Prokažena država, ili još jednom o neoliberalizmu

Prepoznali smo da će se uz pomoć države

pronaći rešenja za stalno rastuće probleme civilizacije...

Da bismo to uradili morali smo uspostaviti kontrolu

nad slepim ekonomskim silama i egoističnim pojedincima.

Franklin Ruzvelt, Drugi inauguralni govor1937.

Kada sam iz Akademije ekonomskih nauka (AEN) dobio poziv da pripremim tekst i učestvujem u raspravi na temu „Izgledi i alternative izlaska iz recesije – akteri, dometi i teorijski koncepti“ odlučio sam se da napišem tekst o suštini i osnovnim uzrocima globalne krize, pošto i posle pet godina od izbijanja svetske ekonomske krize ona još uvek traje, a o ključnim uzrocima koji su do nje doveli skoro da se ništa ne može da čuje i pročita.[1] Tome sam posvetio prvi (Dolarska alhemija), a u drugom delu teksta (Prokažena država) osvrnuo sam se na rad predsednika AEN, kolege Ljubomira Madžara (pod nazivom: Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja, koji sam dobio uz poziv za raspravu). [2] Ovaj tekst je (kako je to napisano u pozivu) koncipiran sa svrhom da podstakne našu diskusiju. Kao i uvek tekstovi kolege Lj. Madžara su veoma zanimljivi i inspirativni, te doprinose da se na našim skupovima razvije dinamična i plodna rasprava.  

Zbog dužine teksta koji sam napisao za raspravu u AEN, izostaviću njegov prvi, a ovde objavljujem samo drugi deo.

* * *

Saglasan sam sa kolegom Lj. Madžarom da je u našim raspravama odnos prema državi izvor mnogih nesporazuma i razlog sukobljavanja. To nije ništa čudno pošto još od vremena Adama Smita i nevidljive ruke tržišta među ekonomistima ne prestaju oštre diskusije o ulozi tržišta i države u ekonomiji. Za razliku od kolege Lj. Madžara koji u državi vidi glavnog krivca za sve ekonomske probleme, ja nju posmatram kao instrument za rešavanje tih problema. 

Kolega Lj. Madžar i ja smo saglasni da svoje mesto u ekonomskoj sferi imaju kako tržište, tako i država, ali razlike nastaju kada se reč povede o pitanju gde (u kojim oblastima) i u kom obimu država treba da reguliše i usmerava privredna kretanja i razvoj. Na jednoj od prethodnih rasprava u AEN (jun 2011) osporavao sam stav kolege Lj. Madžara da je Srbija osuđena na glomazne, spore, neučinkovite i korumpirane vlade, te da je nemoguće, u principu, imati uspešnu državu na čijem bi čelu bila autentična efikasna i časna vlada, jer ona – po mišljenju kolege Ljubomira Madžara – postoji samo u mašti utopijski zanesenih (i izgubljenih) antiliberala. [3]

Sada bih želeo da obrazložim zašto smatram da je zalaganje za što manju ulogu države u privredi (u meri koju prihvata kolega Lj. Madžar) nije dobro sa stanovišta osnovnih zadataka koje treba da rešava ekonomija. To se odnosi na efikasnost gde se uloga države suviše redukuje, a naročito na pravednost pošto kolega Lj. Madžar smatra da razni redistributivni zahvati, neprestane raspodele i preraspodele, spadaju u aktivnosti koje su po ekonomski prosperitet i privredni napredak doslovno ubitačne.

* * *

Među nama postoji potpuna saglasnost da tržište samo po sebi ne obezbeđuje efikasnost ekonomije, te da je ono nezamislivo bez države i teško da bi bez nje moglo da funkcioniše, pa i opstane. Razlike se pojavljuju po pitanju balansa koji treba da postoji između tržišta i države, odnosno funkcija koje bi država imala kako bi se obezbedio uspešan privredni razvoj.[4] Po mišljenju kolege Lj. Madžara treba se boriti za što manju državu, onu orijentisanu na obavljanje poslova koje niko drugi na može da obavi: izgradnja institucija, usavršavanje zakonskog poretka, učvršćivanje vladavine prava i obezbeđivanje stabilnog poslovnog ambijenta, te naravno zdravstvo i školstvo; sudstvo, tužilaštvo i policija.[5] Kada izađe van okvira ovih funkcija, smatra kolega Lj. Madžar, država za društvno postaje egzistencijalni hazard, prava napast zbog koje valja očekivati samo nazadak, tragične lomove i propast.

Uglavnom i drugi neoliberali navode samo ove funkcije države, previđajući da je za obezbeđenje opštedruštvene dobrobiti koju tržište samo po sebi ne može da obezbedi ili ne obezbeđuje u adekvatnom obimu (kao na primer: infrastruktura, naučna istraživanja, efikasna regulacija – eksternalije, asimetričnost informacija, agencijski problem itd), neophodno angažovanje države, da bi se obezbedila efikasnost ekonomije.

O ispravnosti različitih ekonomskih teorijskih pogleda najubedljivije govore rezultati koji se ostvaruju u praksi na bazi politika koje su se zasnivale na različitim ekonomskim teorijama. Raskorak između neoliberalne teorije kojom se obećava blagostanje za sve i rezultata koji se u praksi ostvaruju je očigledan.

Posle relativno dugog perioda dinamičkog rasta svetske privrede (vreme ekonomskog prosperiteta) nakon Drugog svetskog rata, kada se u ekonomskoj teoriji, ali i praksi, naglašava potreba za aktivnom ulogom države u privredi, koja deluje paralelno sa privatnom tržišnom privredom, 1970-ih godina najmoćnija ekonomija SAD pokazuje znake slabosti. Tome doprinosi nekoliko faktora, a pre svega: inflatorna monetarna i fiskalna politika koja se provodi u vreme kulminacije rata u Vijetnamu (prva polovina 1970-ih godina); destabilizacija svetske privrede zbog jednostranog odustajanja SAD od konvertibilnosti dolara u zlato (15. 8. 1971); višestruki skok cena nafte (1973-1974) itd. Privreda SAD beleži ekonomsku stagnaciju u uslovima relativno visoke inflacije i vreme 1970-ih godina odmah je proglašeno periodom „velike stagflacije“.

Novi ideolozi slobodnog tržišta – neoliberali (predvođeni Miltonom Fridmanom)[6] su to iskoristili kao dokaz nesposobnosti države da upravlja privredom. Ovaj intelektualni prevrat stvorio je plodno tlo da na vlast u SAD, odmah početkom 1980-ih godina dođe Ronald Regana koji je ideje slobodnog tržišta realizovao u praksi. U svome prvom inauguralnom govoru (januar 1981) on je izjavio da u sadašnjoj krizi država ne rešava naše probleme i da je ona postala problem, te da namerava da ograniči njen obim i uticaj. U tom cilju on je preduzeo sledeće četiri mere: smanjenje poreza na visoke prihode, ograničavanje federalnih rashoda, veću deregulaciju i predaju ključnih državnih funkcija privatnom sektoru.

Recepti neoliberala koji je trebalo da prelome negativan trend u privredi SAD, ne samo da to nisu uspeli, situaciju su samo pogoršali, a što odlično ilustruje sledeća tabela (preuzeta iz knjige: Sachs Jeffrey, The Price of Civilization, 2011) [7] U njoj su prikazani zvanični statistički ekonomski pokazatelji efikasnosti privrede SAD za tri perioda u poslednjih 60-ak godina: vreme ekonomskog prosperiteta (1955-1970), vreme stagflacije (1971-1980) i vreme neoliberalizma (1981-2010).

U isto vreme, i na nivou svetske privrede umesto da je došlo do dinamiziranja posle 80-ih godina HH veka, kako su obećavali teoretičari neoliberalizma, u praksi se desilo potpuno suprotno. Godišnja stopa rasta svetske privrede u 70-im godinama iznosila je 2,4%, u 80-im 1,4%, u 90-im 1,1%, a u prvoj deceniji ovog veka nastupila je globalna ekonomska kriza koja je dovela do velikog pada privredne aktivnosti, a  nezaposlenost je dostigla zabrinjavajuće razmere.

Tako se neoliberalizam pokazao kao ekonomski neefikasan, a uz to je i nepravedan – socijalno neodgovoran i moralno neosetljiv.[8]

Uporedo sa pitanjem ekonomske efikasnosti (koja treba da dovede do prosperiteta društva), mora se istrajavati i na pitanju ekonomske pravednosti[9] (koja treba da omogući jednake mogućnosti za sve), a u tome država ima i te kako važnu ulogu. Istina i tržište obezbeđuje neke elemente fundamentalne pravednosti (vrednoća se nagrađuje, a lenjost kažnjava), ali su oni nedovoljni i ne treba ih preuveličavati. Mnogi ljudi nisu lično zaslužni za ogromno bogatstvo kojima raspolažu (nasledili ga od bogatih roditelja), kao što mnogi nisu krivi zbog toga što su siromašni (rođeni u bednim porodicama koje im nisu mogle omogućiti dobro obrazovanje, oboleli ili postali invalidi ne svojom krivicom, nastradali od elementarnih nepogoda – zemljotresi, poplave, suše itd). [10]

Ekonomska pravednost je važna sama po sebi, ali i zbog činjenice da ona sa svoje strane omogućava i porast ekonomske efikasnosti. Tako pomoć siromašnim, pored rešavanja njihovih kratkoročnih problema, može da predstavlja investiranje u ljudski kapital (na primer, pomoć u kvalitetnijoj ishrani majki i male dece, a kasnije razne vrste pomoći mladima za boravak u obdaništima i obrazovanje u školama i univerzitetima)[11] i omogući siromašnim porodicama da u dugoročnoj perspektivi povećaju svoje ekonomske mogućnosti.[12] Na taj način se istovremeno obezbeđuje i veća pravednost ali i bolja efikasnost.

Međutim, kako priznaje i DŽefri Saks[13] (u novoj knjizi: The Price of Civilization), kao posledice neoliberalne „revolucije Regana“ bila je jaka antipatija prema ulozi države, novi odnos pun prezrenja prema siromašnima, te poziv bogatim da se odreknu moralnih obaveza prema ostalom delu društva, a što je podstaklo ogromnu skrivenu pohlepu bogatih i oslobodilo ih socijalne odgovornosti.

Kao posledica toga dohoci i bogatstvo se koncentrišu u rukama jednog malobrojnog sloja najbogatijih. Dok je krajem 70-ih godina 1% najbogatijih prisvajalo manje od 9% ukupnih dohodaka, taj procenat je 2007. godine iznosio 23,5% (videti grafikon koji je preuzet iz knjige Aftershok, Roberta Rajha, profesora na Univerzitetu Berkli). Pri većoj nejednakosti u raspodeli i koncentraciji dohodaka i bogatstva u uskom krugu ljudi, postoji manja tražnja za robama i uslugama nego što bi to bio slučaj da imamo pravedniju raspodelu, a što neminovno vodi usporavanju stope privrednog rasta i zapošljavanja. Kada nejednakosti dostignu kritične tačke dolazi i do ozbiljnih ekonomskih kriza. To lepo ilustruju i podaci iz grafikona i nije slučajno da je u godinama pred izbijanje velikih kriza (1928. i 2007) četvrtina ukupnog dohotka SAD odlazila u ruke samo jednog procenta najbogatijih Amerikanaca.

O ovome sam ranije već pisao i tada naglasio da izuzetno bogati ljudi, po pravilu, ne troše sav dobijeni novac za svakodnevnu potrošnju i ulaganje u realnu ekonomiju jer im to – ma kako to paradoksalno zvučalo – nije jednostavno pošto nemaju ni dovoljno vremena, a i želje da to čine se postepeno smanjuje. Najveći deo novca odlazi na finansijske spekulacije koje mogu da obezbede ogromne profite, ali ne stvaraju novu vrednost nego predstavljaju „isisavanje“ vrednosti iz realnog sektora.

Primera radi, za godinu (2007) koja je prethodila bankrotstvu banke Lehman Brothers, Ričard Fuld[14]  – prvi čovek ove banke zaradio je 500 miliona dolara. Ostavićemo sada po strani pitanje koliko su ovako velika primanja uopšte zaslužena i opravdana i da li postoji direktna veza između plata top menadžera i visine njihovih primanja, odnosno da li bi Ričard Fuld više ili manje (ne)uspešno rukovodio bankom Lehman Brothers da je imao mnogo veće (ili mnogo manja) primanja. Da bi potrošio taj ogroman novac Ričard Fuld je trebao svakodnevno u proseku da troši 1,37 miliona dolara, a on za to nije imao ni dovoljno vremena, a ni jakih motiva. Kada postoji mogućnost da se kupi bilo koji proizvod koji se poželi, sa vremenom se radost od kupovine smanjuje, jer kada se ima sve bilo kakva dodatna kupovina postaje sve manje interesantna. Teško da bi se Ričard Fuld, koji ima penhauz na Park aveniji i imanje u Grinviču,  radovao kupovini neke nove nekretnine, kao što je to bio slučaj pri kupovini prve svoje kuće. Uvek je prvo parče torte slađe od narednih.

U isto vreme, kolega Lj. Madžar ističe da on nije pristalica teorije o preteranoj pohlepi i moralnoj izopačenosti poslovnih ljudi, čak i kad su njihova primanja basnoslovno velika... Dobru banku ne čine svi zaposleni nego njeno najuže upravljačko jezgro, često jedan jedini čovek. Poslovni uspeh, pa i sam opstanak banke (važi i za druge finansijske institucije kao što su fondovi, osiguravajuće kompanije, revizorske kuće...) zavisi doslovno od toga da li će moći da se dočepa i zadrži takve vrhunske kadrove, te čarobnjake finansijskih operacija... Ogromne plate su neminovna i gotovo očigledna posledica takve konstelacije.

Aktuelna globalna kriza jasno pokazuje do čega su nas doveli upravo ti čarobnjaci finansijskih operacija, kako ih naziva kolega Lj. Madžar.

Na kraju samo da dodam kako sam odmah po izbijanju globalne krize pisao[15] da je aktuelna svetska kriza mnogo ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini, te da ona nije samo velika ekonomska nego i duboka kriza duhovnosti i morala, pa se i izlaz iz nje ne nalazi samo (možda čak i ne prevashodno) na strani ekonomije.