Srpska fiskalna alhemija

U kakvoj se fiskalnoj poziciji Srbija nalazi objavio je ministar finansija Lazar Krstić i pobegao sa "barikade". Reče da se penzije smanje za 20%, plate u javnom sektoru za 15% i da struja poskupi za 30% (nije jasno zašto struja, ali nema veze, indirektno ima) i da na ulicu ode 160.000 radnika u javnom sektoru.

Ne bi ovo bila loša ideja da je umesto Srbije na tom mestu, recimo, Norveška, Finska, Danska i sl. Ali u zemlji gde 2/3 penzionera prima od 100-200 evra penzije (prosek je 220 evra ma šta to značilo kada evro stagnira, a inflacija raste), verovatno nijedan ozbiljan čovek, a kamoli političar i to predsednik vlade u ovom trenutku u kom se Srbija nalazi, polazeći od njene demografske, ekonomske i socijalne situacije, to ne da bi odbio, nego verovatno ne bi uzimao ni za ozbiljno. Ne želeći da rušim kredibilitet potonjeg ministra, ovo liči na strogi ultimatum svetskog finansijskog policajca kao ni u kojoj drugoj zemlji koja pledira članstvu u EU.

Kažu da je kritika bez predloga kontraproduktivna za kritičara, tako da ću da izbegnem ovu situaciju, sledeći redovi govore suprotno od vladajuće fiskalne doktrine. Postavlja se pitanje zašto od 2000. do danas niko nije ni pokušao da pokrene fiskalnu reformu na strani prihoda, polazeći od načela dobre običajne i naučne prakse, odnosno da prihvati osnovne premise fiskalne nauke o ozbiljnoj i nadasve efikasnoj poreskoj administraciji, čiji je osnovni cilj povećanje poreskih prihoda i redovno servisiranje obaveza fiskusa. U narednoj tabeli biće prikazani neki osnovni postulati u kom pravcu poreska reforma mora ići.

Analizirano je 15 zemalja, čiji se GDP po stanovniku kreće od 10-14.500 $ po PPP vrednosti (vrednost prema paritetu kupovne snage dolara), jer on ipak najbolje oslikava unutrašnje stanje po pitanju kupovne moći stanovništva. To su zemlje sa srednje niskim nivoom dohotka i sa različitim brojem stanovnika (i male i velike zemlje). Analizirani su poreski prihodi u 2013. godini, poreski rashodi, broj stanovnika, prihodi i rashodi po stanovniku, GDP po tekućem kursu (jer su i budžetski prihodi i rashodi po tekućem kursu) i učešće prihoda od poreza u GDP.

Dobijaju se interesantni podaci. Srbija je na 11. mestu od 15 zemalja po visini učešća poreskih prihoda u GDP. To ne znači da Srbija ima niske poreske stope, već se pre svega radi o obuhvatnosti naplate poreza. U Srbiji je ona na nedopustivo niskom nivou i glavni je problem trenutne fiskalne pozicije zemlje. Ispod Srbije su samo Kazahstan, Dominikanska Republika, Kostarika i Iran.

Da bi ove trvdnje dodatno bile potkrepljene, urađena je identična analiza na drugu grupu zemalja visoke ekonomske razvijenosti, malog broja stanovnika (5-15 miliona, izuzev Kanade koja je nešto veća) i visokog GDP per kapita po PPP vrednosti.

Sve zemlje imaju od 1,8-2,5 puta veće učešće prihoda od poreza u GDP od Srbije. Prihod po stanovniku u Češkoj je 4 puta veći nego u Srbiji.

Šta nam to govori. Rashod po stanovniku u Srbiji je kod prve grupe zemalja veći samo od rashoda po stanovniku Albanije, Dominikanske Republike i Irana. Poređenje Srbije po ovom parametru sa drugom grupom zemalja analitički i stručno je više nego neozbiljno.

Poslednji je čas da se krene u sveobuhvatnu i brzu poresku reformu kako po pitanju obuhvatnosti legalnih transakcija (koje beleži zvanična statistika), tako i na suzbijanju sive ekonomije koja "jede" preko trećine društvenog proizvoda i fiskalnih prihoda.

Kao nikada do sada Srbiji treba odlučnost i znanje da se sprovedu neophodne reforme. Sve se vrti oko novca i umešnosti da se on ubaci u državnu kasu.