Sartid je prodat bolje

Analiza ugovora Srbije sa Fijatom
 
Fijat je, kao i svi investitori, dobrodošao. Međutim, Fijat nije došao da privatizuje Zastavu, da postane strateški partner ili realizuje greenfield investiciju. Fijat je došao jer su građani Srbije platili cenu tog dolaska. To je razlika između Fijata u Srbiji i Fijata u Poljskoj, Brazilu ili Turskoj, gde je ova kompanija realizovala greenfield investicije.

U našem slučaju sporan je i trenutak. U odnosu na prošlu godinu svetska automobilska industrija beleži pad prodaje od oko 16 posto. Samo u Italiji pad tražnje je 26,4, a u Britaniji 21,2 odsto. Najveći svetski proizvođač, Tojota, već je revidirao plan prodaje za 1 odsto, dok je Volkswagen, kao najveći evropski proizvođač, smanjio plan prodaje za 3 odsto. Pad je najavio i Serđo Markione, generalni direktor Fijata (13. oktobar, Politallitalia Lecture).

Radi se o jednom od najrizičnijih ugovora koji je Vlada Srbije mogla da sklopi sa stranim investitorom. Pri tom, najvažniji detalji ugovora i prilozi nisu objavljeni za građane Srbije. Čudi me da se ne javljaju svi raniji borci za transparentnost rada Vlade.

Razlika između onoga što se moglo čuti od pojedinih ministara i onoga što zaista stoji u ugovoru sa Fijatom toliko je velika da čovek prosto mora da se zapita da li je u pitanju ista investicija. Ministri tvrde da vrednost ugovora iznosi blizu 950 miliona evra, sa početnom investicijom Fijata od oko 700 miliona. Plan proizvodnje predviđa 200.000 automobila godišnje i izvoz od preko milijardu evra do 2011. Bilo bi otvoreno 2.400 novih radnih mesta.

U poslovnom pravu važi da sve što ne piše u ugovoru i ne postoji. Moramo skrenuti pažnju da se od navedenih podataka u ugovoru nalazi samo obaveza novog preduzeća da do 2012. zaposli 2.433 radnika, bez obaveze da oni budu iz redova sadašnjih 3.800 zaposlenih, kao i to da novo preduzeće uloži više od 709 miliona evra investicija (ne Fijat, već zajedničko preduzeće). Onih 200 hiljada automobila se ne pominje.

Nigde se ne pominje dinamika ulaganja. Uočljivo je odsustvo bankarskih garancija koje su pravilo pri velikim međunarodnim ulaganjima. Kad građanin traži kredit za započinjanje biznisa, mora da podnese više od 30 dokumenata, da priloži biznis plan, da odgovarajuću hipoteku itd. U slučaju Fijata, Vlada je sklopila ugovor, a da italijanski proizvođač nije podneo ni investicioni plan, ni garancije, ni hipoteku.

Od ulaganja je jedino izvesno da Srbija daje 250 miliona evra i 25 miliona za otpremnine viška zaposlenih, što se vidi u rebalansu buyeta Srbije. A 200 miliona evra, Fijat će uložiti tek pošto se ispune svi preduslovi za zaključenje transakcije. Takvih preduslova je dvanaest, od kojih se deset odnosi na obaveze Srbije, a samo dve su vezane za Fijat.

Iako iza ugovora stoji samozvana, “socijalno odgovorna” Vlada, nema ni reči o visini plata, niti o kolektivnom ugovoru zaposlenih u zajedničkom preduzeću. Vrlo je moguće da plate zaposlenih, sa sadašnjih 300 evra padnu. To potvrđuje i primer zaposlenih u Renoovim fabrikama u Rumuniji: iako je profit Reno-Dačije u 2007. preko 160 miliona evra, prosek plata zaposlenih je 270 evra.

Vlada je već preuzela na sebe da sprovede socijalni program, u vrednosti od 25 miliona evra, ali se nije izborila da taj trošak uključi u svoj udeo u novom preduzeću. A za prethodnih osam godina, prema izjavama nadležnih ministara, samo za subvencije i otpremnine u Zastavi je uloženo oko 500 miliona evra, na šta takođe nije računato prilikom procene vrednosti čitavog posla. U poređenju sa Zastavom, transakcija sa Sartidom je majstorski izvedena. Jeste da je cena Sartida bila niska, ali bar ništa nismo plaćali.

Nigde u Evropi nijedan investitor nije dobio podsticaje u visini od preko 25 odsto ukupne vrednosti investicije, s obzirom na to da Srbija daje 275 miliona, uz slobodno korišćenje 60 hektara zemlje i dobijanje statusa bescarinske zone. U Slovačkoj je Pežo-Sitroen za 700 miliona evra ulaganja dobio 150 miliona podsticaja, isto koliko i KIA za 1,2 milijarde evra. Volksnjagen je za 16 godina poslovanja i dve milijarde evra ulaganja dobio poreske olakšice u visini od 400 miliona evra. A ovde je reč o greenfield investicijama, gde je zaposleno preko 14.000 hiljada ljudi i na osnovu kojih Slovačka ostvaruje više od dve trećine svog izvoza.
Prošle godine je Volkswagen u Slovačkoj imao prihod od 6,5 milijardi evra. Po ugovoru u Slovačkoj 90 odsto proizvodnje mora biti izvoz. Naša vlada ni tu klauzulu u ugovoru nije predvidela.

Odluku da obezbedi ovako visoke podsticaje Vlada će pravdati tvrdnjom da se ovde ne radi o običnoj stranoj investiciji, nego o zajedničkom ulaganju (Joint Venture) Srbije i Fijata. U redu, ali za takvu vrstu odnosa karakteristična je podela rizika, zajednički ravnopravni interes, ravnopravno učešće u odlučivanju i međusobna saradnja i razumevanje.

Predstavnici Fijata umeli su da iskoriste poziciju u kojoj se nalazila Vlada. Vreme za ispunjenje predizbornih obećanja je isticalo, kriza rezultata bila je sve izraženija, i Fijat je mogao da nameće uslove. Sada imamo situaciju da privatna firma dominira nad državnom imovinom. Veoma je teško nazvati partnerskim odnos u kojem Srbija, za najmanje trećinu ukupnog zajedničkog ulaganja (ako ne računamo prethodne investicije u Zastavu i obavezne troškove za unapređenje infrastrukture), ima samo dva od sedam članova Upravnog odbora.

Za Srbiju od ovog ugovora neće biti puno direktnih dobiti. Fijat smo oslobodili od gotovo svih izdvajanja za državu, tako da nam ostaje nada da ćemo profitirati na osnovu prodaje svog udela u vlasništvu. Međutim, udeo se može prodati samo Fijatu i to tek za deset godina, a utvrđivanje cene je već određeno, naravno, u prilogu koji nije dostupan javnosti.

Dolazak Fijata u Srbiju bio bi pozitivan signal da cena koju smo platili nije previsoka. Da li smo spremni da ovolike podsticaje dajemo i kada su u pitanju Jat, Prva petoletka, “14. oktobar”, Elektronska industrija Niš i drugi ili ih dajemo samo za preduzeća koja su bila deo predizbornih obećanja vladajuće koalicije?

(Autor je predsednika Ekonomskog saveta DSS)