Seulski umesto Vašingtonskog konsenzusa i pokušaj reanimacije neoliberalnih dogmi

Peti po redu samit, na nivou lidera zemalja članica, G 20 (u ovu grupu ulazi 19 velikih nacionalnih ekonomija – Australija, Argentina, Brazil, V. Britanija, Indija, Indonezija, Italija, Japan, Južnoafrička Republika, Kanada, Kina, Meksiko, Nemačka, Republika Koreja, Rusija, Saudijska Arabija, SAD, Turska, Francuska – i Evropska unija) održan je 11-12. novembra 2010. u Seulu. Do aktuelne svetske ekonomske krize sastanci G 20 održavani su na nivou ministara finansija i guvernera centralnih banaka.

Prvi samit na nivou lidera – predsednika ili premijera – zemalja članica održan je u Vašingtonu 14-15. novembra 2008. godine (na njemu su razmatrana pitanja vezana za svetsku ekonomsku krizu). Posle Vašingtona samiti su održani 2. aprila 2009. godine u Londonu (razmatrane neophodne mere za borbu protiv globalne recesije, deflacije, jačanja finansijskog i ekonomskog sistema i sprečavanje protekcionizma), 24-25. septembra 2009. godine u Pitsburgu – SAD (razmatrana pitanja poboljšanja bankarskog sistema – povećanje bankarskih standarda, ograničenje isplata visokih bonusa top-menadžerima), 26-27. juna 2010. godine u Torontu (razmatrana pitanja budžetskih deficita – do 2013 godine deficite treba prepoloviti), te poslednji krajem prošle godine u Seulu.

Mnogi analitičari smatraju da je samit u Seulu bio istorijski jer je jasno pokazao da je došlo do značajnog slabljenja geopolitičkih pozicija SAD (tako ugledniTheGuardian konstatuje da „ako neko traži simboličan trenutak u kome su SAD prestale da dominiraju u svetu i to mesto ustupile ´azijskom stoleću´, onda je samit u Seulu upravo ta tačka novog računanja vremena“), te da smo ušli u novu geopolitičku realnost u kojoj više ne postoji jasno definisana supersila (političko-konsultantska Eurasia grupa iz Njujorku označava to terminom G- Nula).

Mnogi analitičari smatraju da je samit u Seulu bio istorijski jer je jasno pokazao da je došlo do značajnog slabljenja geopolitičkih pozicija SAD (tako ugledniTheGuardian konstatuje da „ako neko traži simboličan trenutak u kome su SAD prestale da dominiraju u svetu i to mesto ustupile ´azijskom stoleću´, onda je samit u Seulu upravo ta tačka novog računanja vremena“), te da smo ušli u novu geopolitičku realnost u kojoj više ne postoji jasno definisana supersila (političko-konsultantska Eurasia grupa iz Njujorku označava to terminom G- Nula).

Najznačajniji dokument koji je usvojen na samitu u Seulu jeste takozvani Seulski konsenzus – nova koncepcija svetskog ekonomskog rasta i socijalnog progresa, a koja odbacuje neoliberalnu glorifikaciju slobodnog tržišta i univerzalan program razvoja za sve zemlje bez obzira na njihove specifičnosti. Seulskim konsenzusom je izbačeno „na đubrište istorije“ čedo SAD – Vašingtonski konsenzus, ili kako to piše uticajni The Financial Timesovim dokumentom iz Seula zabijen je „još jedan ekser u kovčeg mrtvoga Vašingtonskog konsenzusa“.

H H H

Autori Vašingtonskog konsenzusa (Međunarodni monetarni fonda – MMF, Svetske banke i administracije SAD – Ministarstva finansija i USAID-a) tvrdili su da će zemlje u razvoju njegovom primenom obezbediti dinamičan i stabilan privredni rast, a on je u svojoj suštini predstavljao lepo „upakovani“ kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma. Iskustva  zemalja (u prvom redu, postsocijalističkih – pa i Srbije), koje su ga prihvatile i primenjivale u praksi pri vođenju ekonomske politike, pokazala su sasvim jasno da je, umesto obećavanog stabilnog privrednog rasta, ovim neoliberalnim programom radikalnih ekonomskih reformi trebalo celokupni postsocijalistički prostor (pa i Srbiju) kolonizovati i taj prostor je tretiran, pre svega, kao tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja. Ove zemlje trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolažu i dovesti ih u takvu dužničku zavisnost da budu bespogovorni poslušnici moćnih i bogatih.

Ekonomska politika zasnovana na principima Vašingtonskog dogovora vođena je u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala koji imaju ogromnu finansijsku moć, te i mogućnost da u siromašnim zemljama oblikuje politički i medijski prostor i usmeravaju ekonomsku politiku prema svojim interesima, te istovremeno onemoguće bilo kakvu ozbiljnu kritiku.  To je i razlog da, i pored evidentnih neuspeha u praksi mnogih zemalja koje su sledile ovaj program, Vašingtonski konsenzus bude aktuelan pune tri decenije.

Decenijama u ekonomiji vlada neoliberalna dogma o prednostima slobodnog tržišta, koje su proglašene ekonomskim aksiomima koji se ne mogu dovoditi u sumnju, a neoliberali su se pretvorili u jednu netolerantnu sektu, koja ne dozvoljava bilo kakvo drugačije mišljenje, koje bi dovodilo u pitanje (u sredstvima masovnog informisanja, na stručnim savetovanjima, u izdavačkim kućama, naučnim časopisima, univerzitetima...) ispravnost njihovog dogmatskog učenja. Tako svi čitaju i slušaju varijacije na jedno, te isto, dogmatsko učenje, i imaju standardna znanja, pošto znaju isto kao i drugi.

Zbog neoliberalnog dogmatizma postoji nemali broj akademskih ekonomista koji jednostavno veruje u ono što govori jer takve stavove zastupaju i skoro svi koje čitaju u zapadnoj mejnstrim literaturi, koji se pojavljuju na domaćoj javnoj sceni, koji imaju uvodne referate na savetovanjima, koji su od „nezavisnih“ sredstava informisanja promovisani u eksperte i zauzeli ključne resore u državi, te dobro plaćena mesta u institucijama svetske oligarhije i velikih transnacionalnih kompanija. Međutim, nije ni mali broj onih („analitičara“ u „nezavisnim“ sredstvima javnog informisanja – ljudi za svako vreme) koji dobro znaju pravo stanje stvari, ali javno podržavaju i propagiraju nešto sasvim drugo što je u interesu svetske oligarhije i domaće kompradorske elite, rukovodeći se, pri tome, pomodnim doktrinarstvom, ideološkim fanatizmom, političkim simpatijama ili jednostavno time što se to dobro plaća.

Tako su i u Srbiji, prvih godina od početka neoliberalnih ekonomskih reformi posle „srpske oktobarske revolucije“, bili retki objavljeni tekstovi u kojima su podvrgavani kritici neoliberalizm i ekonomske reforme koje se na njemu baziraju. Tek sa izbijanjem svetske ekonomske krize, Vašingtonskom konsenzusu (i na njemu zasnovanih neoliberalnih ekonomskih reformi) zadat je ozbiljan udarac, pa se i u Srbiji pojavljuje više kritičnih tekstova – pogotovo od onih autora (ljudi za svako vreme) koji su samo pre nekoliko godina bili vatreni zagovornici svega onoga što sada oštro kritikuju.

Upravo u  vreme izbijanja globalne krize pojavljuje se i Izveštaj Komisije za rast i razvoj (koja je formirana 2006. godine i na čijem čelu je bio nobelovac Majkl Spens, a u njenom radu je pored 21 stalnog člana iz 18 zemalja učestvovalo još oko 300 uglednih stručnjaka) koja je proučila iskustva i razvojne modele 13 ekonomski najuspešnijih država u periodu od 1950. do 2005. godine (koje su u kontinuiranom periodu od najmanje 25 godina ostvarile prosečnu stopu rasta iznad 7 odsto), s ciljem da zemaljama u razvoju ponudi preporuke za optimalnu – dugoročno održivu – strategiju razvoja.

Ekonomska politika zasnovana na principima Vašingtonskog dogovora vođena je u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala koji imaju ogromnu finansijsku moć, te i mogućnost da u siromašnim zemljama oblikuje politički i medijski prostor i usmeravaju ekonomsku politiku prema svojim interesima, te istovremeno onemoguće bilo kakvu ozbiljnu kritiku. 

Zaključak Komisija je da nema jedinstvenog recepta za razvoj, ali ono što je zajedničko za analiziranih 13 ekonomski najuspešnijih država jeste da su na čelu ovih država bile veoma sposobne, aktivne i pragmatične vlade koje su imale ključnu ulogu u razvoju ekonomije i bile posvećene ekonomskom rastu. Mada ne daje gotove recepte, Izveštaj se distancira od vladajuće neoliberalne ekonomske dogme, i u njemu se konstatuje da analizirane zemlje, u sprovođenju razvojne politike, nisu bile previše naklonjene slobodnom tržištu. Često su pribegavale potcenjivanju vrednosti domaće valute i zaštiti domaće privrede od spoljne konkurencije. Pored toga, iz Izveštaja je vidljivo da su se svi uspešni modeli bazirali na visokoj stopi štednje i investicija, te da inostrano zaduživanje ne može da bude adekvatna zamena za domaću štednju.

Mnogi od zaključaka iz Izveštaja Komisije za rast i razvoj našli su svoje mesto u Seulskom konsenzusu – novoj koncepciji rasta svetskog ekonomskog i socijalnog progresa.

H H H

Polazeći od iskustava zemalja koje su u prethodnoj deceniji zabeležile visoki tempo privrednog rasta i ostvarile zavidan nivo društvenog razvoja na samitu u Seulu je usvojen Seulski konsenzus, kao i plan aktivnosti za njegovu realizaciju.

U dokumentima sa poslednjeg samita G 20  naglašava se, da posle ozbiljnih ekonomskih potresa, do kojih je došlo u svetu poslednjih godina, Seulski konsenzus ima za cilj ozdravljenje svetske privrede kako bi se osigurao dinamičan, stabilan, održiv i sveobuhvatan rast. To nije moguće ostvariti bez novih pokretačkih snaga agregatne tražnje i stabilnih izvora globalnog rasta, a pretpostavka tome jeste i brži razvoj zemalja u razvoju, kako bi i one u doglednoj budućnosti postale novim stubovima globalnog rasta – kao što su to u poslednje vreme ostvarile brzorazvijene zemlje, kao na primer BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina) i druge zemlje Jugoistočne Azije.

Da bi se dostigao postavljeni cilj razrađen je detaljan dugoročni plan aktivnosti, koji se oslanja na šest osnovnih principa, a to su:

1. Fokusiranje na ekonomski rast. Jedino (dinamičan, stabilan, održiv i sveobuhvatan) ekonomski rast može da dovede do ujednačavanja u stepenu razvijenosti pojedinih zemalja, te smanjenja siromaštva u svetu. Sa druge strane, umanjivanje razlika u stepenu razvijenosti i smanjenje siromaštva pretpostavka su i za ostvarivanje stabilnog i izbalansiranog rasta, te zdravije i pravednije globalne privrede za sve njene stanovnike.

2. Globalno partnerstvo u oblasti razvoja. Polazeći od činjenice da ne postoji opšta formula uspešnog ekonomskog razvoja, zemlje u razvoju se moraju tretirati kao partneri, uvažavajući njihove nacionalne interese, i njima treba prepustiti izradu i realizaciju sopstvene strategije ekonomskog razvoja. Partnerski odnosi između zemalja članica G 20 i zemalja u razvoju moraju biti odgovorni i transparentni.

3. Globalni i regionalni problemi sistemskog karaktera.  G 20 treba da sveti posebnu pažnju globalnim i regionalnim problemima sistemskog karaktera gde su potrebna kolektivna i usaglašena delovanja – kao što su, na primer, regionalne integracije

4. Privatni sektor. G 20 prepoznaje značaj privatnih aktera u promovisanju rasta i sugeriše da politika treba da bude pogodna za  razvoj privatnog sektora. Naglašava se naročita uloga privatnog sektora u stvaranju neophodne klime za stabilne investicije i rast, te otvaranje novih radnih mesta.

5. Komplementarnost. G 20 će nastojati da izbegava dupliranje sa drugim globalnim igračima i svoje snage usesrediće na oblasti gde ova grupa ima komparativne prednosti i gde može najbolje izvršiti svoju važnu ulogu, kao ključni forum međunarodne ekonomske saradnje.

6. Fokus na konkretne rezultate. G 20 će usesrediti svoje napore na postizanje konkretnih rezultata, i rešavanje problema kojima će se uticati na poboljšanje uslova za poželjni rast zemalja u razvoju.

Podsećanja radi, navedimo da se Vašingtonski konsenzus oslanjao na deset osnovnih principa, a to su : finansijska disciplina, prioriteti u državnim rashodima, poreska reforma, finansijska liberalizacija, devizni kurs, liberalizacija trgovine, inostrane investicije, privatizacija, deregulacija preduzetništva i pravo vlasništva.

Mnogi od zaključaka iz Izveštaja Komisije za rast i razvoj našli su svoje mesto u Seulskom konsenzusu – novoj koncepciji rasta svetskog ekonomskog i socijalnog progresa.

Pored gore navedenih šest osnovnih principa, u Seulskom konsenzusu se identifikuje  i osam stubova, odnosno ključnih oblasti koje treba da doprinesu ostvarenju postavljenog cilja – ozdravljenje svetske privrede kako bi se osigurao brz, stabilan, održiv i sveobuhvatan rast.

Tih osam stubova, odnosno ključnih oblasti, su:

1. Infrastruktura; 

2. Privatne investicije i stvaranje radnih mesta;

3. Razvoj ljudskih resursa;

4. Trgovina;

5. Dostupnost finansijskim uslugama;

6. Ekonomski rast uz obezbeđenje stabilnosti i prehrambene bezbednosti;

7. Mobilizacija unutrašnjih resursa;

8. Razmena znanja. 

Da bi se stvorili uslovi za takav rast zemalja u razvoju, neophodne su reforme u svakoj od ovih osam međusobno povezanih i zavisnih ključnih oblasti. Rukovodeći se principima razvoja i orijentišući se na ove ključne oblasti G 20 je razradila i dugoročan plan aktivnosti u kome su detaljizirane mere kojima treba da budu otklonjena „uska“ grla, odnosno otklonjene prepreke za brz, stabilan, održiv i sveobuhvatan rast zemalja u razvoju.

H H H

Mada se i Seulskom konsenzusu, kao i svakom načelnom programskom dokumentu, mogu staviti određene primedbe (prenaglašena uloge privatnog sektora ili nedovoljno posvećena pažnja značaju socijalne infrastrukture i slično) on otklanja ključne slabosti neoliberalnog Vašingtonskog konsenzusa.

Prvo, za razliku od Vašingtonskog konsenzusa koji je insistirao na povlačenju države iz svih sfera ekonomskog života (a tržište će kao samoregulirajući sistem, obezbeđivati optimalne rezultate i odlično služiti interesima društva), Seulski konsenzus predviđa značajniji državni intervencionalizam.

Drugo, Seulski konsenzus u svoj fokus stavlja ekonomski (dinamičan, stabilan, održiv i sveobuhvatan) rast, za razliku od Vašingtonskog konsenzusa gde su zamenjeni ciljevi i sredstva u strategiji privrednih reformi. Finansijska stabilnost (niska stopa inflacije i stabilan devizni kurs), privatizacija i liberalizacija proglašeni su ciljevima, umesto da budu samo neka od sredstava strategije ekonomskih reformi.

I na kraju – treće, ali ništa manje važno – za razliku od Vašingtonskog konsenzusa koji je bio univerzalan program namenjen (tačnije naturan) svim zemljama, Seulski konsenzus jasno naglašava da ne postoji univerzalna formula za uspeh pri reformisanju privreda, te da bi svaka zemlja sama trebalo da razradi i sprovodi strategiju razvoja uzimajući u obzir sopstvene specifičnosti.

Dodatak: Pokušaj reanimacije neoliberalnih dogmi

Samo nekoliko sati pošto sam završio tekst Seulski umesto Vašingtonskog konsenzusa, od predsednika Akademije ekonomskih nauka, kolege Ljubomira Madžara dobio sam imejl u kome me obaveštava „da se u Akademiji ekonomskih nauka priprema rasprava o neoliberalizmu, za koju bi priloženi tekst pod naslovom ´Avet neoliberalizma´ mogao poslužiti kao inicijalni“ i predložio da pripremim svoj prilog. Posle informacija datih u tekstu Seulski umesto Vašingtonskog konsenzusa, interesantno bi bilo da se – u nastavku – kratko osvrnemo na neke stavove iznete u prilogu kolege Ljubomira Madžara Avet neoliberalizma. U njemu se ističe da „svrha ovog teksta jeste odlučno suprostavljanje antiliberalnoj misli koja u Srbiji postaje sve markantnija i uticajnija.“

Mada se i Seulskom konsenzusu, kao i svakom načelnom programskom dokumentu, mogu staviti određene primedbe (prenaglašena uloge privatnog sektora ili nedovoljno posvećena pažnja značaju socijalne infrastrukture i slično) on otklanja ključne slabosti neoliberalnog Vašingtonskog konsenzusa.

Ne sporeći činjenicu da su učinci ekonomske politike u Srbiji u poslednjoj deceniji katastrofalni (za ovih deset godina, otkako je na vlast došla politička opcija, koja sebe, uz našu većinsku saglasnost, naziva demokratskom, kroz privatizaciju, zaduživanje i izjedanje faktorskih dohodaka doslovno je istopljen veliki deo društvenog bogatstva – uporedi J. Dušanić, ´Bećarska ekonomija´, posebno strane 36-55 – a privreda je oštećena u meri koja će iziskivati decenije da bi se ta oštećenja ne nadoknadila – jer to nije moguće – nego tek sanirala), kolega Ljubomir Madžar i dalje smatra da za to nisu odgovorni spoljni činioci (posebno MMF – „teško je naći dovoljno jake i tačne reči da bi se izrazilo sve ono pozitivno koje je uspevao da ostvari MMF“) ali ni srpska upravljačka ekonomska „elita“ („Srbija nema bolje personalne postave timova koji bi vodili ekonomsku politiku i da je to što se našlo na državnom vrhu uglavnom najbolje sa čim zemlja danas raspolaže… članovi naše profesije i to oni ponajbolji među nama“). Na ocene kolege Ljubomira Madžara o (ne)odgovornosti MMF-a i naše upravljačke ekonomske „elite“, za katastrofalne ekonomske rezultate u Srbiji, ranije sam detaljnije pisao, pa se na tome neću i ovde zadržavati. Zainteresovani mogu to da

vide na: http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/puko-glavni-nosac.html ili

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/jos-jedna-izgubljena-decenija.html

U tekstu Avet neoliberalizma kolega Ljubomir Madžar ističe da sebe vidi „kao što me uostalom vidi većina pripadnika struke, kao ekonomistu koji spada u liberalno orijentisani tabor. No, ja nisam na samom njegovom ekstremu.“ I zaista, i ovaj veoma opširan tekst (kao i njegov dosadašnji višedecenijski, veoma obimni, opus) potvrđuje njegovu posvećenost neoliberalizmu, a neki od iznetih stavova upućuju na zaključak da oni nisu daleko ni od samog neoliberalnog ekstrema. To bi se, prvenstveno, moglo reći za njegovo shvatanje uloge države (u tekstu on državu kvalifikuje „kao destruktivnu silu, kao mehanizam koji iz privrede i od stanovništva bezobzirno isisava životne sokove“), u vezi sa kojom kolega Ljubomir Madžar piše „da bi najviši društveni prioritet morao da bude… izgradnja što efikasnijih mehanizama kontrole nad državom, jer taj maloh lako može da podivlja, a to u stvarnosti tako i često čini, i preduzimanje napora da se država skreše i saseče, da joj se oduzmu široka područja intervencije...“ Ovakav stav je skoro identičan sa mišljenjem Grovera Norkvista, predsednika udruženja „Amerikanci za poresku reformu“ (u literaturi se ono često navodi kao primer ekstremnog neoliberalizma), koji je smatrao da državu treba tako smanjiti  (skresati i saseći – kako bi rekao kolega Ljubomir Madžar) da ona može stati u kadu, a potom je tu i  zadaviti.

Nadalje, u navedenom tekstu kolege Ljubomira Madžara piše: „Druga teško razumljiva stavka jeste žestoka osuda, sa mnogo jeda i gorčine, koji liberali upućuju tzv. Vašingtonskom konsenzusu“ koji „nije ništa drugo do spisak recepata za uredno i disciplinovano vođenje ekonomske politike. Ko pri zdravoj pameti može da bude protiv toga…“

Sa navedenim i sličnim stavovima ubeđenog i strasnog neoliberala, kakav je kolega Ljubomir Madžar, možda je ranije i imalo nekog smisla polemisati (kada su postojale određene teorijske dileme), ali trebalo bi da je danas istorijska praksa (kolaps privreda koje su se pridržavale Vašingtonskog konsenzusa, a potom i svetska ekonomska kriza) stavila tačku na teorijske sporove o neoliberalizmu. Štaviše, mnogi od najistaknutijih ideologa neoliberalizma su se, poslednjih godina, javno odrekli svojih pogleda i priznali da je sve to, što su ranije propovedali i za što su se svojski zalagali, bila velika greška. Zbog toga mislim da je predložena tema za raspravu (u Akademiji ekonomskih nauka) bila aktuelna, ali i nasušno potrebna, pre jedne decenije – kada smo se opredeljivali za tranzicioni put ekonomskih reformi, a sada, čini mi se da, je definitivno prevaziđena.

Nepokolebljivi zastupnici neoliberalizma u Srbiji (kolega Ljubomir Madžar je sigurno jedan od najmarkantnijih među njima) podsećaju me na znamenitog filozofa, koji je na primedbu da činjenice neumoljivo dokazuju kako njegove tvrdnje nisu tačne, odnosno da je njegova teorija u raskoraku sa stvarnošću (radilo se, naime, o broju planeta koji je on „dokazao“ svojom filozofskom teorijom), odgovorio: „Tim gore po činjenice“.

Ne vidim zašto je potrebno „meriti rep ubijenom vuku“, odnosno u čemu bi bio veliki izazov za istinske kritičare neoliberalizma (koji su o tome pisali deceniju unazad – a među srpskim akademskim ekonomistima ih je bilo svega dva-tri) ili hrabrost za ranije zagovornike, a sada žestoke kritičare neoliberalizma (ljudi za svako vreme – ranije „kumrovački kursisti“ i komunistički ideolozi, a sada savetnici „demokratskih“ vlada) da raspravljaju o ovoj temi. Još manje mi je jasno zašto je to potrebno zastupnicima neoliberalizma. Mogu da razumem da istinskim zagovornicima neoliberalizma, nije lako da prihvate (pogotovo, javno priznaju) da je sve ono što su godinama i decenijama zagovarali i u šta su verovali bila jedna velika zabluda, ali mi je nejasna njihova upornost da dokazuju nešto što se očigledno dokazati ne može.

Nepokolebljivi zastupnici neoliberalizma u Srbiji podsećaju me na znamenitog filozofa, koji je na primedbu da činjenice neumoljivo dokazuju kako njegove tvrdnje nisu tačne, odnosno da je njegova teorija u raskoraku sa stvarnošću (radilo se, naime, o broju planeta koji je on „dokazao“ svojom filozofskom teorijom), odgovorio: „Tim gore po činjenice“.

Umesto polemike koje bi se svela na „jalovu“ intelektualnu akrobatiku, neoliberale bih podsetio na tekst nobelovca DŽozefa Stiglica, jednog od najpoznatijih savremenih ekonomista (profesora na najprestižnijim svetskim univerzitetima, a ranije predsedavajućeg Veća ekonomskih savetnika predsednika SAD Bila Klintona, te potpredsednika Svetske banke). U tekstu Kraj neoliberalizma on piše: „Svet nije bio milosrdan prema neoliberalizmu, tom bućkurišu ideja, baziranom na pretpostavci fundamentalista da tržište, kao samoregulirajući sistem, efikasno raspodeljuje resurse i odlično služi interesima društva. Upravo taj tržišni fundamentalizam leži u osnovi takozvanog „Vašingtonskog dogovora“… Neoliberalni tržišni fundamentalizam je uvek bio politička doktrina koja je bila u službi određenih interesa. On nije nikada bio potvrđen u ekonomskoj teoriji. Sada je jasno da ga nije potvrdila ni istorijska praksa.“

(videti:http://www.project-syndicate.org/commentary/stiglitz101/English)

Pre neki dan (14. 1. 2011) profesor Jože Mencinger, jedan od najpoznatijih savremenih ekonomista sa naših prostora i „arhitekta“ uspešne slovenačke tranzicije, dao je interviju za podgorički nedeljnik Monitor. Intervju je naslovljen sa  „Neoliberalizam je proizveo krizu“, što jasno ukazuje na korene globalne ekonomske krize. Uzgred budi rečeno, u intervju kolega Jože Menciger navodi još jedan veoma interesantan podatak – da je „u 2009. i u prvoj polovini 2010. godine odliv profita iz novih u stare članica Evropske unije iznosio otprilike 50 milijardi evra, a priliv novih neposrednih investicija 10 milijardi evra“. Ovu činjenicu bi svi trebalo da imaju u vidu kada danas, od političke i ekonomske „elite“ na vlasti u Srbiji, slušaju krilaticu kako „Evropska unija nema alternativu“, te kako će u Srbiji „poteći med i mleko“ onoga momenta kada postane članica Evropske unije.

Poznato je da neoliberalima i tako veliki autoriteti savremene ekonomske misli – kakvi su nobelovac DŽ. Stiglic i profesor J. Mencinger – nisu „po volji“ (pošto ne dele njihova ideološka uverenja), pa ću da ih podsetim da je (neoliberalno orijentisani) veoma uticajni i (naročito, od strane neoliberala) cenjeni The Financial Times, pišući o Izveštaju Spensove komisije za rast i razvoj, svoj uvodnik od 22.05.2008 godine započeo rečenicom: „Vašingtonski konsenzus – stabilizuj, privatizuj, liberalizuj – je mrtav.“ 

Možda je još bolji primer, donedavno, najsvetija „ikona“ neoliberala – Alen Grispen. On je dve decenije (1987-2006) bio jedan od najmoćnijih ljudi, nalazivši se na čelu Centralne banke SAD (Sistem federalnih rezervi), i dobro se sećamo njegove znamenite fraze: Let market do it's magic – Ne smetajte tržištu da radi). Ugledni britanskiThe Guardian je objavio spisak svetskih ličnosti koje su najodgovornije za globalnu krizu. Alen Grispen se na tom spisku nalazi na prvom mestu (sa 31,9% glasova) – drugi na listi je DŽ. Buš Mlađi (16,7%), a treći premijer V. Britanije, G. Braun (14,1%) (videti:   http://www.guardian.co.uk/business/poll/2009/jan/26/road-to-ruin-recession).

Na saslušanju pred Kongresom SAD Alen Grispen je izjavio da je imao veliku veru u moć tržišta, te da je naknadno uvideo grešku u neoliberalnoj ideologiji slobodnog tržišta. Na tom saslušanju predsedavajući (Waxman) prvo citira raniju izjavu Alena Grispena („Ja imam ideologiju. Mislim da slobodno tržište predstavlja najbolji način organizovanja ekonomije“), pa kaže „ …vi ste bili ubeđeni u to da tržište samo sebe reguliše …moje pitanje je jednostavno – da li ste grešili“, Alen Grispen odgovara: „ …da, otkrio sam da je to bila greška.“ Na dopunsko pitanje: „ … našli ste grešku“, a Alen Grispen još jednom ponavlja: „ da, uvideo sam grešku u modelu“. Predsedavajući dalje pita: „Drugim rečima, vi ste uvideli da je vaš pogled na svet, vaša ideologija bila pogrešna, a odgovor glasi: U pravu ste. Bio sam očajan zbog te činjenice … sve u šta sam verovao 40 godina bila je greška“.

U filmu „TheWarning“ (Upozorenje)mogli smo da pogledamo inserte sa gore navedenog saslušanja. Na ekranu vidimo kako se, nekada moćan čovek, samouvereni i vatreni pobornik neoliberalizma, pretvorio u jednog slabašnog, nesigurnog i utučenog dedicu. Nije bilo prijatno gledati kako osoba koja, ceo svoj radni vek verujući i boreći se za svoja ubeđenja, na kraju života dolazi do zaključka da je sve ono što je radila, u šta je verovala, i za što se borila, zapravo bila samo jedna velika greška. Možemo samo da pretpostavimo kako se oseća čovek koji to spozna. Međutim, treba odati priznanje onima koji smognu snage da to i javno saopšte.

Razumem da to nije lako, ali je neophodno i za sve (a pre svega, za njih same) izuzetno korisno.