar Poćorek, Varešaninov naslednik, zavodi maja 1913. represivne, „iznimne mjere“, protiv srpskog stanovništva u BiH, a njihov inicijator bio je Berhtold. Umesto građanskih sudova, uvedeni su vojni sudovi. Svi listovi koji su izlazili u Srbiji bili su zaplenjeni na bosanskoj granici. Ustav iz 1910. bio je delimično suspendovan, a zavedena je vojna vlast. Poćorek je naredio da se mostarska gimnazija zatvori na godinu dana, poništio statute srpskih društava u Bosni, obustavio delatnost „Prosvete“ i zatvorio Radikalni klub u Sarajevu (Dedijer 459-460, Siton-Votson 72). Protivio se društvenim reformama u korist nižih, seljačkih slojeva i govorio da „srpsko seljaštvo treba ostaviti i ubuduće u atmosferi letargije“ (Dedijer, 340).

Oskar Poćorek

Na kraju, kao „šlag na tortu“, došao je austrijski prozelitizam. Ferdinand je jednom prilikom izjavio da je „prirodno da katolici moraju da imaju prednost u odnosu na pravoslavne“, a Poćorek je praktično sprovodio ovu Ferdinandovu ideju o potrebi prozelitizma među Južnim Slovenima (Dedijer, 339-340).

Nadvojvoda Franc Ferdinand

Kada se sve ovo uzme u obzir, i uz to uporede slike austro-ugarske elite u raskošnim vojnim uniformama, sa slikama sarajevskih sirotana-mučenika koji su izvršili atentat, može li još biti dileme ko je zveckao oružjem i želeo da pokori druge, a ko se samo branio?

Revolucionarne preteče Mlade Bosne

Kako kaže Siton-Votson, „revolucionarno osećanje u Bosni, a naročito Hercegovini, nije ništa novo. Ustanak od 1875. bio je samo poslednja i ponajuspelija pobuna što ih je loša turska vladavina izazvala u toku čitavih stotina godina pre njega“ (Siton-Votson, 38). Jedna istorijska koincidencija naročito je zanimljiva u tom pogledu. Naime, „glavni ustanički logor 1875. nalazio se iznad same kuće Principovih“ (Dedijer, 65). Tako je Princip nosio u sebi duh slobodarstva koji je od ranije strujao u njegovom rodnom kraju.

„Političko nezadovoljstvo, koje je graničilo bunom, širilo se posvuda po u južnim krajevima Austro-Ugarske, kao posledica austro-mađarske plemenske politike“ (Siton-Votson, 107). Kao izraz tog nezadovoljstva, pojavili su se listovi koji su zagovarali radikalne metode. Takvi su bili list „Zora“ (izlazio u Beču i drugim gradovima), „Otadžbina“ (Banjaluka, urednik Petar Kočić) i „Narod“ (Mostar, urednik Risto Radulović) (Siton-Votson, 40). Princip je, recimo, u trenutku atentata kod sebe imao poslednji broj „Naroda“.

Omladina u BiH, Dalmaciji i Hrvatskoj počela je da zastupa revolucionarne ideje i „propagandu delom“ (Siton-Votson, 36). „Srpsko-hrvatska napredna organizacija“ formirana je u Sarajevu krajem 1911., a Ivo Andrić bio je njen prvi predsednik (Dedijer, 357).

Mladi Ivo Andrić

Program Omladinskog kluba „Narodno ujedinjenje“ koji je napisao Dimitrije Mitrinović proklamovao je srpsko-hrvatski nacionalizam i radikalni demokratizam. Sam Princip u jednom pismu kaže da se treba držati „Mitrinovićevog revolucionarnog programa“ (Dedijer, 358).

Tu su i tajna đačka udruženja kojima su pripadali Mitrinović i Žerajić, o kome će još biti reči (Dedijer, 295).

„Srpsko-hrvatska nacionalistička omladina“ osnovana je u Sarajevu 1913. Oni su bili propovednici revolucije, i podsticali su nemir među srednjoškolcima (Siton-Votson, 46).

Atentati kao priprema za revoluciju

Kada se razmatra sarajevski atentat, on se nikako ne može (ispravno) razumeti kao izolovan, usamljen slučaj. Jer, „sarajevski atentat bio je šesti po redu u roku od četiri godine (juna 1910. pucao je Žerajić na generala Varešanina , bosanskog namesnika; juna 1912. Jukić, a novembra iste godine Planinščak, na Cuvaja; avgusta 1913. Dojčić, a maja 1914. Šefer, na barona Skerleca)“ (Siton-Votson, 97). Tako se atentat na Ferdinanda samo nastavlja na prethodne atentate, vođen istim ciljem borbe protiv okupatora, a jedina razlika je bila što je u odnosu na ove bio organizovaniji, sa više učesnika, i prvi koji je uspeo. Od prethodnih naročito treba istaći pokušaj atentata na poglavara Hrvatske grofa Slavka Cuvaja, 8. juna 1912., koji je izvršio hrvatski student Luka Jukić, i ranjavanje barona Skerleca, novog bana Hrvatske, avgusta 1913. od strane hrvatskog đaka Stjepana Dojčića. Na pitanje zašto je pokušao atentat, Dojčić je na suđenju odgovorio: „Hteo sam da vidim izdajničku krv“ (Dedijer, 454).

Baron Skerlec

Pored ovih, planiran je i atentat na Poćoreka (sastanak Vladimira Gaćinovića sa Muhamedom Mehmedbašićem i Mustafom Golubićem u Tuluzu januara 1913.) (Siton-Votson, 45). Đulaga Bukovac i Ibrahim Fazlinović su imali nameru da izvrše atentat na samog cara Franca Josifa (Dedijer, 458-459), a mnogo omladinaca u Hrvatskoj i Dalmaciji se zaverilo da će ubiti Ferdinanda (Siton-Votson, 100).

Uniforma Franca Ferdinanda nakon atentata

Stanovište Mlade Bosne je bilo da ponovljenim atentatima treba doći do buđenja i osvešćivanja naroda, stvaranja organizacije, i na kraju opšte revolucije (Dedijer, 606). Atentati su bili „akti iste ruke i plamsaji iste ideje“, „svi smo se spremali za atentate i sanjali o njima“, „atentat je trebalo da bude priprema duhova za poslednji čin: ustanak porobljenih naroda“ (Jevđević, 15, 20-21, 72).

Tako su mladobosanci počeli da zastupaju „direktnu akciju“ umesto i nasuprot do tada sprovođenog Masarikovog „realizma“ i „sitnog rada“ (Jevđević, 69) - „Mlada Bosna neće više samo reči, ona hoće akciju, i to revolucionarnu (Masleša, 141).

Možda je najbolja ilustracija toga šta je atentat kao metod borbe značio za naprednu i revolucionarnu omladinu, ekstatičan tekst đaka Mladena Stojanovića koji je pronađen kod njega u istrazi nakon sarajevskog atentata: „O kolika je veličina u tim rečima da se mre Za Naciju. O, koliko je veličine u tome, da je smrt čoveka podigla u nama život. Udario je nas bog nacije u čelo i rekao da smrt prethodi životu, da bi se stvorilo da se mora rušiti.

Zar ne osećate sinovi jedne Jugoslavije, da u krvi leži naš život i da je atentat bog bogova Nacije, jer on dokazuje da živi Mlada Bosna. Da živi element, kojeg pritišće nesnosni balast imperijalistički, da živi element, koji je gotov da gine!

U krvi je život rase, u krvi je bog Nacije! Smrt je prethodila Vaskrsu! Atentat je Vaksrs Nacije“ (Mlada Bosna, 392-393).

Da su mladobosanci revolucionari, opasni po Austro-ugarsku monarhiju, nemaju dileme ni sami njeni predstavnici. Tako državni advokat Franjo Svara na suđenju sarajevskim atentatorima izjavljuje: „Ovi đaci su nacionalisti, gospodo, revolucionarci, koji rade oko toga da se otrgnu jugoslovenske zemlje od naše Monarhije i da se pripoje Srbiji“ (Sarajevski atentat, 339).

Bogdan Žerajić

Pokušaj atentata Bogdana Žerajića na generala Varešanina juna 1910., nakon kojeg je Žerajić izvršio samoubistvo, bio je inicijalna kapisla koja je snažno odjeknula među borbenom omladinom BiH. „To je bila stvarno konstituirajuća skupština Mlade Bosne, izrada i primena njenog programa. Delo Bogdana Žerajića značilo je za bosansku omladinu otkrovenje. Kao da su se stotinama mladića otvorile oči. Njegova smrt, bila je njihov život. Nije ubio Varešanina, ali je oživeo Principa“ (Masleša, 139).

Đaci su počeli da skidaju kape prolazeći pored mesta gde se Žerajić ubio. Takođe, mladobosanci su otkrili Žerajićev grob, uprkos pokušaju austro-ugarske vlasti da ostane skriven, i okitili ga. Ovaj grob postao je mesto njihovog hodočašća (Dedijer, 415).

Deklaracija srpske vlade kojom je prihvaćena aneksija BiH i pasivna reakcija srpske elite u BiH bili su surovi udarci za Žerajića (Dedijer, 399). Njegov testament je bio „Ostavljam Srpstvu da me osveti“.

„Mi ćemo se osloboditi ili poginuti u borbi, u ropstvu nećemo da živimo. To je bila parola i nevesinjskog ustanka 1875. godine“, govorio je Žerajić (Dedijer, 903). A pred sam odlazak u Bosnu rekao je Gaćinoviću: „Omladina se mora spremati na žrtve. Kaži joj!“ (Dedijer, 403).

Najimpresivniji tekst o značenju Žerajićevog čina, pod nazivom „Smrt jednog heroja“, napisao je njegov prijatelj Vladimir Gaćinović u beogradskom listu „Pijemont“, krijući se iza pseudonima „Osvetnik“, kojim je jasno pokazao da preuzima izvršenje Žerajićevih testamentarnih reči. U ovom tekstu Gaćinović nadahnuto piše: „Cilj je ovome sastavu u prvom redu da izazove revoluciju u duhovima i mišljenjima mladih Srba, da ih spasu od katastrofalnog uticaja izvesnih protivnacionalnih ideja, i pripreme za lomljenje kova i gvožđa i stvaranje zdravije osnove jednoga svetloga nacionalnoga života koji ima da dođe.

Tih novih ljudi ima...Oni propovedaju revoluciju duhova i mišljenja, akciju rušenja sadanjeg bolesnog i stvaranje novog života na najširoj nacionalnoj osnovi, novi svetliji moral umiranja za ideju, slobodu i okovani narod. Za te ideje prosuta je krv Bogdana Žerajića na sarajevskim ulicama 2. juna 1909. godine...

Osećajući jedinstvo sebe i onih koji pate, mračnih, bolesnih i alkoholisanih narodnih masa, pun života, koji se presipa i ličnosti koja se bogati, jača i bori, on je smelom otvorenošću propovedao ne mali rad nego borbu, ne mir no rat i pobedu, rad u žučnoj borbi i mir u velikoj pobedi...

U doba malih slepih cepkanja i partija, za njega beše jedini suveren srpski narod, jedina stranka mali bičevani niži soj i srednja poluprobuđena njegova klasa. Često puta je govorio: 'Ništa. Sitnica. Biće ljudi u omladini u nerazorivom i nepobednom narod srpskom. Kada mi poginemo doći će drugi“.

Mlado srpstvo koje se diže iz sadanjih razvalina i pometenosti, da li će doneti i vaspitati takve ljude, taku omladinu? Izgleda da je u tome ceo srpski problem politički, moralni i kulturni“ (Mlada Bosna, 278-279, 282-283, 291).

Princip je često noću posećivao Žerajićev grob i zavetovao se da će ga osvetiti, a kada se vraćao u Bosnu iz prve posete Srbiji, doneo je pregršt „slobodne srpske zemlje“ i položio je na grob. Uoči 28. juna poslednji put je posetio Žerajićev grob, isto su učinili Ilić i Čabrinović. Na suđenju Princip je u jednom trenutku zanosno uzviknuo „Živeo Žerajić!“ (Dedijer 415, Jevđević 37, Palavestra 229).

O presudnom Žerajićevom uticaju na Principa govori i Principova pesma u „novinama“„Svrdlić“ u zatvoru: „Tromo se vreme vuče i ničeg novog nema, danas sve kao juče, sutra se isto sprema; Al' pravo je rekao pre Žerajić, soko sivi: ko hoće da živi, nek mre, ko hoće da mre, nek živi; I mesto da smo u ratu gde bojne trube ječe, evo nas u kazamatu, na nama lanci zveče; Svaki dan isti život, pogažen, zgnječen i satrt, Ja nijesam idiot, pa to je za mene smrt“ (Dedijer, 557).

Luka Jukić

Luka Jukić, atentator na grofa Cuvaja, pisao je u brošuri „Đački pokret“ o motivima omladine za napad na predstavnike okupatora: „Najmlađa generacija hrvatsko-srpskoga naroda već dugo vremena pozorno motri što se sve u Hrvatskoj – u ime zakona događa. Naše se zemlje eksploatišu, naš se narod tjera s rođenog ognjišta, zatire; a digne li se glas na otpor, priguši ga tuđinska sila. No budući da živimo u naprednom vijeku, nećemo da zakržljamo, digosmo se na svoje tlačitelje da ih uvjerimo da nisu uspjeli, niti će uspjeti sa svojim okupatorskim eksperimentima. Digli smo se na noge mi najmlađi borci za slobodu“ (Dedijer 437-448)

A u pesmi „Moje geslo“ Jukić otvoreno govori o spremnosti na žrtvovanje za slobodu: „Žao mi je svojih ljudi i rodbine, žao mi je lijepe svoje domovine; Žao mi je milih nada, mladih dana, žao mi je zlata svoga zaplakana; Žao mi je samog sebe, ali što ću?, Sve za narod i slobodu žrtvovat ću“ (Dedijer, 444).

Posle Jukićevog atentata, održane su demonstracije u Dubrovniku, Zadru, Splitu; u Zadru se pevala „Marseljeza“ i uzvikivalo „Živela revolucija“ (Dedijer, 446).

Vredi spomenuti i Andrićeve reči o Jukićevom činu: „Danas je Jukić počinio atentat na Cuvaja. Kako je lepo što se zatežu tajni konci dela i bune. Kako radosno slutim dane velikih dela. I diže se i gori hajdučka krv. Bez čednosti i dobrote i žrtava prolazi moj život. Ali volim dobre. Nek žive oni koji umiru po trotoarima onesvešćeni od srdžbe i baruta, bolni od sramote zajedničke. Neka žive oni koji povučeni, ćutljivi u mračnim sobama spremaju bunu i smišljaju uvek nove varke“ (Dedijer, 433).

Revolucionarna izvorišta i ideje Mlade Bosne

Mlada Italija i Đuzepe Macini

Uticaj italijanskog „risorđimenta“ na rodoljubive snage u BiH video se još u prisutnosti garibaldijevaca među hercegovačkim ustanicima (Dedijer, 91).

Sam naziv Mlada Bosna nastao je po ugledu na Macinijevu Mladu Italiju. „Macinijeve ideje - da omladina mora biti osnovna snaga u oslobođenju svoje grude, da ona mora stvoriti ljude novoga kova, spremne na najveće žrtve, uticale su mnogo na mladobosance u prvim godinama njihovog rada i stvaranja programa“ (Dedijer, 297).

„Zora“ objavljuje Macinijevu revolucionarnu zakletvu koja za mladobosance nije bila samo „istorijski dokument, nego poklična pesma“ (Gaćinović u: Dedijer, 297): „radi ljubavi koja je usađena u svakom čoveku za mesta gde se rodila moja majka i gde će živeti moja deca; radi mržnje koja je uvrežena u svakom čoveku na zlo, na nepravdu, na otimačinu, na samovoljnost; radi rumenila što ga osećam pred građanima drugi narodnosti da nemam imena ni prava građanstva, ni zastave narodnosti, ni domovine; radi drhtaja moje duše koja je stvorena za aktivnost u dobru, a ne može da ga izvrši u ćutanju i osamljenosti ropstva; zbog uspomene stare moći, radi svesti o sadašnjoj nevolji, radi bede miliona...“ stupiti u najodlučniju akciju, ne vodeći računa da će u toj borbi za ostvarenje svojih ideala revolucionari morati da se liše možda čak i samih svojih života (Palavestra, 13).

Macinijev citat, pronađen među zaplenjenim hartijama mladobosanca Mladena Stojanovića, napisan neposredno posle sarajevskog atentata, govori o pozivu zaverenika: „Nema na svetu karijere svetije od karijere zaverenika koji postaje osvetnik čovečanstva i tumač večitih prirodnih zakona“ (Dedijer, 298).

Dimitrije Mitrinović

Mitrinovićev uticaj, pored spomenutih ideja u programu „Narodno ujedinjenje“, vidi se i u njegovom stavu da treba priznati samo onu stvar „koja nasilnicima izbije knut iz pesnice i koja potlačena krda pretvori u građane i ljude“, „bori se protiv nasilja korene mu čupajući, temelj mu iskopavajući“ (Palavestra, 148-149).

Vladimir Gaćinović - ideja tiranoubistva i žrtvovanja života za slobodu

Ove ideje je naročito isticao Vlada Gaćinović, vodeći ideolog Mlade Bosne u prvom periodu njenog delovanja. Gaćinović je „opsenio mlađi naraštaj, njegove reči, pune uzvišenog morala, podsticale su surovije omladince na akciju (Siton-Votson, 44-45). Gaćinović je imao kontakt sa ruskim socijalistima-revolucionarima (eserima) u Lozani, i sa Trockim u Parizu. Kao i mladobosanci, i eseri su se protiv (ruskog) cara borili bombama i revolverima, verovali su da istoriju grade heroji, i zastupali su potrebu ličnog atentata (Današnjica i Mlada Bosna, 31).

Gaćinovićev revolucionarni duh izbija u sledećim citatima: „Mi, najmlađi, moramo početi stvarati novu istoriju. U svoje studeno društvo moramo unositi sunca. Kolebati zamrzle i gibati rezignirane. Moramo povesti smrtonosni rat protiv pesimizma, malodušnosti i klonulosti, mi, glasnici novih generacija i novih ljudi. Imajući veru jaču od života i ljubav koja diže iz grobova, mi ćemo pobediti...!“ (Mlada Bosna, 283-284).

 „Od dna do vrha treba prokopati celo društvo, spojiti ga u velikoj zaveri za slobodu, i mirući stvoriti novo vreme“ (Palavestra, 133).

„Mladi ljudi se moraju pripremati za žrtve“ - to je bila Gaćinovićeva poruka od prvog početka (Siton-Votson, 45). Shvatao je život kao misiju i žrtvu kao vrlinu. U tom pogledu na njega je uticao eser Marko Andrejevič Natanson-Bobrov s kojim je bio jedno vreme u kontaktu - Natanson je mislio da je najveći cilj života žrtvovanje čitavog čovekovog bića i egzistencije radi oslobođenja ugnjetenih (Dedijer, 352).

Marko Andrejevič Natanson

Martirstvo i iskušeništvo, spremnost na žrtvu i pomirenost sa smrću, bile su inače karakteristike moralnog i psihičkog stanja mnogih mladobosanaca (Palavestra, 230). Svi oni su se „osećali kao mrtvaci na odsustvu“ (Masleša, 172)

„Nama treba omladina spremna na sve, omladinac ne smije da živi za se, ni za druge, ni za koga, on mora da zna da je život misija, on mora da zna da je on misionar, da ga gleda Bog, narod, domovina, čovječanstvo, vasiona, da gledaju kako će on svoju misiju izvršiti. Gest je umrijeti s kuršumom u mozgu dobivši ga za nacionalnu slobodu, gest je proliti krv despotovu i biti obješen, gest je izvršiti atentat revolverom, bombom, i posve prisebno, hladno, dozvoliti da te uhvate, jer si ti izvršio svoju misiju. Osjeća se da Žerajićeva poruka nije ostala samo riječ, nego da sve većma prodire u srž našeg mladog, nerazvijenog, istom probuđenog života“ (Gaćinović).

„Srpski revolucionarac, ako hoće da pobedi, mora biti umetnik i konspirator, imati talenta za borbu i stradanja, biti mučenik i zaverenik, čovek zapadnih manira a hajduk, koji će zaurlati i povesti boj za nesretne i pogažene...Velika podgotovka treba da je stvaranje morala koji je osnova celoga posla koji daje dela, žrtvuje svoj život bez naknade, gori i pada za uverenje koje se stvrdne u njegovoj savesti...Stvaranje novog tipa koji će pripremiti direktnu akciju i zaljuljati srpskom sadašnjicom, izvlačenje njegovo iz naše tradicije koja je bogata patnjama, konspiracijama i bunama, treba da je veliki i brzi cilj sadnje srpske tišine...Zaboraviti na sebe, izgoreti za druge, živeti patnju i glad i kao krstonosac proneti svoju veru i pobediti klecajući i umirući. Oslobođen malih prljavih vera koje blate čisti vazduh, obnositi svojim narodom revolucionarne struje, stvarati veliku, budilačku a prevratnu propagandu, koja će sići u duše majka i obaviti kolevke dece što progledavaju“ (Gaćinović u: Mlada Bosna, 286-288).

I drugim mladobosancima bila je privlačna ideja samožrtvovanja. Princip je tako voleo Disovu pesmu „Nirvana“, i znao bi da recituje: „Noćas su me pohodili mrtvi, nova groblja  vekovi stari, prilazili meni kao žrtvi, kao boji prolaznosti stvari“.

Miloš Vidaković ističe: „Cilj je nove omladine, opijene borbom za stvaranje jasno ocrtanih ideala, radikalna borba do žrtvovanja; u tome smeru ima da pođe celo naše vaspitanje i spremanje. Mi bismo bili užasno komični, užasno bedni i sramotom zablaćeni kada bismo dospustili da naš nacionalizam ostane reč ili sitni beskorisni rad. 'Kao što grmljavina sledi za munjom, tako neka vašu misao prati akcija' (Macini)“ (Palavestra, 121).

Borivoje Jevtić: „Raditi za naciju, žrtvovati se za naciju, danas jedino može da čini smisao nekom životu...Naše ideje neće više biti prazne reči. Valja protesti zaspalim savestima, trgnuti one koji još spavaju, utvrditi veru onih koji su počeli da veruju“ (Palavestra, 122).

Od pesnika koji su uticali na ove ideje tiranoubistva i žrtvovanja za narod i njegovi slobodu treba naravno istaći Njegoša: „Bogu je žertva najmilija potok krvi kad provre tiranske“; „Tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija!“: „Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva! Divne žertve vidim na gomile...Treba služit časti imenu. Neka bude borba neprestana! Neka bude što biti ne može, - nek' ad proždre, pokosi satana, na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje!“; „Pokolenje za pjesmu stvoreno!...Vaš će primjer učiti pjevača kako treba s besmrtnošću zborit! Vam predstoji preužasna borba...Težak vjenac, al' je voće slatko; Vaskrsenja ne biva bz smrti“ (Dedijer, 421-422, 427, 869).

Takođe, Sima Pandurović u pesmi „Današnjica“ peva (Princip je podvukao ove stihove): „I ne stvorimo l'ništa sami sobom, završićemo bar jad ovih dana: Bićemo, ipak, temelj svojim grobom, novom životu bez današnjih mana; Boljem životu što bar nečem vodi, ako ne časnom miru, ono ratu, ako ne sreći, a ono slobodi“ (Dedijer, 478).

A kod Milana Rakića, omiljenog pesnika mladobosanaca ideja nacionalne žrtve jasno je vidljiva u pesmi „Na Gazimestanu“: „I danas kad dođe do poslednjeg boja, neozaren starog oreola sjajem, ja ću dati život otadžbino moja, znajući šta dajem i zašto ga dajem“ (Dedijer, 491-492).

Jovan Skerlić

Skerlić je bio jedan od idola mladobosanaca, koji su sa njim delili pro-jugoslovenski stav. Princip mu je u ime bosanske omladine nosio venac na pogrebu, rekavši „Umro je najveći čovek Srbije“ (Dedijer, 354). Osim nacionalnog, Skerlić je bio privlačan mladobosancima i zbog socijalnog momenta:„Profesor univerziteta Skerlić bio nam je dogmom, a on je grmeo protiv bankokratije i korupcije vladajućih“ (Jevđević, 38).

Mržnja protiv sarajevske čaršije

Mlada Bosna se nije ništa manje u odnosu na austro-ugarskog okuparora, suprotstavljala vladajućoj buržoaskoj klasi unutar srpskog naroda.

Gaćinović je tako naglašavao da oportunizam čaršije, njen klasni egoizam, materijalističko nastrojenje duhova, mali individualizam i lično uživanje, prete da potpuno upropaste srpsku nacionalnu borbu i da time dovedu do pobede katastrofalan uticaj protivnacionalnih ideja koje bi pitanje nacionalnog oslobođenja odložile do sudnjeg dana. Čekanje, na koje je srpsko građanstvo svelo svu svoju politiku, više nije bilo moguće (Masleša, 141-142).

Principu se pripisuje da je rekao: „Kada bih Sarajevo mogao sabiti u kutiju šibica, ja bih ga zapalio“. Čabrinović se nosio mišlju da uđe u Sabor i sa galerije baci bombu među poslanike jer je bio uveren da su podlaci i kukavice, koji ništa vredno ne rade, a na saslušanju je izjavio da su on i njegovi drugovi smerali da ubiju ne samo Ferdinanda i Poćoreka, nego i srpskog mitropolita Leticu i srpske građanske prvake Jeftanovića, Dimovića i Jojkića (Dedijer 343, Masleša 146).

Kao i mladobosanci, i Risto Radulović i Petar Kočić su se borili na dva fronta: na jednom protiv tuđinske vlasti, a na drugom protiv oportunizma i profiterstva srpske čaršije i politike, čije je nosioce Kočić nazvao „kmetoderima“ (Današnjica i Mlada Bosna, 71). „Bogati Srbi u Sarajevu kao eksluzivna kasta držali su se daleko od bedne raje i prezirali je“ (Dedijer, 71).

Stoga je sva ljubav ljudi iz Mlade Bosne upućena seljaku i malom čoveku koji stoji nasuprot konformističkoj buržoaziji i njenom načinu života u gradu. „Mladi bosanski pokret za obnovu svoje zemlje mor se temeljiti na dubokoj, ogromnoj ljubavi prema narodu i velikoj tvoračkoj veri u samog sebe“ (Gaćinović u: Masleša, 142)

Zato „tip novog doba“ o kojem su sanjali i govorili mladobosanci prelazi preko svega što je u bosanskoj srpskoj politici do tada postojalo, odbacuje njene ideje, njene metode i njene ljude. Mlada Bosna se rodila iz suprotnosti prema čaršiji. Ni u jednom momentu svoga razvoja ona nije imala dodirnih tačaka sa politikom građanstva (Masleša, 140).

Ova netrpeljivost prema buržoaskoj klasi, njenim strankama i političarima, vidi se i kod Danila Ilića, jednog od sarajevskih atentatora. Njegove reči, koje govore o načinu kako funkcioniše parlamentarizam i stranke koje se unutar njega bore za vlast, i danas su sasvim aktuelne:  „Među našim građanskim partijama nema nijedne koja radi potpuno demokratski. I po svome radu u saboru i po svome unutrašnjem partijskom životu one su konzervativne, aristokratske, oligarhijske. Korumpirani naši narodni poslanici odlaze među birače svoje samo kad treba da ih kao nesvesnu stoku izvedu na biralište. Na leđa narodna tovare sve veće i veće namete i dacije ne brineći se o tome,  kako će to podnijeti ogoljeli narod“ (Masleša, 145-146).

Zaključak

Na osnovu svega rečenog, može se zaključiti da postoje dve zajedničke osnovne crte Mlade Bosne, uprkos tome što je nju činio „neorganizovan, nepovezan i hijerarhijski neizgrađen skup grupa i kružoka“:

1. Negiranje Austro-Ugarske Monarhije, tj. težnja za njenim uništenjem, samim tim, negiranje svake politike koja se iz ma kakvog razloga stavlja „u okvire monarhije“, i želi da unutar njih iluzorno postigne neki prosperitet za Srbe i druge južnoslovenske narode (Masleša, 146-147).

2. „Odvajanje od tadašnje vodeće srpske politike, osećanje potrebe za jednom odlučnijom, smelijom i energičnijom akcijom, koja je nazivana i revolucionarnom“; „Mlada Bosna se upravo svojom revolucionarnom voljom i svojom svešću o nužnosti i neophodnosti revolucionarne borbe bitno razlikovala od svih postojećih političkih grupacija (Masleša 146,  150).

Literatura:

Dedijer, Vladimir: Sarajevo 1914, Prosveta, Beograd 1966.

Siton-Vatson, R.V., Sarajevo: studija o uzrocima svetskoga rata, Nova Evropa, Zagreb 1926.

Masleša, Veselin: Mlada Bosna, Centar za liberterske studije, Beograd 2013. (prvo izdanje 1945.)

Jevđević, Dobroslav: Sarajevski atentatori, Binoza, Zagreb 1934.

Palavestra, Predrag: Književnost Mlade Bosne, Svjetlost, Sarajevo 1965.

Mlada Bosna: pisma i prilozi (priredio Vojislav Bogićević), Sarajevo, Svjetlost 1954.

Današnjica i Mlada Bosna: uloga i značaj Vladimira Gaćinovića, Izdanje biblioteke "Vladimir Gaćinović", Sarajevo 1937.

Sarajevski atentat: izvorne stenografske bilješke sa glavne rasprave protiv Gavrila Principa i drugova, održane u Sarajevu 1914 g. (priredio Vojislav Bogićević), Izdanje Drž. arhiva NR BiH, Sarajevo 1954.

Trocki, Lav: Sarajevski atentat : pod Kotorom : kroz Albaniju, Hipnos, Beograd 1989.