Kako sam obavešten, g. Vukčević je pravnik. Neka objasni gde u presudi Međunarodnog suda pravde stoji da treba da se donese deklaracija koju on traži. Je li to obaveza Srbije ili samo njegova lična moralna preporuka?

Navodi tužilaštva o 8.000 žrtava prošli su bez ozbiljnog osporavanja. Forenzički materijal nije bio ispitan temeljno kao što bi to verovatno bilo slučaj da su obim i pravna kvalifikacija zločina bili tretirani kao centralno pitanje na suđenju.

U slučaju Srebrenice, „ipak nije onako kako se tvrdi“. A „naše pravo da znamo“ je kako je tačno bilo. I to je jedino ono na šta predsednik Srbije i Skupština Srbije u nekoj svojoj rezoluciji imaju pravo – i obavezu – da pozovu. Na utvrđivanje prave istine o Srebrenici.

Da li stvarna činjenička pozadina događaja u Srebrenici u julu 1995. ikome daje za pravo da u ime srpske države prihvata odgovornost za jedan gnusni zločin? Ne, jer pre svega diskutibilni su dimenzije i pravna kvalifikacija tog zločina.

Ovde je reč o prilično različitim aršinima među bh. tužiocima prema različitim žrtvama, čak i kada bi pribegli gradaciji zločina po kojoj je zločin nad srebreničkim Bošnjacima “teži” od zločina nad konjičkim Srbima ili zločina nad vojnicima JNA u Tuzli.

ICMP se finansira od stranih donacija, a Odobašić tvrdi da se kroz proces DNK analize “opere izuzetno velika količina novca svake godine”. Strane donacije završavaju u džepovima zaposlenih u ICMP. Oni nemaju interesa da predaju laboratorije za DNK domaćim stručnjacima.

Isplivavava na površinu arhivska građa koja potvrđuje o otvorenoj i sistematsko-strateškoj saradnji hrvatskih ustaša i Brozovih partizana. Radi se o dokumentovanoj saradnji ustaša i partizana na prostoru Gacke doline.

Šta je motivisalo Biljanu Plavšić da se nagodi, malo je verovatno da ćemo u skoroj budućnosti saznati. Činjenica je da je njena odluka u tom trenutku bila politički trijumf za Tribunal i njegove sponzore.

Ne može se tvrditi da su četnici i partizani „imali svoje verzije zbivanja u Jugoslaviji”, kako navodi akademik Mihailo Marković, jer je odnos oba pokreta prema stvarnosti određivao okupatorski neprijateljski odnos prema Srbima kao narodu.

Za Hrvate, Srbi su najbolji eskapistički trip – bolji od droge, bolji od loze, bolji od meksičkih sapunica i Mandžukićevog gola. Oni su najjača žiža, najbolja bunika, perfektno sredstvo da ne mislimo na stvarnost i izbjegnemo ogledalo.