Шта је ЕУ донелa Литванији

Почетком јула 2013. године Литванија је преузела шестомесечно председавање ЕУ. Тим поводом, у српским медијима је објављено неколико интервјуа (на ударним местима) са литванским званичницима. Они су одговарајући на питања (која су више подсећала на молбе и преклињања за чланство у ЕУ) обећали подршку Србији у њеним напорима да добије толико жељени датум за преговоре. На пример, литвански министар иностраних послова Линас Линкевичијус је изјавио: ''Као непристрасни посредници, заиста ћемо се трудити да погурамо напред овај процес. Како ће све тећи конкретно, не могу да вам кажем у овом тренутку, јер још није јасно када ће прва међувладина конференција бити организована''.[1] Дакле, литвански министар је посредно признао да он сам, иако представља земљу која формално председава ЕУ, нема ни приближну представу када ће Србија добити датум за преговоре. (Или, он је признао да о датуму за Србију одлучују важније земље попут Немачке). Такав одговор, за сваког неутралног и разумног посматрача, довољно говори о реалном значају Литваније у ЕУ (и бесмислености питања која су била упућена литванском министру).

Ипак, ни то није поколебало еуфоричне српске медије, па су наставили са форсирањем слике о Литванији као земљи узору која ће Србији ''отворити врата'' ка ЕУ. Наравно, у томе су учествовали и српски политичари. На пример, у априлу 2013. године српски премијер је посетио Литванију и егзалтирано изјавио да би лично био ''срећан'' ако би за време литванског председавања Србија направила ''одлучујуће кораке'' ка ЕУ.[2]

Ипак, литвански министар није могао конкретно да одговори на овакав вишемесечни ентузијазам у Србији. У интервјуима српским медијима је говорио веома уопштено о ''кредибилној Европи'', затим о ''Европи раста'' и ''отвореној Европи”.

Конкретне економске предности од добијања датума или чланства Србије у ЕУ, литвански министар није навео.

Тачније, Линкевичијус није ни био у стању да то уради. Економски бенефит који је Литванија добила након уласка у ЕУ 2004. више је него скроман.

Економски и друштвени подаци из Литваније показују да су негативни економски ефекти чланства у ЕУ много већи.

На пример, у години када је ова земља приступила ЕУ, спољни дуг Литваније је износио око 10 милијарди долара. Године 2012. достигао је скоро 33 милијарде долара. (Иначе, овакав спољни дуг је само на први поглед упоредив са српским, Литвнија има само 3, 5 милиона становника и зато је дуг по глави становника много већи него у Србији). Следећа табела показује раст спољног дуга Литваније након уласка у ЕУ .

Спољни дуг Литваније  након уласка у ЕУ[3]

Такав раст спољног дуга је донео и пораст дефицита у државном буџету Литваније. Након уласка у ЕУ године 2004. дефицит је износио око 700 милиона долара. Године 2012. буџетски дефицит је већ  (упркос ригорозним мерама штедње и смањивању плата и пензија) прешао милијарду долара. Следећа табела показује тај раст.

Буџетски дефицит Литаваније након уласка у ЕУ

Поред раста спољног дуга и буџетског дефицита, након уласка у ЕУ је порасла и незапосленост у овој балтичкој земљи. Тачније, у периоду 2004-2012, порасла је стопа незапослености у Литванији са 8% на скоро 15%.

Стопа незапослености у Литванији након уласка у ЕУ [4]

Према руским изворима, само у мају 2010. године је у Литванији сваке недеље било нових 8.000 незапослених.[5] Такође, познати литвански експерт Римантас Рудзкис, главни аналитичар банке DnB Nord, јесте тврдио да влада скрива праве размере незапослености (користећи нетачну методологију). Он је изнео податке по којима је реална стопа незапослености у Литванији једнака оној у Шпанији (и да је одавно прешла 20%).

Према званичној статистици око 670 хиљада грађана је живело у сиромаштву. Са друге стране, према литванским медијима од обећане финансијске помоћи ЕУ Литванија није добила значајан део.[6]

Такође, према подацима литванског званичног Одељења за миграцију, у првој трећини 2010. године, исељавање из Литваније се повећало за 288% (у односу на исти период 2009. године). Или, сваког дана из Литваније је у том периоду одлазило око 130 људи (око 16.000 само у прва четири месеца 2010). Поједини литвански званичници су ову појаву називали ванредним стањем. Међутим, да се не ради о подацима карактеристичним само за кризни период, показује и анализа Одељења за статистику Литваније.[7] Према овом званичном извору на годишњем нивоу просечно је у периоду  2007-2011. емигрирало око 44.000 људи из Литваније.

Исто тако, иако су литванске власти објавиле да је економска криза наводно побеђена (уз одобравање ЕУ званичника), године 2011. иселило се још више људи. Или, 2011. године је 53.900 људи отишло из Литваније. Литванци су се највише исељавали у Британију и Ирску. Углавном се радило се о људима у пуној снази од 30-35 година (који су заузврат добили слабо плаћене и физичке послове на острвима, слично као и други радници из источне Европе).

Они који су остали у Литванији, нису били у бољем социјалном положају од емиграната. Према литванским изворима, или према истраживању које је у марту 2010. године спровела компанија Baltijos tyrimai (нарученом од стране агенције ELTA) 10% Литванаца је гладовало. Истовремено, према новинама Vakaro žinios, цене хране у Литванији су биле веће него у старим чланицама ЕУ (Немачкој, Финској или Шведској).

У ''европској'' Литванији се због штедње или испуњавања захтева ЕУ (тачније мегаломанског плана да се до 2014. уведе евро као званична валута и смањи буџетски дефицит на 3% БДП) масовно укидају  болнице и смањују здраствени капацитети.

Према новинама Respublika, само на Институту за онкологију у главном граду Виљнусу за 100 % је смањен број кревета за оболеле од канцера. Оболели чекају и по неколико месеци на преглед код специјалиста. (У прва четири месеца 2010. године за 20% је смањено финансирање Института за онкологију). У општем смислу, само у периоду 2008-2009. године издвајања за здравство су смањена за око 140 милиона евра. (Али, пошто је у том периоду опао и БДП, литвански званичници из министарства здравља су тврдили да је проценат БДП-а који одлази на здравство у ствари повећан, и да је то наводно још једна успела европска  реформа у теорији.)[8]

Такође, Литванија или држава која председава ЕУ (и према чијој политици постоји такво снисходљиво дивљење у српској јавности и политичким елитама) јесте најопаснија земља за живљење у ЕУ. Криминал и најтежа кривична дела су на највишем могућем нивоу. Већем него што су у Србији. Прецизније, према званичној статистичкој агенцији ЕУ, Еуростату, у периоду од 2002. до 2008. године (дакле, пре економске кризе) у Литванији је на 100.000 становника било 8,76 убистава.[9] Са друге стране, у Србији, која је скоро 10 година била под санкцијама и која је била изложена бруталном бомбардовању НАТО, према подацима  Еуросата  у периоду 2007-2009. на 100.000 људи било је 2,21 убиство.[10] (Да би поређење било још поразније за Литванију, на територији Косова и Метохије та црна стопа је износила 3,1, слично као и у Црној Гори.) 

Коначно, Литванија, која треба да буде некакв узор Србији, још увек није успела, ни после скоро деценија чланства у ЕУ, да промени застареле совјетске димензије својих железничких пруга. Оне зато нису зато усклађене са европским пругама, чак ни са онима у суседној Пољској .[11] У том контексту, већ на граници са Пољском се обавезно скидају вагони и мењају точкови, што доводи до великих застоја и кашњења.

Када се претходни подаци имају у виду, онда еуфоричне фразе које долазе из српских медија и владајућег безалтернативног политичког дискурса, попут оне најватреније да ће ''Литванија отворити врата Србији'', [12] добијају сасвим друго, суморније значење.