Svetska ekonomska kriza kao alibi

 Prof. dr Jovan B. Dušanić, je već u oktobru 2000. godine (samo nekoliko dana posle smene vlasti u Srbiji) objavili tekst „Recept za kolonijalne zemlje“, a kasnije skoro redovno nastupao na savetovanjima Naučnog društva ekonomista („Srbija na dobrom reformskom putu ili ne ?“, „Da li se prečicom može stići do zdravog bankarstva ?“, „Tranzicija u Srbiji – da li je neuspeh bio neizbežan ?“, „Godine propuštenih šansi“ …). Sami naslovi ovih tekstova, kao i naslovi knjiga koje je u međuvremenu objavio („Monetarni i tržišni fundamentalizam – kao alibi za nekompetentnost“, „Washington consensus - kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma“, „Bećarska ekonomija – tranzicija u Srbiji“…) jasno ukazuju da se Srbija, po mišljenju prof. dr Jovana B. Dušanića, opredelila za pogrešan model ekonomskih reformi.

Svedoci smo ozbiljne svetske ekonomske depresije, krize liberalizma i kraha tržišnog fundamentalizma. Da li naša upravljačka elita ima adekvatne odgovore na izazove sa kojima se suočavamo ?

Pre svega, istorija nas podseća da globalizacija u kojoj živimo na prelazu HH i HHI veka nije prva globalizacija. Svetska privreda se čak brže povezivala krajem XIX i početkom XX stoleća, kada se smatralo da kapitalizam deluje kao slobodna tržišna privreda u kojoj ništa ne sprečava razvitak proizvodnih snaga i u kojem ponuda sama stvara tražnju i osigurava ravnotežu. Velika ekonomska kriza 30-ih godina prošlog veka je raspršila iluziju liberalnog kapitalizma o funkcionisanje “nevidljive ruke” tržišta. Današnja globalizacija se od prethodne - od pre jednog stoleća – razlikuje, pre svega, po prevlasti finansijske nad realnom privredom.

Mnogi autori u svetu smatraju da je fašizam direktan i nužan proizvod liberalnog kapitalizma na prelomu HIH i HH veka. Takav sistem organizacije društva (u kojem profit, kapital i tržište postaju ciljevi sami za sebe) čoveka, sa svim njegovim dotadašnjim funkcijama, i tačno određenim mestom u društvu, svodi na rad kao robu, i nemilosrdno i brutalno ga izmešta iz dotadašnjeg položaja koji mu je pružao samopoštovanje, sigurnost i socijalni status. Isti autori smatraju da je slobodno tržište samo dovelo do monopola, s jedne strane, te da je, s druge strane, u rasturenom i atomiziranom društvu hronični strah od neizvesnosti uticao na psihičku nestabil-nost ljudi što je direktno gurnulo mase u naručje fašizma.

Danas je svet, na prelomu dva milenijuma, ponovo u znaku globalizacije (mondijalizma) – kao ključnog planetarnog procesa koji je u svojoj suštini veoma protivurečan. Sa jedne strane, imamo neobično dug period dinamičkog rasta svetske privrede i fantastičan razvoj modernih tehnologija, a sa druge strane živimo u sve nepravednijem svetu i društvu koje je već odavno u velikoj krizi duhovnosti. Dok ogromna većina stanovnika Severne Amerike, Japana i Zapadne Evrope žive u blagostanju polovina čovečanstva živi u siromaštvu, više od trećine u bedi. Oko 800 hiljada ljudi pati od neuhranjenosti; gotovo milijarda je nepismena; milijarda i po nema pitku vodu, a preko dve milijarde ljudi još nema struju. Pored toga, afirmiše se sila prava, a veoma često primenjuje pravo sile; afirmiše se demokratija i ljudska prava, a stvara autoritarna svetska država, s jedne, te umnožava broj malih i slabih država pod (zvaničnim ili faktičkim) protektoratom NATO-a, s druge strane; afirmiše se zaštita ljudskih prava, a »humanitarne« vojne intervencije se svode na geostrateške interese moćnih za kontrolom nad oskudnim prirodnim resursima; afirmiše se borba protiv terorizma, a legalizuje globalni terorizam moćnih, itd.

Suštinsko razumevanje globalizacije i njenih dramatičnih i protivurečnih procesa pretpostavka je uspešne modernizacije svake zemlje, pa i Srbije. Naša politička upravljačka elita nije bila u stanju da pruži adekvatan odgovor na ovaj epohalan izazov. Mi smo u poslednjoj deceniji dvadesetog veka kao odgovor na protivurečne procese globalizacije pokušali da pronađemo u izolaciji, pa i suprotstavljanju globalističkim tokovima. Cena koja je za takav neadekvatan odgovor plaćena dobro nam je poznata. Posle smene starog režima, DOS-ovska vlast je, na početku trećeg milenijuma, odgovor tražila u drugoj krajnosti. Umesto satanizacije globalizacije i isticanja samo njenih tamnih strana, nova politička elita u našoj zemlji vidi samo svetle strane globalizacije i u potpunosti se (ili bolje reći, nas) prepušta njenim procesima.

Tako smo umesto ljutih antiglobalista dobili vatrene mondijaliste. Od neshvatljive arogancije otišli smo u potpunu servilnost prema moćnicima svetske zajednice. Umesto suludog nastojanja da se frontalno suprotstavimo »zahuktaloj mašini« globalizacije i menjamo »nepravedni svetski poredak«, svoju sudbinu smo bez razmišljanja prepustili u ruke drugih – ovdašnjih »gospodara sveta« očekujući da će oni brinuti o našim interesima o kojima nismo spremni sami da se brinemo. Pri tome ispuštamo iz vida da oni (za razliku od nas) isključivo vode računa o svojim interesima koji se, po pravilu, ostvaruju na uštrb interesa drugih, pa i naših. Oba ova ekstrema, odnosno krajnosti, su jednako opasne i pogubne za svaku malu, pa i našu, zemlju. Između ovih krajnosti treba tražiti optimalno rešenje, što je ključni izazov na koji treba dati adekvatan odgovor. To nije moguće učiniti ukoliko se suštinski ne razume globalizacija i njeni dramatični i protivurečni procesi. To je i razlog zbog čega nisu mogli biti ponuđeni adekvatni odgovori na ekonomske izazove globalizacije.

Koji su tu ekonomski izazovi globalizacije ?

Globalni ekonomski razvoj opredeljuje se dejstvima dve suprotstavljene tendencije: potčinjavanje svetske privrede interesima svetske oligarhije i transnacionalnog kapitala, s jedne, i konkurenciji nacionalnih ekonomskih sistema, s druge strane. Izgradnja ekonomskog modela svake zemlje odvija se u vrlo oštroj borbi za kontrolu nad institucijama državne vlasti između predstavnika transnacionalnog i nacionalnog kapitala, svetske oligarhije i autentične nacionalne elite. Između njih postoje razni (najčešće oštro suprotstavljeni) interesi, različiti sistemi vrednosti, razni instrumenti delovanja itd. Očekivali smo da će Srbija da izbegne sudbinu velikog broja malih i ekonomski nedovoljno razvijenih zemalja u kojima su protivurečnosti između interesa transnacionalnog i nacionalnog kapitala rešavani uvlačenjem poslednjeg u službu međunarodnih korporacija i stvaranjem domaće kompradorske elite koja biva uključena u periferni sloj svetske oligarhije.

Kada govorimo o svetskoj oligarhiji mi pod tim pojmom, jednostavno rečeno, podrazumevamo veoma složenu i raznorodnu sveukupnost krupnih transnacionalnih (i njima potčinjenih) korpo-racija i banaka, naučnih, konsultantskih i pravnih institucija koje ih opslužuju, međunarodnih finansijskih organizacija koje rade u njihovom interesu, te raznih formalnih i neformalnih organizacija koje utiču na formiranje javnog mnenja. Bez obzira na svu njenu amorfnost svetska oligarhija u praksi deluje veoma koordinirano zbog jednostavne činjenice da je povezuje isti ekonomski interes – slobodno kretanje transnacionalnog kapitala i potčinjavanje svojim interesima privreda što većeg broja zemalja u cilju stvaranja maksimalnog profita. Zbog toga bi bilo pogrešno objašnjavati delovanje svetske oligarhije raznim teorijama zavere ili aktivnostima nekih satanskih sila nego objektivnim ekonomskim interesom krupnog kapitala.

U cilju realizacije sopstvenih interesa svetska oligarhija nastoji da oslabi nacionalne sisteme bezbednosti i institucije državne vlasti i nacionalnog suvereniteta (zamenjujući ih međunarodnim pravom i institucijama), te uništi nacionalne ekonomske strukture (potčinjavajući ih interesima transnacionalnog kapitala). To se ostvaruje na različite načine: uvlačenjem zemlje u veliku dužničku zavisnost, podsticanjem političke nestabilnosti i haotičnog stanja u društvu (stalni pritisci i ucenjivanja), podrivanjem autoriteta države i njenih temeljnih institucija (vlade, parlamenta, sudstva, armije...), potiskivanjem nacionalne svesti destruktivnim delovanjem anacionalnih stranih ideologija, relativizacijom ustaljenog sistema vrednosti i osporavanjem ključnih nacionalnih institucija (crkve, akademije nauka …) kao i pozitivnog nasleđa nacionalne istorije, korumpiranjem i demoralisanjem domaće elite, formiranjem velikog broja nevladinih organizacija (od kojih se najveći broj, dobrim delom, obučava, finansira i podržava iz inostranstva i ima anacionalnu usmerenost), oblikovanjem javnog mnenja kroz sredstva masovnog informisanja koja se stavljaju pod kontrolu faktora van zemlje (i koji predstavljaju svojevrsnu medijsku mašinu za promociju kompradora i satanizaciju istinskih patriota) itd.

Jedna od prvih naših reakcija na izazove globalne finansijske krize bio je aranžman sa MMF-om.

Naša vladajuća elita poslednjih dvadesetak godina ne samo da nije u stanju da predvidi globalna kretanja u svetu i događaje koje treba spremno dočekati, nego i kasni za događajima kada se oni dogode, a kada i preduzme neke mere one su najčešće pogrešne. Kada je krajem 80-ih godina HH veka pao berlinski zid kod nas se 90-ih godina još uvek pokušavao da sačuva socijalizam, kada su se modeli reformisanja privreda zasnovani na neoliberalnom tržišnom fundamentalizmu u bivšim socijalističkim zemljama 90-ih godina prošlog veka pokazali neuspešnim, mi se početkom HHI veka opredeljujemo upravo za takav model ekonomskih reformi, danas kada je MMF na izdisaju i kada mu predstoji ukidanje ili temeljno reformisanje (pre svega zbog činjenice da su mnoge zemlje – pa i Srbija – po njegovom diktatu reformisale svoje privrede i postigle katastrofalne rezultate) naša upravljačka elita poziva u pomoć upravo MMF.

Podsetimo se da se naša upravljačka elita, posle 2000. godine, upravo uz svesrdnu pomoć MMF-a opredelila za program ekonomskih reformi koji se zasnivao na Vašingtonskom dogovoru (razrađenom od strane MMF, Svetske banke i administracije SAD – Ministarstva finansija i USAID-a). Teorijska osnova ovog neoliberalnog programa, zasnovana na neoklasičnoj ekonomskoj misli, praktično se oslanja na prevlast američkog modela čiste tržišne privrede nad evropskim modelom socijalne tržišne privrede. Tako su se programi za zemlje u razvoju zasnivali na teorijski veoma spornoj pretpostavci da tržište samo po sebi vodi ka efikasnim ishodima, te da su nepoželjne državne intervencije na tržištu. Smatralo se da je sasvim dovoljno, u što kraćem roku, izvršiti finansijsku stabilizaciju, liberalizaciju privre-de i privatizovati državnu imovinu da bi se obezbedio stabilan privredni rast. Postojalo je preterano verovanje u automatizam tržišnog samoregulisanja ali i ubeđenost u potrebu hitnog povlačenja države iz ekonomske sfere.

Na savetovanju Naučnog društva ekonomista 2003. na konstataciju tadašnjeg guvernera Narodne banke da je teško objasniti nezadovoljstvo građana Srbije nivoom standarda, i da su očekivanja građana nerealna, jer je potrošnja u Srbiji za 5% veća od bruto domaćeg proizvoda (BDP) replicirali ste i, između ostalog, rekli da su građani svesni da se i ne živi tako loše kada vidi da u zemlji sve »stoji«, te da je nezadovoljstvo izazvano, pre svega, time što narod vidi da se vlast ponaša kao seoski bećar koji ništa ozbiljno ne radi i živi od toga što rasprodaje očevinu i zadužuje se kod komšija. Da li se u međuvremenu nešto suštinski promenulo ?

Situacija je slična, samo što je pre pet godine potrošnja bila za 5%, a poslednjih godina za oko 30% veća od BDP (jednostavno rečeno više trošimo nego što stvaramo). To je bilo moguće jer je Srbija od 2001. godine do sada zabeležila devizni priliv od preko 30 milijardi dolara samo po osnovu privatizacioni prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu. Taj priliv je najvećim delom usmeren u potrošnju i time je građanima pružana iluzija „boljeg života“.

U međuvremenu, većina državne (društvene) imovine je rasprodana i najatraktivniji deo je prešao u ruke stranaca. Spoljni dug, koji je krajem 2000. godine iznosio manje od 11 milijardi dolara (i pored otpisa 4,7 milijardi dolara) značajno je povećan i danas iznosi oko 30 milijardi dolara. Spoljnotrgovinski deficit koji je u Srbija do 2000. godine bio manji od 2 milijarde dolara godišnje u 2008. godini iznosi mesečno više od jedne milijarde dolara. Tako da smo u periodu 2001-2008 godine imali veću vrednost uvoza od izvoza za više od 50 milijardi dolara. Srbija se na listi Svetskog ekonomskog foruma, sačinjenoj po visini inflacije u 2007. godini, nalazi na neslavnom 124. mestu od ukupno 131 rangirane zemlje. Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku broj zaposlenih u Srbiji je 2007. godine i u apsolutnom iznosu manji nego 2001. godine. U zemlji dolazi do raslojavanja stanovništva i brzog istezanje socijalne piramide sa oštrenjem vrha i proletarizacijom srednje klase.

Rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) kretao se u periodu 2001-2007. godine od 2,5 do 8,4% što je na nivou proseka drugih zemalja u tranziciji. Prema podacima Evropske banke za obnovu i razvoj, u periodu 2000-2007. godina, od 29 zemalja u tranziciji – 14 zemalja je imalo viši, a 3 zemlje sličan rast BDP kao Srbija. Ovakav rast BDP u navedenom periodu je više nego skroman ako se ima u vidu činjenica da je Srbija krenula sa izuzetno niske statističke osnove, jer se njen BDP u 90-im godinama više nego prepolovio (zbog raspada zemlje, ogromnih izdataka vezanih za ratove vođene u okruženju i prihvat stotina hiljada izbeglica, posledica ekonomskih sankcija, hiperinflacije, NATO agresije itd.), te da je Srbija zabeležila značajan devizni priliv po osnovu privatizacionih prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu. Pored toga, i sama struktura rasta BDP-a pokazuje da 4/5 toga rasta otpada na sektore trgovine, saobraćaja i finansijskog posredovanja. Cinik bi rekao: mada je domaća proizvodnja dobrim delom «ugušena», BDP raste iz godine u godinu jer velike količine uvoznih roba treba dovesti (rast saobraćaja), prodati (rast trgovine), a stanovništvu masovno odobravati kredite da bi se uvozna roba mogla kupovati (rast finansijskog sektora). U isto vreme, industrijska proizvodnja je u 2007. godini bila za 4% manja nego 1998. godine – godini pred NATO agresiju i u vreme ekonomskih sankcija prema Srbiji.

U knjizi «Bećarska ekonomija» koju ste objavili početkom ovoga leta Vi pišete da neodgovorna ekonomska politika u Srbiji može da traje još neko vreme (preostaje još prodaja Telekoma, EPS-a, NIS-a, Galenike, JAT-a, Aerodroma, osiguravajućih kuća, vojne imovine ...), a onda nastupa period kada se neće imati šta prodavati, i dolazi kraj lagodnom bećarskom životu. Zbog toga se sada građanima daje lažna nada da se takav bećarski život može nastaviti dobrom ženidbom starom damom sumnjivog morala (ulaskom u EU). Da li će globalna ekonomska kriza ubrzati kraj lagodnog bećarskog života ?

I bez globalne ekonomske krize lagodni bećarski život dugo ne bi trajao: mnogo imovine nije ostalo za privatizaciju, a zemlja je već prezadužena tako da na značajnije iznose novih kredita nije bilo moguće računati. Svetskom finansijskom krizom samo je doprinela da se već sada (a ne kroz godinu-dve) suočimo sa neminovnom surovom realnošću srpska privreda koja je rezultat, pre svega, pogrešne ekonomske politike koju godinama sprovode naši reformatori. Zbog očigledne nestašice finansijskih sredstava, u uslovima globalne ekonomske krize, privatizacija preostale imovine predstavljaće pre čin rasprodaje nego prodaje, ukoliko uopšte bude zainteresovanih kupaca za nju. To potvrđuje i nedavna neuspela privatizacija JAT-a.

U situaciji kada većina naših građana sa zebnjom očekuje dodatne ekonomske poteškoće sa kojima će se zemlja već suočava i sa kojima će se suočavati narednih meseci i godina, to kao da najmanje brine srpsku upravljačku eliti, pre svega, vladine ekonomske reformatore. Ma kako to, na prvi pogled izgledalo paradoksalno, svetskoj ekonomskoj krizi obradovali su se naši reformatori jer će sada sve ekonomske probleme srpske privrede opravdavati upravo ovom krizom i još će tvrditi da upravo sada kada su njihove „genijalne“ reforme mogle da nam obezbede toliko obećavani „bolji život“ u tome ih onemogući neočekivani slom svetske ekonomije.