Šta je EU donela Crnoj Gori

Nakon referenduma koji je održan pod kontrolom EU, Crna Gora se 2006. godine odvojila od Srbije. U tom kontekstu, nakon raspada zajedničke države (SCG) ukinut je i jedinstveni princip pregovaranja sa EU koji je bio primenjen samo u slučaju Srbije i Crne Gore. Na primer, bivši direktor Kancelarije za evropske integracije Vlade Republike Srbije Tanja Miščević je tada priznala da je EU primenila ''poseban i nikad pre primenjen metod radi pregovora sa Srbijom i Crnom Gorom:''[1] (ili ''dvostruki kolosek''/twin track approach koji je da bi apsurd bio veći, od Brisela zatražio upravo srpski šef pregovaračkog tima Miroljub Labus).

Nakon odvajanja, Podgorica samostalno nastavlja 2006/07. pregovore sa Briselom. Crna Gora potpisuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU u oktobru 2007. godine. (Privremeni trgovinski sporazum između EU i CG je stupio na snagu 1.januara 2008. godine.) Zatim u decembru 2010. godine Crna Gora dobija status kandidata za EU. U junu 2012. godine Podgorica počinje pregovore sa Briselom o članstvu. (Nekoliko poglavlja u pregovaračkom procesu je bilo otvoreno do kraja 2013. godine, to su bila poglavlja 5 i 6 o javnim nabavkama, privrednim društvima, kao i poglavlje 20 o industriji i 23 i 24 o pravosuđu , takođe neka poglavlja kao što su 25 i 26 o nauci i kulturi i obrazovanju su još ranije zatvorena ). U martu 2014. godine započeti su i pregovori o poglavlju o medijima i informacijama i intelektulnoj svojini (poglavlja 7 i 10).

Zato se uslovno može tvrditi da je Crna Gora ispred Srbije oko godinu i po dana u takozvanim evropskim integracijama.

Međutim, iako je odmakla u pregovorima sa EU i uprkos činjenici da ima povoljan geografski položaj (oko 200 km morske obale, jezera i zimske planinske centre koje je u 2012 godini posetilo oko 1,4 miliona ljudi [2]) i populaciju od svega oko 600 .000 stanovnika (kao i evro kao zvaničnu valutu koju je inače unilateralno uvela, što Evropska centralna banka u Frankfurtu ignoriše, verovatno zbog političkih razloga, slično kao i Bundesbanka pre nje kada se radilo o unilatelarnom uvođenju nemačke marke u Crnoj Gori u vreme zajedničke države sa Srbijom) Crna Gora nije značajno napredovala u ekonomskom smislu nakon zaključivanja SSP-a sa Briselom. Naprotiv, ekonomski pokazatelji su se konstantno pogoršavali. Na primer, spoljni dug Crne Gore je konstantno rastao nakon 2006. godine. Sledeća tabela pokazuje taj trend kada se radi o spoljnom dugu.

Spoljni dug Crne Gore u periodu 2006-2013[3]

Naravno, na prvi pogled dug od 1,7 milijardi dolara ne izgleda preterano velik za jednu zemlju. Međutim, za državu od oko 0,6 miliona stanovnika radi se o značajnoj cifri. Do istog zaključka se dolazi i kada se analizira predlog budžeta Crne Gore za 2014 godinu u iznosu od 1,5 milijardi evra.[4]

Naredna tabela pokazuje porast stope nezaposlenosti u Crnoj Gori u periodu 2006-2013. Dakle, slično kao i kada se radilo o spoljnom dugu, značajno je porasla je nezaposlenost u ovoj zemlji.

Porast nezaposlenosti u Crnoj Gori u periodu pregovaranja sa EU 2007-2013.

Dakle, iz prethodnih tabela proizilazi da je u periodu nakon dobijanja kandidature, zaključivanja SSP-a sa EU i samostalnog pregovaranja o članstvu, nekoliko puta porastao spoljni dug i nezaposlenost u Crnoj Gori.

Pogoršali su se i drugi ekonomski pokazatelji. Sledeća tabela pokazuje rast spoljnotrgovinskog deficita u Crnoj Gori .

Spoljnotrgovinski deficit Crne Gore u periodu 2003-2012. [5]

Ovaj trend rasta spoljnotrgovinskog deficita pokazuju da Crna Gora nije upela da se ''probije'' na tržište EU sa svojim proizvodima i pored zaključivanja SSP-a. Na takav zaključak navodi i činjenica da je najveći spoljnotrgovinski partner Crne Gore i dalje država koja nije članica EU (Srbija).

Ekonomsku situaciju komplikuje i (skoro neshvatljivo) svrstavanje Crne Gore uz EU u njenom trgovinskom ratu sa RF. Pre svega, veoma ozbiljan problem za Crnu Goru je nerešen status Kombinata aluminijuma Podgorica (KAP). KAP je najveće preduzeće u Crnoj Gori i ima dominantan udeo u BDP-u i izvozu (preko 50%) ove države.[6] KAP je prodat ruskom oligarhu Deripaski (kompanija CEAC, ranije Salomon Enterprises Limited deo En+ Group) 2005. godine za oko 50 miliona evra. Ugovor je zaključen uz lično anagažovanje premijera Đukanovića. (Tada je izgledalo da je Đukanović uspeo da ostvari dobre odnose sa Rusima i da je tako uz podršku Zapada osigurao sebi dugu vladavinu i ekonomski prosperitet ove male države.)

Međutim, već 2007. CEAC pokreće postupak pred arbitražom u Frankfurtu protiv Crne Gore zbog neistinito prikazanih gubitaka. Odšetni zahtev je iznosio 300 miliona evra. Crnogorska vlast pokreće kontrapostupak i tvrdi da Deripaskina firma ne ulaže dovoljno u KAP. (Đukanovićev saradnik iz partije Svetozar Marović je takođe u istom periodu uz veliki skandal okončao poslovni projekat u Budvi sa oligarhom Polonskim, koga inače Moskva traži preko Interpola).

Situaciju je otežalo i to što je nakon izbijanja ekonomske krize Deripaska izgubio pozicije na tržištu aluminijuma (i nije želeo da preuzme takozvane skrivene dugove i gubitke KAP-a). U tom kontekstu, Crna Gora je bila primorana da sa Deripaskom zaključi i Sporazum o poravnanju. Crnogorska vlast se obavezala da će izdati garancije za kredite u iznosu od 135 miliona evra i da će subvencionisati cenu struje za KAP.

Posle poravnanja, KAP uzima kredite od Dojče banke od 22 miliona (koji je kasnije isplaćen iz budžeta) i kod ruske državne VTB banke od 66 miliona. Zauzvrat, država preuzima oko 30 procenata KAP-a. Konačno, 2013. godine se pokreće i stečaj u KAP-u.

Da bi izašao iz takve neugodne situacije, Đukanović traži od Skupštine 2013. godine da rebalansom budžeta predvidi 61 milion evra kao novu subvenciju KAP-u. (Ruska banka je u međuvremenu aktivirala garancije u iznosu od oko 100 miliona evra.). Međutim, u julu 2014. izbijaju novi problemi na relaciji Crna Gora-Deripaska. Sud na Kipru (na zahtev ruskog oligarha) donosi odluku da je zabranjena prodaja KAP-a. ''investitoru'' iz Crne Gore .

Takođe, vlasti u Crnoj Gori nemaju otvoren sukob samo sa ruskim investitorima već i sa ruskom državom. Tačnije, iako EU nije izričito tražila (prema javnom priznanju predstavnika EU u Crnoj Gori Mitje Dobrnič: ''Ne postoji obaveza da se država kandidat pridružuje svim akcijama i svim političkim stavovima EU''[7]) od Podgorice da uvede sankcije Ruskoj Federaciji ona je to uradila u aprilu 2014. Crnogorski premijer je tada samouvereno izjavio ''Mi imamo obavezu da slijedimo Evropsku uniju''.[8]

Na taj način Crna Gora je zajedno sa Albanijom, Norveškom i Islandom uvela takozvana dva paketa sankcija EU protiv Rusije (koji su se manifestovali u zabrani putovanja ruskim zvaničnicima i zamrzavanju njihove imovine). Ovakva vrsta postupka Crne Gore prema Rusiji je imala samo formalan značaj (slično kao i objava rata Kraljevine Crne Gore Japanu 1904. godine za vreme rusko-japanskog rata) i nije izazvala nikavu ozbiljnu ekonomsku štetu u Rusiji. Komična je ipak bila revnost crnogorskih vlasti u primenjivanju EU sankcija prema Rusiji. Na primer, u Budvi su u maju 2014. godine hapšeni ruski državljani koji su sa svojim zastavama slavili Dan pobede 9 maj (datum koji se slavi i kao dan EU) .

Međutim, nekoliko meseci kasnije, lakomisleno pridruživanje sankcijama EU je ipak izazvalo ozbiljne posledice za crnogorsku privredu.

U avgustu 2014. odgovarajući na nove sankcije EU, Rusija je uvela trgovinske kontramere. Zabranjen je uvoz poljoprivrednih proizvoda iz država članica EU i onih država nečlanica onih koje su se solidarisale sa Briselom. Uprkos tome samouverenost nije napuštala crnogorske zvaničnike (u avgustu 2014. ministar nadležan za poljoprivredu Ivanović je izjavio i da će Rusija imati štete zbog zabrane uvoza crnogorskih poljoprivrednih proiozvoda?!). Ipak Podgorica je nešto kasnije nevoljno priznala da će se šteta od ruskih sankcija meriti milionima evra. U tom kontekstu, ministar Ivanović je u avgustu 2014. izneo podatak po kojem samo u prvih pet meseci 2014. izvezeno proizvoda u vrednosti od oko 10 miliona evra u Rusiju. [9] Ako bi se sankcije odnosile i na izvoz crnogorskog vina, gubici bi bili još veći, priznali su crnogorski zvaničnici.

U tom smislu, najveći gubitnik bi bilo poznato preduzeće "Trinaesti jul - Plantaže iz Podgorice" koje na oko 2.000 hektara proizvode oko 17 miliona flaša godišnje (uključujući i poznato vino vranac). Konačno, ako Crna Gora nastavi i dalje da učestvuje u trgovinskom ratu između EU i Rusije (i pridruži se nekim novim sankcijama Brisela), u pitanje može doći i budući dolazak ruskih turista koji donose oko 50% svih prihoda od turizma ili oko 300 miliona evra godišnje.