Šta je EU donela Sloveniji

Početkom avgusta 2012. godine bonitetna agencija „Mudis” snizila je kreditni rejting Slovenije za tri stepena[1]. Mediji iz Evropske unije tim povodom opisali su Sloveniju kao „novog evropskog bolesnika”, ili „ekonomskog pacijenta” (poput Grčke), kome treba hitno „lečenje”[2]. Slovenački poslovni dnevni list Fajens bio je još oštriji:

„Slovenački kreditni rejting tone poput kamena, životni standard opada, a ljudi su primorani da prodaju imovinu kako bi izmirili račune.”[3]

Nekoliko dana kasnije, „Mudis” je snizila i kreditni rejting državnog operatera „Telekom Slovenija”. Sedmog avgusta cene goriva u toj zemlji porasle su do rekordnog nivoa.[4]

Takođe, posle ovakvih odluka kreditne agencije „Mudis”, postalo je jasno da će Slovenija morati da spasava „Novu ljubljansku banku”, Novu kreditnu banku „Maribor” i „Abanku”. Za to će joj biti neophodna pomoć iz Evropske unije, u visini od osam do 12 milijardi evra, slično kao u slučaju Grčke, a i nekih drugih zemalja EU.

Kako je nekada najrazvijenija jugoslovenska republika, sa BDP-om koji se, pre ulaska u EU, mogao upoređivati sa srednjoevropskim zemljama (oko 70 odsto proseka BDP-a iz 2004. godine) došla u takvu situaciju? I kako je nekada „uzoran evropski đak” postao „loša vest” za evrozonu, što tvrde mediji u Nemačkoj?[5]

Odgovori su ponovo povezani sa evropskim integracijama Slovenije. Naime, nekada moćnu slovenačku ekonomiju u nezavidan položaj dovelo je upravo ispunjavanje ekonomskih zahteva Evropske komisije.

Republika Slovenija podnela je zahtev za prijem u EU 10. juna 1996. godine. Sledeća tabela pokazuje rast njenog spoljnog duga u razdoblju nakon podnošenja tog zahteva.

Zaduživanje Republike Slovenije pre ulaska u EU u periodu 2000–2003. godina u milijardama dolara[6]

Dakle, prosečan stanovnik Slovenije je već 2003. (godinu dana pre ulaska u EU) dugovao oko 5.600 dolara, dok je dug stanovnika državne zajednice Srbije i Crne Gore u tom periodu bio je nekoliko puta manji.

Negativni trendovi u slovenačkoj ekonomiji nastavljaju se i posle ulaska zemlje u EU 2004. Drugim rečima, oni postoje i u takozvanim srećnim, pretkriznim godinama. Slovenija se sve više zadužuje, skoro neshvatljivom brzinom, čak i u vremenskom rasponu od 2004. do 2007. – iako u tom trenutku u Evropskoj uniji nije bilo recesije.

Sledeća tabela pokazuje zaduživanje Slovenije nakon ulaska u EU u periodu od 2004. do 2007. godine.

Zaduživanje Republike Slovenije nakon ulaska u EU (u pretkriznom periodu) 2004–2007. u milijardama dolara

Dakle, i u takozvanim „srećnim” pretkriznim vremenima Evropske unije slovenački dug premašio je neverovatnih 25 milijardi dolara!

Sličan trend nastavlja se i po izbijanju ekonomske krize 2008. godine. Slovenija kao članica EU nastavlja da se zadužuje.

Zaduživanje Republike Slovenije nakon ulaska u EU (u kriznom periodu) 2008–2011. godine u milijardama dolara

Dakle, činjenica je da spoljni dug Republike Slovenije raste neprestano od trenutka kada se ova država opredelila za „evropski put”, bez obzira na to da li u EU vlada recesija ili ne.

„Evropski put” doneo je Sloveniji i rast nezaposlenosti. Na primer, godinu dana posle podnošenja zahteva za članstvo u EU 1997, stopa nezaposlenosti u Sloveniji iznosila je 7,1 odsto. Međutim, sedam godina nakon učlanjenja u EU – 2011. godine – stopa nezaposlenosti porasla je na 11,8 procenata. Dakle, ulazak Slovenije u EU ne donosi joj samo rast spoljnog duga, već i rast nezaposlenosti – a ne pad, kako se u Srbiji tvrdi.

Rast nezaposlenosti u Republici Sloveniji pre i posle ulaska u EU

Nakon ulaska u Uniju, raste i spoljnotrgovinski deficit Republike Slovenije. Godine 2002, spoljnotrgovinski deficit iznosio je manje od milijarde dolara (650 miliona), što je, uzgred, bio sasvim solidan ekonomski rezultat kada se uporedi s drugim istočnoevropskim zemljama u tom razdoblju. Ali posredi je bio rezultat koji je generisala razmena s bivšim jugoslovenskim republikama. U razmeni s bivšim jugoslovenskim republikama suficit Slovenije iznosio je 2001. godine oko milijardu dolara.[7] (Iste godine deficit Slovenije u trgovini sa zemljama EU bio je oko milijarde dolara.) Međutim, po ulasku u EU, spoljnotrgovinski deficit zemlje ubrzano raste i u 2011. godini već dostiže dve milijarde dolara.

Spoljnotrgovinski deficit Slovenije pre i posle ulaska u EU u dolarima

U tom, prethodno navedenom kontekstu sve većeg spoljnotrgovinskog deficita, interesantno je da nakon ulaska u EU 2004. u Republici Sloveniji raste čak i uvoz struje. Sledeća tabela to pokazuje.

Uvoz struje u Sloveniji pre i posle ulaska u EU

Uz ovakve negativne pokazatelje, rasprodaju se slovenačka preduzeća. Tačnije, Evropska komisija otvoreno, kao i u Srbiji, protežira firme iz bogatih članica EU prilikom prodaje slovenačkog kapitala. Primer prodaje najveće ljubljanske pivare „Union” to jasno pokazuje. Slovenački proizvođač „Laško” iz Celja hteo je da kupi pivaru u Ljubljani, ali je Brisel to osujetio, navodno zbog sprečavanja monopola. Nešto kasnije, Brisel je prisilio slovenačkog premijera da otpusti šefa Fonda za restituciju i na taj način jednoj belgijskoj firmi oslobodi put za investiranje u pivaru „Union”, kojoj pripada i poznati pogon za proizvodnju mineralne vode „Radenska”. Takođe, nama poznati francuski „Lafarž” 2002. godine uvećao je broj svojih akcija u cementari Trbovlje sa 23 na 62 odsto. (Slično tome, u 2000. preuzeo je 10 slovenačkih firmi, u 2001. – 15, a samo u prvoj polovini 2002. jedanaest preduzeća.)[8]

Interesantno, taj proces zaduživanja i rasprodaje u Sloveniji pratio je, kao i u Srbiji danas, skoro apsolutni politički proevropski konsenzus. Gorazd Drevenšek iz Nove stranke objašnjavao je takav proevropski konsenzus slovenačke političke elite kao posledicu „obične korupcije”[9] jer je u Briselu otvoreno 400-500 radnih mesta za činovnike koji treba da vode proces proširenja EU na Sloveniju.

Takođe – slično kao u Srbiji danas – proces zaduživanja i rasprodaje pratilo je i „proevropsko” informisanje i usvajanje „evropskih” zakona. Na primer, zakon koji je u Sloveniji važio od 1994. do 2001. propisivao je da stranci mogu posedovati najviše trećinu medija. Sa ulaskom u EU 2004. godine, ova odredba je ukinuta, navodno zbog „ravnopravnog položaja” svih na zajedničkom tržištu Evropske unije. U praksi je ta primena evropskih zakona značila da su tri najveće medijske kuće u Sloveniji „Delo”, „Večer” i „Dnevnik” prešle u vlasništvo stranaca.[10]

Ipak, i tada, pre stupanja u Evropsku uniju, u Sloveniji je bilo nekoliko usamljenih glasova koji su izražavali sumnju u ispravnost „bezalternativnog” puta. Na primer, najpoznatiji slovenački ekonomista Jože Mencinger smatrao je da širenje EU ne donosi pozitivne ekonomske efekte domaćoj privredi:

„Proširenje na istok donosi ogroman procep između najrazvijenijih i manje razvijenih zemalja (...) Opšta je pretpostavka da novi članovi moraju biti dovedeni na isti nivo, ali to ni u kom slučaju nije sigurno. Njihov prosečan godišnji rast do sada je manji od udela njihovih budžetskih deficita u bruto proizvodu zemlje.”[11]

Budžetski deficit Slovenije pre i posle ulaska u EU

Da li će slovenački primer biti poučan za Srbiju? Hoće li Srbija uspeti da izbegne negativne tendencije na „evropskom putu”, koje su Sloveniju u avgustu 2012. dovele u nezavidan položaj, skoro na ivicu bankrota? Ne znamo. Ali jedno je sigurno: Srbija se danas u ekonomskom smislu nalazi u mnogo težem položaju nego Slovenija na početku svojih evropskih integracija. Zato će joj biti mnogo teže ako ponovi slovenački scenario.