Dvadeset jedna godina od zločina nad vojnicima JNA u Tuzli

 Petnaestog maja navršilo se tačno 21 godina od zločina nad pripadnicima JNA koji su se povlačili u koloni iz kasarne “Husinskih rudara” u Tuzli. Na mestu zločina, u nekadašnjoj Skojevskoj ulici na Brčanskoj malti i ovog 15. maja porodice žrtava i preživeli vojnici JNA zapalili su sveće, i to pod jakim obezbeđenjem lokalne policije[1]: te policijske mere postale su obavezne pošto su pre nekoliko godina učesnici komemoracije bili izvređani od strane lokalnog stanovništva, a venci koje su doneli bili su bukvalno izgaženi.

Ali, do dana današnjeg niko nije kažnjen za zločine u predmetu poznatom pod nazivom “tuzlanska kolona”, a dvojica optuženih su oslobođeni. Istina, nakon prvobitnog oslobađanja, suđenje članu Operativnog štaba tuzlanskog MUP-a Iliji Jurišiću obnovljeno je i još traje u Beogradu. Jurišić se tereti da je učestvovao u komandovanju napada pripadnika MUP-a RBiH i TO RBiH na kolonu JNA, pri čemu je ubijen najmanje 51 pripadnik JNA, a više desetina ih je ranjeno, zarobljeno i zatočeno. Neki od njih svedočili su da su mučeni tokom zatočeništva, a poslednji zarobljenici razmenjeni su tri meseca kasnije.

Nedovoljno svedočenje!?

Slučaj optuženog Izeta Smajića završen je u tuzlanskom Kantonalnom sudu oslobađanjem od optužbi da je pucao u usta ranjenom vojniku JNA Radovanu Krstiću, koji je čudom preživeo. A za taj zločin, posle Smajića, nikada posle toga nije optužen niko drugi.

Radovan Krstić danas ima 40 godina i živi u Bijeljini. Posle oslobađajuće presude, ogorčen je na pravosuđe u BiH, a više ne želi da govori ni za medije, iako se dobro seća detalja napada na deo kolone u kome se nalazio. “Kada smo krenuli da napuštamo kasarnu, u Tuzli je bila tišina, gotovo neverovatna. Dva minuta pre nego što je odjeknuo prvi hitac, video sam jednu ženu kako nam maše. Odmahnuo sam. Onda je počeo pakao. Ranjen sam u obe noge, mislim u Skojevskoj ulici, ali od šoka pošto je preko mene pao mrtav jedan vojnik, nisam osetio ništa. I vozač je tada bio ranjen u stomak i grudi, ali je na sreću nastavio da vozi i prođe Brčansku maltu do benzinske pumpe kod Slavinovića. Tu se kamion prevrnuo, a ja ispao iz kamiona. Dok sam ležao, pojavili su se neki njihovi vojnici. Jedan od njih mi je seo na grudi i pitao gde mi je puška. Kada sam rekao da je nemam, pogledao me je i rekao ‘Nemaš, a?’. Izvukao je pištolj i pucao mi u glavu. Probudio sam se tek kasnije u tuzlanskoj bolnici, a posle mesec dana sam odveden u neki zatvor. Razmenjen sam 15. jula”, svedočio je Krstić[2]. Lekari su kasnije utvrdili da je Krstić samo čudom preživeo: metak mu je ušao na vrhu brade, prošao kroz usnu duplju i potiljak. “Gledao me je pravo u oči i njegov lik nikada ne mogu da zaboravim. Da sam znao da će na suđenju biti oslobođen zbog nedostatka dokaza, ne bih se ni pojavljivao u sudnici. A ne znam da li mi je poraznije to što je ovaj čovek oslobođen ili što sam ja na svako od tih suđenja išao sam, bez ičije pomoći ili pratnje”, ispričao je Krstić.

“Branioci” kao napadači

Petnaestog maja 1992. godine oko 18 časova i 50 minuta kolona vozila sa pripadnicima JNA krenula je iz tuzlanske kasarne ka Bijeljini preko Brčanske malte, prema usmenom dogovoru komandanta kasarne pukovnika Mileta Dubajića i šefa Operativnog štaba MUP-a RBiH u Tuzli Meše Bajrića. Dan pre toga kasarnu su napustili vojnici koji su je štitili, a unutra su ostali samo slabo naoružani mladi vojnici i rezervisti, uz jednu manju jedinicu vojne policije. Povlačili su se putem na kome su bili laka meta, jer im povlačenje drugim putem lokalne vlasti nisu dozvolile: okruženi soliterima na kojima su bili snajperisti, dok su ih nedaleko od puta kojim su se kretali – pratili naoružani tuzlanski policajci i teritorijalci. Dubajić je na suđenju Iliji Jurišiću u jednom trenutku priznao da je odluku o napuštanju kasarne 15. maja doneo bez odluke više komande, tvrdeći da sa komandom nije ni mogao da stupi u vezu. Takođe, tvrdio je da se o bezbednom prolazu za kolonu dogovorio sa šefom tuzlanske policije Mešom Bajrićem.

Prema transkriptima audio zapisa sa tog suđenja[3], Bajrić je, svedočeći putem video linka, tvrdio da sa Dubajićem nije bilo dogovora, ali ni to nije bila prepreka tuzlanskim civilnim i vojnim vlastima da kolonu JNA, ipak, predveče 15. maja “puste” da izađe iz kasarne. Naknadni događaji predstavljaju potvrdu da su pripadnici TO Tuzla, zajedno sa paramilitarnim muslimanskim jedinicama, bili itekako spremni da potpuno unište kolonu JNA, koja, praktično, nije predstavljala nikakvu opasnost za građane Tuzle, a ni sama nije bila zaštićena. Na suđenju Jurišiću je utvrđeno da je upravo Bajrić dao izvršnu komandu za napad, ali se on branio da je to učinio odgovarajući na pucnjeve iz kolone.

Naime, Jurišić je u sudnici u Beogradu govorio da je “samo preneo” naredbu za napad na kolonu JNA koju je izdao Bajrić, a koja je glasila “na vatru uzvrati vatrom”. U svom svedočenju[4], Bajrić je potvrdio da je izdao tu naredbu, nakon što je “četvrti put dobio obaveštenje da se iz kolone puca na policajce”, ali nije jasno utvrđeno da li je zaista u tom trenutku neko iz kolone otvorio vatru na tuzlanske policajce. Čak ni Bajrić, niti njegovi podređeni nisu dali precizne podatke odakle se “iz kolone pucalo”. Njegov podređeni Ivica Divković(danas direktor Centra za istraživanje ratnih zločina u SIPA, “saveznoj policiji” u BiH, op.a) svedočio je da se iz poslednja dva vozila u koloni puca, ali poslednja vozila u koloni nisu ni stigla da napuste krug kasarne za vreme napada[5]. Jedino je oficir JNA Abdulah Mandžić izjavio da je čuo da su “u zadnjem delu kolone neki rezervisti pucali u vazduh zato što izlaze iz kasarne”[6], ali se to poklapa sa Divkovićevom izjavom.

U stvari, tek nakon Bajrićeve naredbe, čula se gromoglasna, rafalna paljba, ali – prema koloni JNA. Neki svedoci, pripadnici JNA, tvrde čak da su, neposredno pred napad na kolonu, preko svojih radio uređaja “uhvatili” informaciju da će tuzlanski policajci i teritorijalci napasti kolonu “čim prođe prvih pedesetak vozila”. Ali, tada je već bilo kasno: nastao je pakao u kojem se na vojnike JNA pucalo sa svih strana, pogođeni kamioni sa municijom su eksplodirali, a tela vojnika koji su u kamionima ubijeni – gorela su. Tragovi zločina ubrzo su uklonjeni: prošle godine, na suđenju u Beogradu, obducent iz Tuzle izjavio je doslovce da su upravo iz lokalne policije odneli iz bolnice sve zapisnike o obdukcijama pobijenih vojnika JNA[7]. A Bajrić navodno nije znao ništa o tome.

Od ugljenisanih posmrtnih ostataka pobijenih vojnika JNA, tek pre šest godina na tuzlanskom groblju Trnovac ekshumirane su po dve – tri nagorele kosti, a veći deo tih posmrtnih ostataka sahranjeni su u zajedničku grobnicu na pravoslavnom groblju u Bijeljini.

Oslobađanje najodgovornijih

A pre nešto više od tri godine, tadašnji međunarodni tužilac Tužilaštva BiH Dejvid Švendiman dao je saglasnost na odluku Kolegijuma tužilaca Odeljenja za ratne zločine da istraga u slučaju “tuzlanska kolona” bude obustavljena protiv osumnjičenih Selima Bešlagića, Mehmeda Bajrića, Muhameda Brkića, Faruka Prcića, Envera Delibegovića, Seada Avdića, Mehmeda Žilića, Jasmina Imamovića i Željka Kneza. “Nakon istrage i provedenih saslušanja sudionika događaja na obe strane, te nakon analize prikupljene dokumentacije i drugih dokaza u vezi sa događajem u Tuzli, nisu nađeni dokazi koji bi potkrepili zaključak da ijedan od imenovanih osumnjičenih snosi direktnu odgovornost za ratne zločine počinjene 15. maja 1992. godine”, saopšteno je tada iz Tužilaštva[8].

Od tada do danas u Tužilaštvu BiH nisu, međutim, ustanovili ni ko je počinio pomenute zločine, ni da li je izvršenje zločina neko naredio, niti ko je (ne)posredno odgovoran što počinioci zločina nisu kažnjeni. Iz Bajrićevog svedočenja na suđenju Jurišiću više je nego uočljivo da on i dan danas misli da na Brčanskoj malti nije bilo nikakvih zločina. Kao tadašnji zamenik šefa TO Tuzla, Delibegović se sada – svedočeći putem video linka na suđenju Jurišiću - trudio da pokaže da ne zna da je postojao bilo kakav plan za napad JNA na kolonu, tvrdeći da 15. maja 1992. godine nije mogao da snosi nikakvu komandnu odgovornost iz dva razloga. Prvi razlog je manje-više poznat: Delibegović je bio u Dubajićevoj pratnji u koloni JNA, a Dubajić mu je, nakon masakra na Brčanskoj malti, spasao život. Drugi razlog zbog kojeg Delibegović sa sebe skida svu odgovornost “krije” se u liniji komandovanja u TO RBiH. Na suđenju Jurišiću, Delibegović je potvrdio da je istražiocima Tužilaštva BiH dao dokument na kojem piše da je u vreme napada na kolonu JNA komandant TO Tuzla bio Sead Delić, danas penzionisani general Armije RBiH. Delić je na to mesto postavljen uz saglasnost još poznatijeg generala Vahida Karavelića, koji je bio komandant okružnog štaba TO, izjavio je Delibegović[9].

Nakon ovih informacija na suđenju Jurišiću, srpski tužioci odustali su početkom ove godine od krivičnog gonjenja Delibegovića, ali, s druge strane, njegovi navodi upućuju da ne bi bilo naodmet ispitati Delića i Karavelića o pojedinostima u vezi napada na kolonu JNA. No, to je sada ponovo u rukama Odeljenja Višeg suda za ratne zločine u Beogradu, pošto se, izgleda, Sud i Tužilaštvo BiH više ne bave ovim slučajem. Izuzev kada treba da obezbede video link sa beogradskim sudom. A teško da će tužioce u BiH na sopstveno činjenje u ovom slučaju naterati i sporazum koji su nedavno potpisali sa Tužilaštvom Srbije o saradnji u predmetima ratnih zločina. Jer, u Tuzli se i ovog 15. maja slavio “dan odbrane”, gotovo svi civilni, vojni i policijski komandanti te “odbrane” i danas uživaju veliki ugled u bošnjačkoj javnosti, a neki se nalaze i na visokim funkcijama u institucijama BiH. To je, izgleda, dovoljno da se i njihova odbrana nastavi unedogled.