Vlada generiše krizu

Ovim tekstom ćemo: 1. ukazati da naša kriza nema direktne veze sa svetskom krizom, 2. da Vlada u pogledu ključnih elemenata, funkcionisanja privrede nije preduzela ništa i 3. pokazaćemo nedostatke predloženih vladinih mera.

Pre nego što objasnim na koji način Vlada uzrokuje produbljivanje krize, da još jednom potcrtam da svetska kriza, sama po sebi, Srbiji nanosi malu štetu. Daleko manju od obima koji je već prisutan u našim životima. Ona samo pokazuje kakvo je naše stanje privrede zaista. Naše banke nisu učestovale u finansijskim mahinacijama (što je veliki problem američkih i evropskih banaka i drugih finansijskih institucija) i naša privreda nije pretežno izvozno orijentisana, jer bi u tom slučaju trpela velike štete zbog smanjene tražnje, pre svega u SAD i EU (kao recimo japanska, kineska, korejska i sl). Ovo što sada imamo, to smo mi kada maske padnu. A i to samo delimično, pošto i danas trošimo više nego što stvaramo (vidi tekst „Noj u Srbiji“).

Preskočiću na početku analizu uobičajenih nedostataka mera Vlade (zakasnele, bez strategije, nerealan kurs dinara, previsoka referentna kamatna stopa itd.) i ukazaću na ključni nedostatak koji neminovno dodatno vodi produbljavanju krize.

U našoj privrednoj strukturi značajnu ulogu igraju javna i državna preduzeća (oko 30% ukupnog prihoda i 60% imovine). Njihovim lošim upravljanjem Vlada generiše krizu. Dodatni problem je u tome što je Vlada prestala da plaća dugovanja i privatnom sektoru i to još od decembra prošle godine (a u nekim slučajevima i mnogo duže od toga), te na taj način Vlada i privatni sektor vodi u bankrotstvo. Sada taj privatni sektor dalje prevaljuje, koliko može, svoju nelikvidnost po dubini privrede Srbije. Tome treba dodati i potpuno neodrživa zahvatanja za penzioni sistem, što iz doprinosa, što iz poreza. Kada se, dakle, saberu negativni efekti postupanja Vlade u državnom privrednom sektoru i u pogledu uzrokovanja nelikvidnosti u privatnom privrednom sektoru, i kada se uoči da predložene mere Vlade potpuno ignorišu ovaj ključni problem privrede, onda je jasno da takvo postupanje Vlade vodi ceo sistem ka još dubljoj recesiji. U zbiru svog učinka u privredi, Vlada praktično predstavlja ključni razlog pretećeg totalnog privrednog sloma, pošto se ovakvo stanje u realnom sektoru mora odraziti i na finansijski sektor.

Uvek, a naročito u kriznim vremenima, Vlada mora da uredno izmiruje svoje obaveze prema privredi. Ako i ostavimo po strani pitanje kako je do takvog stanja došlo (jasno je da su sami krivi) važno je razumeti da se u nastaloj situaciji moraju vući odlučni i sveobuhvatni potezi radi saniranja ovih dugova.

Šta to znači? To znači najmanje dve stvari: umanjivanje faktura i određivanje prioriteta prilikom isplate, te da se iz ispostavljenih faktura moraju odstraniti sve „naduvane“ stavke i naknade za korupciju. Zatim se izračuna procenat umanjenja faktura koji se zahteva, pristupi se aneksiranju ugovora i vrši se isplata. U Rusiji je tako u oblasti građevinarstva procenjeno da obe stavke, umanjena cena materijala koji se ugrađuje i korupcija, iznose 30%. I naša Vlada bi morala da napravi procenu od oblasti do oblasti, zatim da linearno umanji fakture i pozove poverioce da prihvate nove uslove. Ali se svima koji to prihvate odmah vrši isplata. Ako para nema, to znači da se moraju odrediti prioriteti, i to ćemo pokazati na primeru koji je namerno izabran kao najdrastičniji, čak i u tom slučaju, prioritetna isplata privredi je manje zlo. Čak je i za same građane mnogo bolje da se jedna polovina mesečnih plata svih budžetskih korisnika ne isplati, a da se taj novac iskoristi za plaćanje dugovanja privredi.

Novac koji država isplati privredi u velikoj meri se veoma brzo vrati u državnu kasu i javna preduzeća. Poslodavac koji primi uplatu odmah će platiti poreze, isplatiti plate i doprinose, isplatiti dugovanja za struju, grejanje, komunalije. Isplatiti svoje dobavljače, koji onda isplate sve to isto. Zaposleni veliki deo plate odmah iskoriste za plaćanja svojih računa. Na drugoj strani, budžetski korisnici za 15 dana sigurno neće prestati da jedu, stanuju, koriste saobraćajne usluge itd. To će u kratkom periodu rešavati međusobnim pomaganjem u okviru užih porodičnih, prijateljskih, komšijskih i sličnih veza.

Ukratko, plaćanjem svojih dugovanja privredi, država pravi realnu osnovu za ostvarenje prihoda za realizaciju svojih drugih zadataka, a zaposleni u državnom aparatu i javnim preduzećima dobijaju ekonomski realnu osnovu za svoje plate.

U okviru predloženih mera Vlada i dalje ne namerava da preduzme bilo šta u pogledu saniranja svojih dugova privredi, niti predlaže bilo koju meru u cilju efikasnijeg upravljanja javnim i državnim preduzećima. Zbog toga je produbljivanje krize izvesno, potpuno nezavisno od tokova svetske krize, kao i od efekata predloženih Vladinih mera.

Od mera koje su nam saopštene prokomentarisaću samo neke od njih:

Multilateralna kompenzacija je već ranije primenjivana i uvek znači dodatno siromašenje države u korist privatnog sektora. Korumptivni elementi kod ovakvih kompenzacija dostižu fantastične iznose.

Podržavljenje privatnog sektora na ime dugova može teorijski biti dobro, ali je problem što naša država loše upravlja i tamo gde je 100% vlasnik, pa neće biti mnogo vajde ni kod njenog manjinskog vlasništva. Rezon je da se prosto ne otpisuju dugovi i to je dobro. Upozoravam da takve mere, bez uvođenja direktnih poreza na imovinu preduzeća, mogu dati rezultate najbrže na srednji rok (3 do 5 godina) i to samo ako nastupi vreme većih stranih investicija u Srbiju.

Smanjenje izdvajanja iz budžeta za opštine i gradove imaće za posledicu dalje produbljivanje recesije. Zamreće sve njihove investicione aktivnosti. I oni će se skoncentrisati samo na isplatu plata i zanemariće dugovanja privredi. Ono što je Vlada morala da učini je da porez na luksuzne kuće i imovinu predvidi kao izvorni porez opština, i da njima ostavi slobodno propisivanje poreske stope. Na taj način bi lokalne samouprave bile motivisane da ovaj porez naplate. Ovako kako je predviđeno, lokalne vlasti će se samo baviti preusmeravanjem gneva građana na Beograd, a naplatu poreza na luksuzne kuće zameniće dodatnom korupcijom, zato što se iz Beograda ne vidi ko ima po Srbiji luksuzne kuće, i u tome će videti priliku za dodatno lično bogaćenje.

Mera Vlade da se ukupna dobit javnih preduzeća usmeri ka budžetu je kontraproduktivna. Niko neće iskazati dobit. Ili će dobit biti mnogo manja od realne.

Mera da se otpuste ljudi iz admiistracije ima nedostatak što ne vidimo kolika je administracija potrebna. Koji je broj i struktura za Srbiju racionalan. Smanjenje broja zaposlenih mora biti usmereno ka ostvarenju strateškog cilja racionalne administracije, a ne smanjenju troškova. U krizi, ovakvo smanjenje ne sme biti teret za budžet, a predviđaju se otpremnine. Takođe, nije jasno zašto bi višak zaposlenih u republičkoj, pokrajinskoj administraciji ili gradskoj upravi Beograda bio problem, a višak zaposlenih u recimo JP Vodovod i kanalizacija Beograda to nije? Podsećam da u Srbiji ima skoro 600 javnih preduzeća. Merom moraju biti obuhvaćeni svi jednako i sve u cilju ukupne racionalizacije državnog sektora, u najširem smislu te reči.

Dakle, kada govorimo o neposrednim merama Vlade, onda su one u velikoj meri zakasnele i uz to pogrešno koncipirane. Najgore je što su one pokušaj odgovora samo na već goruće probleme, bez bilo kakvog predviđanja mera koje bi smanjile nevolje u budućnosti. To znači da će se ovim merama delimično popraviti samo već nastale štete, pa ćemo zatim imati efekte dodatnih nedaća, a onda i zakasnele mere koje će samo delimično popraviti to novo stanje, te ćemo, na kraju doći do potpunog bankrotstva.

I ja bih voleo da to nije tako, ali naša Vlada jeste generator krize.