Šta je EU donela Letoniji

Letonija (ili Latvija, tačnije Latvijas Republika) je kao nezavisna država priznata od strane Evropske komisije 1991. Godine 1992. Letonija je uključena u PHARE fond i potpisala je prvi trgovinski sporazum sa EZ.[1] Godine 1995. sve političke stranke u parlamentu su glasale za pridruživanje EZ i shodno tome 12. juna je potpisan Sporazum o pridruživanju sa Briselom. Godine 1996. slično kao i u Srbiji posle potpisivanja SSP, vlada je odgovorila na nekoliko stotina tipskih pitanja EU, a zatim je donela nacionalni plan za integraciju zemlje u EU. Godine 1997. Letonija otvara još jednu ambasadu u Briselu (koja nezavisno deluje od postojeće u Belgiji). U narednim godinama se odvijaju pregovori o poglavljima i konačno, prvog maja 2004. godine, ova baltička država postaje članica EU. U zapadnim medijima postaje poznata i pod nazivom Baltički tigar.

Dakle, Letonija je mnogo ispred Srbije u takozvanim evropskim integracijama. Šta su te integracije donele Letoniji u ekonomskom i socijalnom smislu i kakve se pouke mogu izvesti iz iskustva nekadašnjeg takozvanog Baltičkog tigra ili regionalnog lidera?

U periodu nakon ulaska u EU, 2004. pa do kraja 2012 , spoljni dug ove države je porastao za skoro neverovatnih 32 milijarde dolara .Ili, svake godine nakon ulaska u EU, Letonija se zaduživala za skoro 8 milijardi dolara godišnje! O kakvom se kolosalnom spoljnom dugu radi najbolje govori podatak da se celokupna populacija Letonije može uporediti sa Beogradom (2,1 milion stanovnika). Sledeća tabela pokazuje rast duga nakon ulaska u EU

Spoljni dug Letonije nakon ulaska u EU[2]

Posebno je zabrinjavajuće što spoljni dug Letonije raste iako za otplatu kamate i glavnice ova država odvaja svake godine ogromna sredstva. Sledeća tabela pokazuje tempo otplate spoljnog duga Letonije.

Obaveze u vezi sa otplatom spoljnog duga Letonije u periodu 2012 -2014. [3]

Dok je dug rastao, bankarski sistem Letonije je prelazio do 2007. godine (kao i u Srbiji) u ruke stranaca iz EU. Na primer, samo u rukama švedskih banaka je bilo oko 53% svih kredita u Letoniji. (Godine 2009. Latvijas Krajbanka je proglasila bankrot.)

Pored rasta spoljnog duga, nakon ulaska u EU je rasla i nezaposlenost u ovoj baltičkoj zemlji. Tačnije, u periodu 2004-2012, porasla je stopa nezaposlenosti u Litvaniji sa 8% na 14% .

Stopa nezaposlenosti u Letoniji nakon ulaska u EU. [4]

U kakvom se kontradiktornom položaju našla nekada najrazvijenija republika SSSR (ispred koje su po ekonomskoj moći bili samo centri kao Moskva i Ljenjingrad) pokazuju sledeći podaci [5] Letonski ekonomista Ajnar Komarovskis tvrdi da i pored dugogodišnjeg članstva u EU, Letonija i dalje zavisi od Rusije. Po njemu, Letonija u potpunosti zavisi od tranzita ruske nafte, uglja i poljoprivrednih proizvoda. Ako bi se desilo da Rusija prekine taj tranzit kroz Letoniju, u zemlji bi došlo do ''gladi'', uveren je Komarovskis. (Zato je potpuni apsurd što vlast te zemlje sprovodi rusofobsku politiku, smatra litvanski ekonomista). [6]

Njegov kolega Ejnars Graudinš smatra da se na primeru Letonije jasno vidi kako je lako kupiti čitavu državu i da je ostalo još samo nekoliko luka i fabrika koje nisu prodate. Tim povodom, predsednik Saveza novinara Letonije Juris Pajders smatra da je vlast posle rasprodaje državne imovine tokom pregovora sa EU stupila u tu organizaciju pod geslom zadužimo se i pustimo da nam Brisel sve probleme reši. [7]

U Letoniji opada i BDP po glavi stanovnika. Nekada je BDP po stanovniku bio na 49 mestu u svetu (na početku devedesetih) i bio je veći od istog ekonomskog pokazatelja u Irskoj. Međutim 2011. godine srozao se na 79. mesto u svetu kao da Letonija uopšte nije u Evropi. (Samo u 2009. godini BDP je opao za 17,8 % što je bio najgori pokazatelj u svetu.)

Kao u svim državama novim članicama EU iz istočne Evrope, došlo je i do masovnog iseljavanja stanovništva. Mladi i obrazovani doslovno beže u zapadni deo EU gde rade najteže poslove. Istovremeno pada i natalitet u ovoj državi. Sve se to odražava na broj stanovnika. Sledeća tabela to pokazuje.

Pad stanovništva Letonije u periodu 1997-2013.[8]

Dakle, u periodu nakon otpočinjanja pregovora sa EU, Letonija je izgubila preko 10 % svoje populacije, bez obzira što se u državu vratilo uz pomoć SAD oko 30.000 ljudi, uglavnom rusofobičnih kolabracionista i potomaka nacista, koji su dobili nepokretnosti i brojne privilegije[9] U tom kontekstu, poznati američki ekonomista Rubini je na svom blogu 2010. izneo tvrdnju da je vlast 5-10 puta umanjila u zvaničnim statističkim izveštajima obim iseljavanja iz Letonije. Takođe, i ruski eksperti smatraju da je realan broj stanovnika Letonije 2012. godine iznosio između 1,8 do 1,9 miliona ljudi.

Smatra se da je u 2012. godini oko 300.000 Letonaca radilo u zapadnoj Evropi. Na primer, veliki broj iseljenika iz Letonije je radio u Velikoj Britanije na najtežim i najmanje plaćenim poslovima (slično kao i njihove istočnoevropske kolege koje su im inače, žestoka konkurencija).U Londonu Letonci rade kao konobari, kuvari, đubretari ili kao radnici na građevini. U provinciji uglavnom rade na poljoprivrednim dobrima kao nadničari ili kao radnici u fabrikama.[10] Radni dan uglavnom počinje u 5, a završava se u 18 sati.

U periodu uoči (i nakon) stupanja u EU, uništen je i veliki deo industrije. Nekada moćna industrija, koja je pravila i delove za kosmički brod ''Buran'' se postepeno ugasila. Ekomista Graudinš navodi da je uništena fabrika za proizvodnju kosmičke elektronike ''Alfa', kao i elektronski gigant EVF koji je izvozio proizvode u 42 države i koji je nekada zapošljavao oko 20 hiljada radnika. Letonski biznismen Juris Savickis navodi da je EU tražila od Letonije da ugasi svoju industriju zato što je navodno nekonkurentna, i Letonija je to uradila (radi takozvanih viših evropskih vrednosti). Isto je traženo (i urađeno) i u vezi sa poljoprivredom i ribolovom. Kako rezultat, uništene su delatnosti koje su mogle akumuliraju novac: ''Sada mi ništa ne umemo niti možemo'', a krediti koji se dobijaju od poverioca iz EU i MMF ne smeju se upotrebljavati za pokretanje proizvodnje i samostalno zarađivanje ističe ovaj letonski biznismen.

Kada se prethodno ima u vidu, nisu iznenađujući rezultati istraživanja koje je uradila kompanija SKDS i “Populares Latvija” pod nazivom ''Spoljnopolitički mitovi u Letoniji: EU i Rusija. [11] Prema ovom istraživanju urađenom 2012. godine, oko 42% ispitanih građana u Letoniji smatra da ova država nije uopšte sposobna da bude samostalna. Oko 54% smatra da je Letoniji bilo dobro u SSSR, a 64% da je Letoniji neophodna radi spasavanja ekonomije veća saradnja sa Rusijom i državama ZND.

Pesimistički nisu nastrojeni samo građani, ekonomski eksperti i biznismeni u Letoniji. Visoki državni fukcioner Inguna Sudraba je ekonomsku situaciju u Letoniji uporedila sa teškom narkomanskom krizom: ''Ja tu situaciju mogu uporediti sa narkomanskim stanjem, kada se već ne može samostalno, bez tuđe pomoći, izaći sa mukom iz jame, tog dna u kome se nalazimo. Nadamo se samo takozvanim injekcijama.U suštini, to je samo dalji put zemlje u ekonomsku propast''. [12]
U tom realnom kontekstu (a ne virtualno propagandom) treba posmatrati ocrtanu frazu o ''velikoj podršci Letonije evropskom putu Srbije'' koju su naizmenično i napadno izgovarali srpski premijer i letonski ministar inostranih poslova posle susreta u Rigi 2011. godine. Stvarnost se ipak razlikuje od ovih lepih EU želja i samozavaravanja.