.jpg)
| Ekonomska politika | |||
Terminalna ekonomska kriza Zapada i neophodnost „suočavanja sa realnošću“ |
 |
 |
 |
| ponedeljak, 20. oktobar 2008. | |
 Sistem je truo i u krajnjoj liniji se ne može spasti. Bez obzira na silno upumpavanje "novca" (pod znacima navoda jer je stvoren ni iz čega) zapadnih država u zapadne banke, finansijska tržišta se ne smiruju a kreditna aktivnost (na prvom mestu velikih banaka) ne odmrzava se u dovoljnoj meri. Glavni razlog, naravno, ne može da leži u sadašnjih 7-8% loših hipotekarnih kredita na američkom tržištu nekretnina. Glavni (spoljni) razlozi leže u tome da se banke ne usuđuju da zajme novac drugim bankama i korporacijama jer nemaju poverenje u njihovu solventnost, i zato što i same te banke očekuju ne samo nagomilavanje sopstvenih gubitaka već i crna ekonomska vremena, u kojima će potražnja za kreditima biti sve manja, i od strane potrošača i, posledično, od strane proizvođača. Stoga banke zasad većinom zadržavaju novac kojeg im država daje zarad oživljavanja kreditne aktivnosti, bez koje je današnji kapitalistički svet nezamisliv, ili ga, paradoksalno, ulažu u jedino što se sada čini sigurnim – upravo te iste centralne banke koje ih i kljukaju tim istim novcem!Ono što dodatno pogoršava situaciju je i to da je masovno ubrizgavanje novca u zapadni bankarski sistem dodatno zadužilo sve zapadne zemlje, koje će morati ili da se dodatno same zadužuju kod kuće ili u inostranstvu, ili da štampaju mnogo novog novca (opet ni iz čega) ili da drastično krešu budžetske izdatke, što bi, naravno, produbilo ekonomsku krizu i izazvalo još veću nezaposlenost. A ne treba zaboraviti ni mali, sitan detalj u obliku neregulisanog, većinom netransparentnog međunarodnog tržišta finansijskih derivata - onih istih koje je još 2005. najbogatiji čovek današnjice, Voren Bafet, nazvao "oružjem masovne ekonomske destrukcije" - vrednog između 700 biliona i 1+ triliona dolara (i slovima - između sedamsto hiljada milijardi i preko milion milijardi američkih dolara). U ovo tržište nisu upletene samo banke i druge finansijske institucije, špekulativni i penzioni fondovi i osiguravajuća društva, već i korporacije, pa čak i neke lokalne samouprave na Zapadu, koje su u protekloj deceniji sredstva namicale na finansijskom tržištu, što kroz izdavanje sopstvenih hartija od vrednosti, što neposrednim učešćem u špekulisanju derivatima preko brokera na Vol Stritu, koji su ih ubedili da je to još jedan „inovativan“ ali „siguran“ put za punjenje javnih kasa. Tržište finansijskih derivata predstavlja jedan ogroman globalni kasino, na kojem su privatna ili pravna lica, između ostalog, "kupovala osiguranje" protiv eventualne propasti raznih hartija od vrednosti koje su držala, tj. nemogućnosti njihovih emitera da ih ispoštuju, ili se jednostavno „kladila“ na kretanja raznih hartija od vrednosti, valuta, berzanskih indeksa, i sličnog. Kompanije poput investicione banke Limen braders, koju je u septembru američko ministarstvo finansija "pustilo niz vodu" (upućeniji kažu da bi se sakrili dokazi o skandaloznim „transakcijama“ u kojima je ovaj bastion Vol strita učestvovao), kao i doskorašnje najveće osiguravajuće društvo na svetu, američki AIG, kojeg je američka vlada ipak, bar privremeno spasla nacionalizacijom vrednom 85 plus 37 milijardi dolara, bile su stecišta aktivnosti vezanih za derivate i veliki trgovci ove vrste „osiguranja“ (koje se moglo prodavati čak i više puta na ime jedne iste partije, naravno, bez adekvatnog obaveznog pokrića u slučaju gubitka), i njihovi padovi izazvali su lančanu reakciju po svim tržištima, zagađenim blagodetima finansijske globalizacije. Dakle, svi znaju o ovom monstrumu koji pluta negde ispod površine mutnih svetskih finansijskih voda, i koji može da izroni u svakom času i potopi ceo zapadni brod. Jer, naspram tih trilion dolara derivata, ovih nekoliko hiljada milijardi dosad izdvojenih za oživljavanje zapadnog finansijskog bolesnika deluju sasvim neadekvatno. U uglednim zapadnim medijima poput časopisa Tajm pojavili su se, makar stidljivo, i ideje o opraštanju dugova po starozavetnoj tradiciji, kao što se to radilo u drevnom Izraelu u jubilarnim godinama. Za izbegavanje katastrofe, možda bi čak bilo dovoljno da se „samo“ oproste sva dugovanja i kontra-obaveze proistekle iz derivata, koji nisu fundamentalno vezani za realnu ekonomiju, a čija nominalna vrednost, opet, verovatno nadmašuje ukupnu vrednost celokupne svetske privrede. Međutim, za propovednike pohlepe kao pogonskog goriva nove globalne ekonomije to bi već bio previše „revolucionaran“ akt. Na to bi, eventualno, mogle da ih nateraju vlasti zapadnih zemalja - što je teško očekivati, s obzirom da svoj dolazak i opstanak na vlasti duguju upravo tim nemilosrdnim, nezajažljivim oligarhijama koje sada i spasavaju od bankrotstva novcem „običnih smrtnika“, koji su, s obzirom na sve manja primanja tokom protekle dve decenije, bili praktično primorani da se zadužuju i tako „podmazuju“ celu, spolja veličanstvenu a iznutra trulu mašineriju te iste „nove ekonomije“ koja im je polako, neprimento snižavala realni životni standard. Čini se da zapadna materijalistička civilizacija ulazi u terminalnu fazu, podupreta virtuelnim valutama bez temelja u realnosti - koju bi jedino mogli da predstavljaju, kao i uvek kroz istoriju, zlato ili srebro. Štampanje dodatnog virtuelnog novca neke stvari može samo privremeno da odloži, ali to će samo činiti kulminaciju krize još gorom. Sada je samo pitanje da li se nazire neka alternativa - naravno, pored opcije izazivanja novog, masovnog ratnog sukoba od strane zapadnih elita kako bi se stvar zabašurila a nezadovoljno stanovništvo stavilo pod potpunu kontrolu ili izložilo masovnoj pogibiji. Ovo poslednje je, inače, nešto što se, mimo svih ekonomskih recepata, čini skoro neminovnim (npr. u isto vreme dok je u američkom Kongresu besnela debata o Polsonovom planu „spasavanja“ američke finansijske industrije vrednom 700 milijardi dolara, skoro neprimećeno je prošao novi vojni budžet u rekordnom iznosu od preko bilion dolara, a predstavljeni su i planovi za izgradnju prve potpuno nove nuklearne bojeve glave nakon više od dvadeset godina). Jedine alternative koje se mogu nazreti, a koje bi istinski funkcionisale, mimo masovnog oproštaja dugova, jesu ili dopuštanje da tržišta sama „počiste“ sve gubitnike u kasinu i, uz veliki bol, ipak na kraju iznoje groznicu i ozdrave bolesnika, ili istupanje iz matriksa i stvaranje novog monetarnog sistema, zasnovanog na zdravom novcu, tj. najverovatnije zlatnoj ili srebrnoj podlozi. Tako nešto se, razume se, ne pominje u raznim predlozima reorganizacije Bretonovudskog sistema koje sad predlažu vodeće zapadne zemlje. Jer, zapadne zemlje su u tolikoj meri u vlasti finansijskih oligarhija koje su za krizu i odgovorne, a čiji je opstanak jedino moguć ako se očuva njihova kontrola nad novcem i finansijskm špekulativnim tržištima i njihova apsolutna moć kontrolisanja novca, da je skoro nezamislivo da one smognu snage i puste svoje „gazde“ niz vodu ili, pak, krenu u pravcu povratka "zdravog novca". Štaviše, može se reći da „ozdravljenje“ i nije cilj onih koji diriguju zapadnim političkim životom što javno, što iz senke. Shodno raznim „teorijama zavere“, reklo bi se da će „podržavljenje“ zapadnog ekonomskog i finansijskog sistema (tj. njegovo stavljanje pod kontrolu od strane plutokratija koje su za krizu i odgovorne) biti proces koji „nema alternativu“ (naravno, iz krajnje „humanih“ i „dobronamernih“ obzira, i „nužnosti“ suočavanja sa raznim, već projektovanim krizama) i da je ovo faza u kojoj se hobotnica novog zapadnog tehno-totalitarizma širi i na zapadnu privredu. Zato se, na primer, sada i zdrave banke jednostavno „primoravaju“ da uzmu „novac za spasavanje“ koji im, zapravo, i nije potreban. Toliko, dakle, o perspektivama „slobode i demokratije“ tamo gde sunce zalazi. Bilo kakav impuls ka radikalnoj promeni u nekom drugom pravcu pre će doći spolja, iz evroazijskog regiona van Evropske Unije. Jedan krupan akter, ili snažna koalicija zemalja, na primer onih okupljenih oko Šangajske organizacije, mogla bi da pokrene egzodus iz pakla zapadnog lihvarskog matriksa, vraćanje u ekonomsku i životnu realnost i izbavljenje od masovnog dužničkog ropstva kojim se trenutno pokušava pokoriti cela planeta. Naravno, ni to nije jednostavno jer je, iznad svih, Kina najviše zagrizla crvljivu jabuku globalizacije i u dobroj meri je talac ne samo ogromnog američkog duga već i potrošačke groznice zapadnog građanstva. S druge strane, uprkos sopstvenim propustima i dubokom uplivavanju u globalističke vode, Rusija za ovako nešto ima mnogo bolji potencijal, zbog kombinacije vojne moći i resursa koje poseduje. Naravno, Rusija neće i ne može to da uradi naglo, ali može za to da počne da se sprema, u isto vreme ne isključujući sebe iz „konstruktivnih“ procesa „rešavanja“ sadašnje krize unutar foruma kao što su G-8. Gde je, na kraju, u svemu tome Srbija? Oni nešto svesniji među vlastodršcima, kojih i nije nešto mnogo, privatno drhte, jer sebi nisu ostavili nikakvog izbora, vezujući se u potpunosti tokom prethodnih godina za zapadni brod koji tone (ali nema alternativu!), uljuljukani u progresivističku bajku o večnom, nezadrživom progresu ka jednom maglovitom – ali, razume se, uvek „boljem“ - sutra. Odatle i neverovatne izjave poput Đelićeve da ćemo u dolazećoj krizi "deliti sudbinu najmoćnijih država sveta". Dakle, prema tom rezonovanju, oni koji u Srbiji budu propadali imaće utehu u tome da propadaju sa (doskoro) „najboljima“. A upravo će zbog politike Đelića, Dinkića, Jelašića, Vlahovića, Pitića i ostalih „reformatora“ i njihovih akademskih i medijskih pomagača, Srbija srednjeročno trpeti mnogo veće posledice nego što je morala, i biće potrebno dosta napora i nove organizacije da se to prevaziđe na način koji odgovara sadašnjem svetskom momentu, tj. verovatno odlučujućoj krizi Zapada i sukobima globalnih razmera. Srećom, postoji dovoljno ljudi u zemlji sa zdravim razumom, iako oni trenutno, upravo zbog te otežavajuće-po-njih okolnosti, nisu ni blizu vlasti. Kako svet bude tonuo u sve dublju ekonomsku krizu, tako će se videti sva pogubnost daljeg apsolutnog vezivanja za njene uzročnike. Uopšte uzev, i kod nas i u svetu, povratak sebi i sopstvenim potencijalima (praćeno, naravno, pragmatičnim povezivanjima lišenim raznoraznih ideoloških „imperativa“) pokazaće se ne samo kao najbolje već i kao jedino spasonosno rešenje u zlom vremenu koje dolazi. U vreme svetske krize, zemlja kao Srbija, sa svojim poljoprivrednim potencijalom i naviknotušću na životne teškoće, može da prođe relativno dobro – u opštem nimalo ružičastom kontekstu. Pod uslovom da trasira svoj put u skladu sa sopstvenim potrebama i prilikama koje joj se nude, i pod uslovom da razbije unutrašnje političko-ekonomske feude koji je guše više od bilo kog spoljnog neprijatelja ili uslovljavanja, i koji mogu fatalno usporiti njene reakcije u vremenu koje će zahtevati brzo delovanje i odlučivanje, fleksibilnost i maksimalnu angažovanost svih društvenih potencijala. Srbija će, između ostalog, morati da osnuje sopstvenu razvojnu banku, u tandemu sa jakom državnom bankom koja će podsticati štednju i apsolutno garantovati štedne uloge, naravno u domaćoj valuti. Srpski bankarski sistem više ne sme da bude krpelj koji cedi narodnu ušteđevinu da bi je zatim izvlačio iz zemlje bez ikakve koristi za njen razvoj. Vrlo brzo, ovakve i druge mere, poput brzog razvijanja alternativnih, uvozno nezavisnih izvora energije i novih tehnologija iz „domaće radinosti“, kao i ekspresne „substitucije“ većine onoga što se sada uvozi biće pitanje opstanka. Sve bajke o nekom spolja-indukovanom „boljem sutra“ treba što pre raspršiti. A ako neka međunarodna koalicija zemalja bude u međuvremenu smogla snage da pokrene proces vraćanja zdravom novcu, to će biti globalna (kontra)revolucija koju Srbije neće smeti da propusti. Ili je neće biti. 18.10.2008. |
Od istog autora
- Nedopustivo je da Zlatanović odgovara zato što je protiv izdaje Kosova - onda treba uhapsiti sve nas
- Ili ćete da imate svoju duboku državu, ili će tuđa duboka država da vlada kod vas. Mislim da je Vučić je do pre 3-4 godine bio spreman da preda celo Kosovo, ali stvari su se promenile
- Suprotno Vučićevim tvrdnjama, Savetodavno mišljenje MSP nije „stavilo pečat“ na nezavisnost tzv. Kosova
- Od Vučićevih „uspeha“ korist imaju samo Albanci, Milo i zapadnjaci
- Da li opozicija treba da bojkutuje izbore?
- Bogojavljenski DSS ili "zagonetka umotana u misteriju unutar enigme"
- Neutralizacija srpskog patriotskog diskursa
- Naprednjaci – trenutak istine nije program, već Telekom
- Brendiranje Srbije – svet o nama dan posle izglasavanja Rezolucije o Srebrenici
- Nametanje zaborava
- Srebrenica i Strasna sedmica
- Pelcovanje od virusa „Pi-Ar“
- Dveri su 19 godina bile otvorene
- Po(r)uka za SPS: Član 10 kaže da je Novi Sad „glavni grad“
- Berlinski zidovi na Balkanu – najuspešniji novi nemački izvoz
Ostali članci u rubrici
- Odgovor Rio Tintu - Navedite na šta ste potrošili 500 miliona dolara za koje tvrdite da ste do sada već uložili u projekat „Jadar“
- Šta dobija Srbija od projekta "Jadar"? Rizik veliki, a dobit mala i neizvesna
- Koliko nas stvarno koštaju Vučićevi projekti - aktuelna vlast skoro utrostručila dug sa 2150 na 5750 evra po glavi stanovnika
- EU otvoreno zainteresovana za srpski litijum - zašto ekološke studije naručuje Rio Tinto, a ne država Srbija
- Nazire li se kraj "litijumske groznice"
- Električni automobili - skupa i ne baš toliko „ekološka“ igračka
- Mesto Beograda na novom „Putu svile“ - kineske kompanije i investicije glavni generator sadašnjeg srpskog industrijskog rasta
- Iz arhive NSPM - Srbija i Evropska unija (2015)
- Da li se tačka na rudarenje litijuma u Srbiji pretvara u zarez?!
- Srbija je svetski rekorder po rastu BDP-a, o javnom dugu da i ne govorimo
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
