Srpski antikrizni program

Uprkos optimističkim prognozama predsednika Srbije Tadića i potpresednika vlade Mlađana Dinkića iz oktobra 2008 godine, po kojima je svetska ekonomska kriza šansa za Srbiju(?!), i po kojima se kriza neće odraziti na srpsku privredu, pad prihoda srpskog budžeta je već u januaru 2009, pokazao koliko su to bile nerealne i besmislene tvrdnje. Budžetski prihodi su u januaru 2009. godine bili manji čak za 21 % od planiranih , ili za oko 137 milona evra (prema kursu dinara Narodne banke Srbije od 2.2.2009). Posebno je bila zabrinjavajuća činjenica da je takav pad budžetski prihoda uglavnom bio posledica pada naplate poreza na dobit preduzeća1. Ako ovom podatku dodamo i onaj o velikom padu industrijske proizvodnje, biće jasno da se srpska privreda već u januaru 2009. našla pred kolapsom.

Kao odgovor na ovako loše stanje u srpskoj privredi, početkom 2009. godine srpska vlada je objavila svoj antikrizni program. Prema izjavama potpresednika vlade Mlađana Dinkića, predviđeno je oko 1, 3 milijardi evra za pomoć srpskoj privredi i građanima (prema kursu dinara Narodne banke Srbije od 20.2.2009).

Za malu i siromašnu zemlju kao što je Srbija ovo je svakako velika suma, međutim, kao i u nekim ranijim slučajevima (osporavanje prodaje Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromu, najave o „poslu veka“ između italijanskog Fijata i fabrike automobila u Kragujevcu i najava podele 5 milona takozvanih besplatnih akcija srpskim građanima) pokazalo se da Dinkićeve tvrdnje nisu zasnovane na realnim ekonomskim podacima, već, pre svega, na na političkim frazama i demagogiji koja kao da je smišljena u sedištu Međunarodnog monetarnog fonda u Vašingtonu ili u nekom zapadnom propagandnom centru.

Kada se analizira ovaj toliko najavljivani i u srpskim medijima reklamirani vladin antikrizni program, dolazi se da zaključka da on, u suštini, vredi samo oko 84 miliona evra a ne 1,3 milijardi evra kao što to tvrdi potpresednik srpske vlade. Izvesno je samo da sumu od 84 milona evra ulaže država Srbija. Ostatak novca, o kome neprestano u javnosti govore predstavnici vlasti, treba da obezbedi (ali i ne mora), strani sektor, tačnije zapadne banake i zapadni poverioci. Dakle, neizvesno je da li će i kada će biti obezbeđen taj novac. To priznaju i predstavnici zapadnih banka. Na primer, oni navode da krediti po antikriznom programu treba da se odobravaju sa valutnom klauzulom, dakle, prema vrednosti evra a ne dinara. U tom kontekstu, potpresednik Rajfazen banke Zoran Petrović kritikuje tu valutnu klauzulu kao veoma rizičnu zbog kretanja kursa dinara, i zaključuje da je upravo pitanje rizika ključni faktor za odobravanje kredita. Dakle, on otvoreno sumnja u mogućnost održavanja sadašnjeg kursa dinara. Takođe, potpresednik Rajfazen banke iznosi i da se u toj banci još nisu odlučili da li će ukinuti učešće i depozite kod odobravanja kredita. Direktor kreditnog sektora Erste banke Bojan Vračević je još otvoreniji. On smatra da je u uslovima opšte nelikvidnosti nerealno očekivati da banke odjednom daju tolike sume novca. On ističe da će banke morati selektivno da daju kredite, i to onim privrednim sektorima koji donose profit. Potpresednik Privredne komore Srbije Vidosava DŽagić smatra da će krediti iz antikriznog programa zavisiti od mogućnosti banaka da obezbede sredstava za kreditiranje i dodaje: „Uočeno je da su kratokročni krediti vezani za valutnu klauzulu, što će ograničiti broj korisnika, jer banke moraju da rade procenu deviznog rizika, a šalje se i loša poruka da dugoročno ne može da se obezbedi stabilnost nacionalne valute“. 2

Takođe, prva mera koja se predviđa antikrizni programom vlade je pomaganje preduzećima da vrate dugove ili obezbeđivanje njihove likvidnosti. Vlada je za ovu svrhu predvidela 21 milion evra iz budžeta. Te državne pare će biti upućene bankama, koje su u Srbiji, uglavnom u stranom vlasništvu. Prema izjavi Dinkića ugovor o realizaciji antikriznog programa je do 18. 2. 2009. potpisalo 15 banaka, među njima i najveće na srpskom finasijskom tržištu, strane banke Inteza, Sosijete ženeral, Unikredit, Erste, Hipo Alpe Adria, Rajfazen, EFG, KBC, OTP.

Zatim se predviđa da te banke treba da obezbede kredite u vrednosti od 422 milona evra srpskim privrednicima po povoljnim kamatama od 5,5%. Na kraju, srpski privrednici treba da vrate te kredite u kratkom roku od 12 meseci.

Prvo pitanje koje se postavlja povodom ovog plana i izjava predstavnika zapadnih banaka u Srbiji je po kom kriterijumu će strane banke kreditirati srpska preduzeća? Ko će ih sprečiti da svojoj volji pomažu preduzeća koja imaju najmanje problema, ili za koja je lobirao neki strani amabasador? I konačno, ko će ih naterati da uopšte daju kredite srpskim preduzećima?

Posebno je skandalozno što će se kredidirati i trgovački monopoli. Na sastanku kod ministra trgovine Milosavljevića održanom 3. 2. 2009, kome su prisustvovali između ostalih predstavnici kompanija Delta, Merkator i Metro obelodanjeno je da će se pomagati ovim monopolistima prilikom njihove isplate dobavljačima, tačnije trgovački monopolisti će moći po dvostruko povoljnijim uslovima da dođu do jeftinijeg kapitala da bi platili dobavljače pre rokova za plaćanje.3 Dakle, umesto da pomaže siromašnim slojevima srpskog društva, fabrikama koje se gase jedna za drugom, država će pomagati najvećeg srpskog monopolistu i oligraha koji je sve bogatiji, vlasnika komapanije Delta, Milorada Miškovića koji je čak najavio na 18 godišnjici komapanije Delta da će promet ove komapanije u 2009. godini porasti za 36 %.

Druga mera koja se predviđa antikriznim programom je pokretanje domaće proizvodnje. Za ovu namenu vlada je predvidela minimalnih 54 milona evra, a banke bi trebale da obezbede dodatnih 125 milona evra kredida koji bi se vraćali u roku od 3-5 godina sa kamatom od 6 %.

Vlada bi garantovala za određeni deo ove sume. Ipak, ne samo da se radi o minimalnoj sumi za pokretanje proizvodnje, posebno kada se uporedi sa gubitkom od oko 300 milona evra koje će jednostrana primena Trgovinskog sporazauma sa Evropskom unijom naneti srpskoj privredi i budžetu, već ponovo nema nikakvih kriterijuma i garancija za davanje kredita. Zato se ponovo može desiti da kredite (ako ih bude) ili državne pare dobije trgovački monopolista kao što je komapanija Delta. Dakle, umesto da je srpska vlada napravila spisak najznačajnih i najugroženih fabrika, čija se proizvodnja ne sme zaustaviti, kao što je to uradila ruska vlada (spisak od 300 najzanačajnih fabrika i zavoda4) ona se opredelila za nejasne kriterijume koji se lako mogu zloupotrebiti od strane domaćih monopolista i zapadnih banaka. Takođe, za razliku od ruskog premijera i predsednika koji skoro svaki dan obilaze po neki zavod ili fabriku, srpski premijer Cvetković skoro da je nepoznat široj javnosti, on se i ne meša u svoj posao već ekonomiju zemlje vodi Mlađan Dinkić, čija partija verovatno ne bi prešla cenzus na sledećim izborima. Ali u u prozapdnoj kvazi državi Srbiji je, nažalost, sve moguće.

Treća mera koja je predviđena antikriznim progamom u potpunosti pokazuje suštinu ekonomskog, političkog i nacionalnog ponora u kome se nalazi Srbija. Država je predvidela 10, 5 milona evra, koje će dati, opet uglavnom stranim banakama da bi one navodno obezbedile 211 milona evra povoljnih kredita za povećanje potrošnje. Predviđeno je da se pomaže kupovina poljoprivredne tehnika iako postoji minimalana domaća proizvodnja, slična je situacija i u vezi sa pomaganjem kupovine bele tehnike, takođe kreditiraće se i kupovina nameštaja i podnih obloga.

Posebno je skandalozno i neshvatljivo što će se pomagati i kupovina automobila Punto, koji proizvodi italijanska firma Fijat (u Srbiji se samo sklapaju već gotovi delovi iz Italije i farbaju se modeli). Distribuciju ovih vozila u Srbiji ne vrši državna fabirka iz Kragujevca, već ponovo, oligarh Mišković i njegova komapanija Delta. Dakle, profit od kupovine Punta će deliti italijanska fabirka Fijat i oligarh Mišković, a radnici fabrike automobila u Kragujevcu, gde će se sklapati automobili će biti plaćeni iz srpskog budžeta. Tako se u suštini, srpski antikrizni program sveo na pomaganje zapadnih firmi, stranih banaka na teritoriji Srbije i oligarha Miškovića na račun srpskog budžeta.

Četvrta mera koja se predviđa antikriznim programom je uzimanje kredita od 480 milona evra za pomaganje malih i srednjih preduzeća. Predviđena je kamata od 5,5%, ali se ne zna tačno kada će se uzeti taj kredit.

Antikrizni program pokazuje i ko ima faktičku moć u Srbiji. Dovoljno je samo pogledati ko ima najveću korist od ovog programa. Zapadne banke koje posluju u Srbiji i oligarh Mišković. U tom kontekstu, Dinkić više liči na neku vrstu satelita koji se kreće između ova dva centra moći, a Tadić kao neko ko ne shvata šta se dešava ili tačnije, kao neko ko se boji da shvati šta se dešava. U svakom slučaju, najveću štetu od takozvanog antikriznog programa će ponovo imati građani Srbije, koji će biti sve siromašniji, a država Srbija će sve dublje tonuti u ekonomsku krizu.