Svinjarije sa svinjetinom kao slika srpsko-ruskih odnosa

Vrtoglavi uspon (i pad) izvoza svinjetine iz Srbije u Rusiju

U opštoj euforiji oko burnih događanja oko „Južnog toka“, (ne)uvođenja sankcija Rusiji, te istorijske posete Prvog Građanina Berlinu, srpska javnost praktično nije ni dobila priliku da razmotri dve izuzetno važne, a međusobno protivrečne vesti. Prvo je portal „Telegraf“ objavio izuzetno uzbudljivu reportažu o vrtoglavom rastu izvoza srpske svinjetine u Rusiju, čija je vrednost skočila sa 43 hiljade evra u januaru do 1,6 miliona. evra u martu 2014 g., a sve nakon što je Rusija uvela sankcije na uvoz ove vrste mesa Evropskoj uniji.

Reportaža je praćena vrlo ozbiljnom ekonomskom analizom na koji način bi država Srbija, angažujući minimalna sredstva za subvencionisanje stočarstva (reda veličina sredstava koje se već ulažu u subvencionisanje novih radnih mesta pri stranim investicijama), mogla praktično preko noći da iskoristi trenutni spor između Rusije i EU i nametne se za značajnog izvoznika svinjskog mesa u RF, obnavljajući praktično preko noći devastirani stočni fond. Međutim, na ovu pozitivnu vest nakon svega par dana se nadovezala druga – da je Rusija i Srbiji uvela sankcije na uvoz svinjetine, tj. da je ograničila uvoz iz Srbije sa svinjetine uopšte na isključivo sirovo meso. Ispostavilo se, naime, da je pre nešto više od nedelju dana ruska fitosanitarna inspekcija presrela isporuku od 22 tone „srpske“ svinjetine, za koju se ispostavilo da je samo prepakovana svinjetina iz Hrvatske i Španije.

Ova kratka priča razotkriva nam sve ono što bi trebalo znati o rusko-srpskim odnosima, potencijalima razvoja privrede i poljoprivrede, te o sistematskom uništavanju srpskog ekonomskog potencijala od strane „ekonomske elite“ špekulanata i ekstraprofitera, koji suvereno gospodare kapitalom u našoj zemlji, a da se nikada nisu bavili poštenim poslom, pogotovo mučnim i časnim zanimanjem kakvo je stočarstvo. Ako se neko seća, potpuno identična situacija dogodila pre nekoliko godina, kada su rusku uvoznici doslovno preko noći podigli izvoz srpskog voća na noge, da bi samo godinu dana kasnije ova izvozna šansa upropašćena, jer su se u biznis ubacili nakupci i špekulanti, koji nisu dopuštali proizvođačima da dođu do kupaca, a ruske potrebe za ogromnim količinama voća ispunjavali su tako što su gajbice punili škartom, a u ekstremnijim slučajevima – i kamenjem.

Naravno, ruski kupci su odustali od srpskog tržišta, i iako srpski poljoprivredni izvoz za Rusiju nije zanemarljiv, zbog sistematskog odsustva državne zaštite i kontrole ovog sektora Srbija je propustila priliku da, na osnovu preferencijalnog statusa koji ima u odnosu na sve druge zemlje Evrope zahvaljujući Carinskom sporazumu sa Rusijom, do ovog trenutka već postane voćarska velesila. Na naše oči se potpuno ista stvar događa sa svinjetinom.

Orjentacija na Rusiju kao prilika za konstruktivnu politiku ekonomskog razvoja

Prekid regularnih isporuka svinjetine iz Poljske, Nemačke ili Španije u Rusiju trajaće veoma kratko, i ruski kupci će nadomestiti taj jaz okrećući se novim tržištima. U tom kratkom periodu Srbija može, kroz minimalne investicije u poštene poljoprivrednike, poljoprivredne zadruge i kompanije, omogućiti da se taj novac povrati za godinu dana, istovremeno doslovno podigavši posrnulo srpsko stočarstvo na noge.

Čovek ne treba biti ekonomski genije da u tome vidi priliku da se u Srbiji sanira deo problema sa hroničnom nezaposlenošću i skandaloznim smanjenjem stočnog fonda. A kada naše kompanije uspostave sigurne kontakte i odnose poverenja sa Rusima, njima više neće biti potrebne subvencije, već će sami postati sposobni da investiraju, otvaraju radna mesta, u narednom ciklusu već prelaze sa izvoza sirovina na prerađevine i dodatno razvijaju ovu granu poljoprivrede. Srbija je puna ovakvih poštenih i sposobnih poljoprivrednika, poljoprivrednih zadruga i kompanija, baš kao što je puna špekulanata, švercera i lopova koji u životu nisu zaradili pošten dinar, a koji već decenijama parlože i unuštavaju malu privredu ove zemlje, bez obzira na to ko je na vlasti i koliko se reformski zakoni donosili.

Rusi nisu dužni da razlikuju poštene poljoprivrednike od prevaranata – srpska država je dužna da prepozna ovakve situacije kao školski primer onoga što države rade u poljoprivredi širom sveta – obezbeđuju uslove da pošteni građani mirno posluju i zarađuju, štiteći ih od nelojalne konkurencije i privrednog kriminala, i garantujući kvalitet srpske robe stranim uvoznicima. Umesto toga, srpska država je pokazala da ne poseduje nikakav sistematski pristup razvoju poljoprivrede, niti da je u stanju da u svojoj ekonomiji poređa elementarne prioritete.

Umesto da se ulaže novac u izuzetno isplativ i ekonomski prioritetan izvoz poljoprivrednih proizvoda kao strateške grane privrede, država ulaže ogromna (još uvek se ne zna tačno kolika!) sredstva u subvencionisanje fetišizovanih „direktnih stranih investicije“, koje efektivno uništavaju socijalni standard u zemlji i pretvaraju je u ekonomski devastirano „tržište jeftine radne snage“.

Evropski kolonijalizam, ruska podrška, i lokalni lopovluk

Srpskoj državi je, nakon smene na vlasti nekoliko autodestruktivnih i potpuno nesposobnih postpetooktobarskih oligarhija, bila potrebna bezmalo decenija da se seti da joj je, pored obilja „dobronamernih prijatelja“, „stranih investitora“ i „strateških partnera“ sa Zapada, koji su opljačkali milijarde ove zemlje kroz sporne privatizacije, nekontrolisani uvoz nekonkurentne robe i otvoreno kolinijalnu politiku EU, Rusija stavila na rapolaganje vrlo jednostavan mehanizam da svojim sopstvenim snagama i sredstvima razviju one grane sopstvene privrede koje su perspektivne i imaju potencijal da stanu na svoje noge bez tuđe pomoći i prodaje strancima.

Štaviše, jedan od osnovnih uslova koji su nam Rusi postavljali jeste da na njihovo tržište šaljemo isključivo svoje proizvode, a ne proizvode sa Zapada koji se kod nas samo sklapaju, ili – prepakuju. Na taj način se direktno stimuliše srpski proizvođač i preduzetnik, i pokreće domaća ekonomija, za razliku od kolonijalne politike izdavanja prostora za strane fabrike i „slobodne ekonomske zone“ koje po nehumanim uslovima i mizernoj plati konkurišu Bliskom Istoku i Istočnoj Aziji.

Problem sa ovim ruskim modelom razvoje jeste što je za njega potrebno zasukati rukave i baviti se svojim poslom, što „lopovska elita“ koja se u Srbiji nakotila za poslednjih 20 godina nikada nije znala, i što iz dubine duše prezire. I zato se oni prirodno okreću EU, koja im daje „na gotovo“ svoje razvojne projekte, subvencije i IPA fondove, gde samo treba „implementirati evropsko zakonodavstvo“ i odmah parice počinju da padaju sa neba.

Nemojte se čuditi, one zaista padaju sa neba – za političku i administrativnu „elitu“, koja se uvek masno ugradi u sprovođenje ovih „razvojnih projekata“ koje dobije u celofanu iz Brisela, hronično neobrazovana, bez radnog iskustva, i nesposobna da proceni da su sve te projekte specijalno dizajnirali zapadni stručnjaci da bi na njima pre svega profitirala Evropa, a tek nakon toga (ako pretekne) i Srbija.

U poređenju sa evropskim neokolonijalizmom, carinski savez sa Rusijom nije napravljen da bi Rusija na njemu profitirala. Ruska ekonomija počiva na igri velikih brojki u koje se malo Srpsko tržište nikada neće uklapati. Privilegovani pristup srpskih kompanija ruskom tržištu predstavlja jednu sentimentalnost od ruske strane, pokušaj da se jednoj savezničkoj i istinski prijateljskoj zemlji pomogne u teškom stanju u kome se ona zatekla.

Ali Rusi neće razvijati srpsku privredu umesto nas (baš kao što neće ni Kosovo braniti umesto nas), za razliku od EU koja je više nego orna da preuzme našu ekonomiju (i upravljanje strateškim državnim interesima) u svoje ruke. A i jednim i drugim klipove u točkove ubacuje lokalna špekulantska bolumenta, koja u svakom novom političkom režimu opstaje kao bubreg u loju.

Bez ozbiljne i odgovorne države nema razvoja

U tom smislu postaje jasno da srpske vlasti, umesto busanja u grudi sa „revolucionarnim reformama privrede“, megalomanskim „razvojnim projektima“ i večitim obećavanjem da će „strane investicije i slobodno tržište rešiti sve“, treba da zasuču rukave i obezbede svojim poljoprivrednicima i preduzetnicima uslove da pošteno posluju i od poštenog posla pošteno zarađuju.

Umesto toga, naša država ide na ruku nadriprivrednicima koji u svemu traže brzu zaradu „dinar na dinar“, i koji poput skakavaca uništavaju svaku granu ekonomije koje se dotaknu. U ovom trenutku imamo jedinstvenu priliku da svoje upropašćeno svinjogojstvo, nekada ponos cele države, ponovo podignemo na respektabilan nivo. Ako to ne učinimo, verovatno će ga konačno dotući mufljuzi i prevaranti, koji u ruskim sankcijama EU nisu u stanju da vide razvojnu šansu za celu državu, već samo priliku da „obrnu“ svoj i tako nepošteno stečeni kapital, a posle njih – potop.

Od srpske države se po ovom pitanju ne očekuje mnogo. Ona treba da prepozna svoje vitalne i strateške interese – na spoljnopolitičkom planu oni se zasnivaju na jačanju veza sa Rusijom i na aktivnom suprotstavljanju kolonijalizmu EU, a na unutarpolitičkom planu podrazumevaju odrešito i brutalno razračunavanje sa degenerativnim, parazitskim i kriminogenim elementima u našem vlastitom društvu.

To možda zvuči kao borba sa vetrenjačama, ali nije – sve što je potrebno je kvalitetan rad domaćih inspekcija i ulaganje u zdrave elemente srpske poljoprivrede i preduzetništva, koji i te kako postoje u ovoj zemlji. Ako srpski sudovi nisu u stanju da švercere i privredne kriminalce šalju u zatvor, to je problem za ministarstva unutrašnjih poslova i pravde. Ali za ruske uvoznike je dovoljno da se označe i licenciraju pouzdani i pošteni dobavljači, pa će špekulanti i paraziti ubrzo sami odustati, bez obzira na to da li je država Srbija sposobna da se sa njima razračuna, kao što obećava već decenijama.

Naravno, srpske vlasti mogu da ne učine ništa, u puste „slobodnom tržištu“ da (ponovo) ubije još jednu granu srpske ekonomije. Ili mogu da pokleknu pod pritiscima i prijateljskim savetima naših evropskih partnera, pa da se i oni pridruže sankcijama protiv Rusije, i tako ukinu svaku mogućnost da Srbija profitira zahvaljujući naročitom statusu koji ima u Rusiji. Bilo kako bilo, naša zemlja je po ko zna koji put na dobrom putu da, umesto da postanemo vodeći evropski izvoznici svinja – ispadnemo „papci“.