Српска фискална алхемија

У каквој се фискалној позицији Србија налази објавио је министар финансија Лазар Крстић и побегао са "барикаде". Рече да се пензије смање за 20%, плате у јавном сектору за 15% и да струја поскупи за 30% (није јасно зашто струја, али нема везе, индиректно има) и да на улицу оде 160.000 радника у јавном сектору.

Не би ово била лоша идеја да је уместо Србије на том месту, рецимо, Норвешка, Финска, Данска и сл. Али у земљи где 2/3 пензионера прима од 100-200 евра пензије (просек је 220 евра ма шта то значило када евро стагнира, а инфлација расте), вероватно ниједан озбиљан човек, а камоли политичар и то председник владе у овом тренутку у ком се Србија налази, полазећи од њене демографске, економске и социјалне ситуације, то не да би одбио, него вероватно не би узимао ни за озбиљно. Не желећи да рушим кредибилитет потоњег министра, ово личи на строги ултиматум светског финансијског полицајца као ни у којој другој земљи која пледира чланству у ЕУ.

Кажу да је критика без предлога контрапродуктивна за критичара, тако да ћу да избегнем ову ситуацију, следећи редови говоре супротно од владајуће фискалне доктрине. Поставља се питање зашто од 2000. до данас нико није ни покушао да покрене фискалну реформу на страни прихода, полазећи од начела добре обичајне и научне праксе, односно да прихвати основне премисе фискалне науке о озбиљној и надасве ефикасној пореској администрацији, чији је основни циљ повећање пореских прихода и редовно сервисирање обавеза фискуса. У наредној табели биће приказани неки основни постулати у ком правцу пореска реформа мора ићи.

Анализирано је 15 земаља, чији се ГДП по становнику креће од 10-14.500 $ по ППП вредности (вредност према паритету куповне снаге долара), јер он ипак најбоље осликава унутрашње стање по питању куповне моћи становништва. То су земље са средње ниским нивоом дохотка и са различитим бројем становника (и мале и велике земље). Анализирани су порески приходи у 2013. години, порески расходи, број становника, приходи и расходи по становнику, ГДП по текућем курсу (јер су и буџетски приходи и расходи по текућем курсу) и учешће прихода од пореза у ГДП.

Добијају се интересантни подаци. Србија је на 11. месту од 15 земаља по висини учешћа пореских прихода у ГДП. То не значи да Србија има ниске пореске стопе, већ се пре свега ради о обухватности наплате пореза. У Србији је она на недопустиво ниском нивоу и главни је проблем тренутне фискалне позиције земље. Испод Србије су само Казахстан, Доминиканска Република, Костарика и Иран.

Да би ове трвдње додатно биле поткрепљене, урађена је идентична анализа на другу групу земаља високе економске развијености, малог броја становника (5-15 милиона, изузев Канаде која је нешто већа) и високог ГДП пер капита по ППП вредности.

Све земље имају од 1,8-2,5 пута веће учешће прихода од пореза у ГДП од Србије. Приход по становнику у Чешкој је 4 пута већи него у Србији.

Шта нам то говори. Расход по становнику у Србији је код прве групе земаља већи само од расхода по становнику Албаније, Доминиканске Републике и Ирана. Поређење Србије по овом параметру са другом групом земаља аналитички и стручно је више него неозбиљно.

Последњи је час да се крене у свеобухватну и брзу пореску реформу како по питању обухватности легалних трансакција (које бележи званична статистика), тако и на сузбијању сиве економије која "једе" преко трећине друштвеног производа и фискалних прихода.

Као никада до сада Србији треба одлучност и знање да се спроведу неопходне реформе. Све се врти око новца и умешности да се он убаци у државну касу.