Zašto smo još vrlo daleko od uspešnog spasavanja neke američke banke

(Financial Times, 24. mart 2009)

Sve sam više zabrinut. Nikada nisam mnogo očekivao od Evropljana i Japanaca. Ali očekivao sam da Sjedinjene države, pod popularnim novim predsednikom, budu odlučnije. Umesto toga, Kongres je zahvatila manija populizma, a administracija se nada najboljem.

Ako neko sumnja da nam preti opasnost, treba samo da pročita poslednju analizu Međunarodnog monetarnog fonda. Prema toj analizi, svetska privreda će ove godine opasti za 0,5-1%, a privrede razvijenih zemalja za 3-3,5%. To je, bez sumnje, najgora ekonomska kriza od 1930-ih.

O planovima za podsticanje tražnje i spasavanje bankarskog sistema mora se suditi na pozadini ove sumorne slike. Pažnja je, neminovno, usmerena na SAD, kao epicentar krize i najrazvijeniju svetsku privredu. Tu je, međutim, došlo do izliva neprijateljstva prema finansijskom sektoru. Kongres trenutno razmatra kazneno retrospektivno oporezivanje bonusa ne samo za posrnulog osiguravajućeg giganta, AIG, već i za sve primaoce vladine pomoći u okviru programa otkupa problematične imovine (Tarp), a Endrju Kuomo, državni tužilac američke savezne države Njujork, traži da se imenuju oni koji su primili bonuse u kompanijama koje su dobile pomoć. To je, naravno, poziv na linč.

Jasno je, međutim, zašto se to događa: kriza je raskinula američki društveni ugovor: ljudi su slobodno mogli da budu uspešni ili da propadnu, bez ikakve pomoći. Sada su se, u ime sistemskog rizika, iz paketa spasavanja prelile nečuveno velike sume u propale institucije koje su i dovele do kolapsa privrede. Odgovor Kongresa je poguban. Ukoliko bi se sprovele, te ideje bi dovele do pravog egzodusa kvalifikovanih službenika iz američkih banaka, potkopalo spremnost za davanje kredita, razorilo poverenje u poslove sklopljene s vladom i ugrozilo vladavinu prava. Pretpostavljam da zakonodavci očekuju da ih predsednik spasi od njihove vlastite ludosti. To što takve ideje uopšte mogu da nastanu, jasan je znak vladajućeg ludila.

To je pozadina i „javno/privatnog investicionog programa“, koji je u ponedeljak najavio ministar finansija Tim Gajtner. Prema Trezoru, „korišćenjem 75-100 milijardi dolara iz fonda Tarp i kapitala privatnih investitora, javno/privatni investicioni program stvoriće kupovnu moć od 500 milijardi dolara za otkup toksičnih potraživanja – ali bi ta suma vremenom mogla biti povećana na 1 bilion dolara“. Prema tom programu, vlada obezbeđuje sredstva i snosi gotovo sav rizik, ali će privatni sektor formirati cenu imovine. Zauzvrat, privatni investitori dobijaju nagrade – možda čak i izdašne nagrade – u skladu sa uspešnošću, preko učešća u vlasničkom kapitalu, zajedno sa Trezorom.

To mi liči na „program spasavanja predatorskog fonda“. Ali da li tako nešto može da uspe? Zavisi od toga šta podrazumevamo pod „uspehom“. To nije pravi tržišni mehanizam, jer vlada dotira preuzimanje rizika. Može da se pokaže da cene nisu dovoljno niske da privuku kupce ili dovoljno visoke da zadovolje prodavce. Međutim, ovaj program može da popravi loše stanje bankarskih bilansa, a to ne može biti loše, zar ne? Pa, i može, ako stane na put mnogo temeljnijim rešenjima, jer skoro niko – a svakako ne Trezor – ne misli da će ovaj program okončati hronični nedostatak kapitala američkih finansijskih institucija. To bi, čak, moglo jasnije da pokaže koliko još imovine dugoročnih bankarskih poslova treba otpisati.

Zašto bi ovaj program mogao da se ispreči na putu neophodne dokapitalizacije? Postoje dva razloga: prvo, Kongres bi mogao da odluči da je zbog ovog programa dokapitalizacija manje važna; drugo i značajnije, zbog ovog programa dokapitalizacija koju bi sprovela vlada postala bi još nepopularnija.

Ako ovaj program uspe, veliki broj portfolio menadžera imaće veliku dobit. Bojim se da će to uveriti obične Amerikance da je njihova vlada u službi Vol strita. Zamislite sada šta bi se dogodilo ako bi, po završetku „testa opterećenja“ najvećih američkih banaka, vlada zaključila – kakvo iznenađenje! – da mora da obezbedi još sredstava. Kako li će samo u to ubediti Kongres?

Opasnost leži u tome što će ovaj program, u najboljem slučaju, postići nešto što i nije toliko važno (zajmovi iz prošlosti postaće likvidniji) po cenu da oteža nešto daleko važnije – dokapitalizaciju banaka.

To je značajno zato što je vlada isključila jedini način restrukturisanja bankarskih finansija koji ne bi iziskivao dodatni državni novac: zamenu dugova za vlasnički udeo, ili stvarni bankrot. Ekonomisti do čijeg mišljenja držim – Viljem Buiter, na primer – bez mnogo razmišljanja osuđuju takvo oklevanje. Nema sumnje da odluka da se pomogne kreditorima svih sistematski važnih finansijskih institucija rađa problem u budućnosti: nešto će morati da se uradi povodom stava da su neke institucije „suviše važne da bi propale“. Nasuprot tome, Trezor uporno tvrdi da bi talas bankrota podrio poverenje u obećanja koja je vlada dala u prošlosti i doveo do novih neizvesnosti. Avaj, takvo razmišljanje i nije daleko od pameti.

Bojim se, međutim, da će se pokazati kako je alternativa – adekvatna rekapitalizacija javnog sektora – takođe nemoguća. Davanje javnog novca bankama neprihvatljivo je za sve bešnju javnost, dok je vlasnički udeo države u rekapitalizovanim bankama neprihvatljiv za još uvek uticajne bankare. Ovo liči na ćorsokak. Jedini izlaz, prema kome bismo mogli procenjivati uspeh najavljenog programa, jeste da veća transparentnost novih fondova omogući velikim bankama da prikupe dovoljno kapitala sa privatnih tržišta. Ako bi se to postiglo u odgovarajućoj meri – a reč je o mnogo stotina milijardi, ako ne i biliona, dolara – novi program postigao bi neverovatan uspeh. Ali ja ne verujem da će formiranje cene toksične imovine i kredita, čak i kad bi se postiglo, biti dovoljno za postizanje tog cilja. Da li će investitori biti spremni da, u kontekstu globalnog sloma, polože ogromne sume novca neophodne glomaznim i složenim finansijskim institucijama sa dokazanom istorijom lošeg upravljanja? Jednom uništeno poverenje teško se vraća.

Zaključak je, nažalost, poražavajući. Niko ne može biti siguran da Amerika ima realno rešenje za posrnulo bankarstvo. Upravo suprotno, sa besnim Amerikancima, Kongresom na ratnoj stazi, neodlučnim predsednikom i politikom koja zavisi od sposobnosti vlade da ubrizga državni novac u institucije koje vape za kapitalom, Sjedinjene države nalaze se u ćorsokaku.