Pouke u vezi sa gasnom krizom

Nekoliko pitanja koja su se nametnula u ovoj „gasnoj krizi“ zaslužuju dodatno razmatranje: 1) zašto nemamo skladište gasa (mislim u punoj funkciji), 2) zašto toplane nemaju uskladišten mazut u svojim rezvoarima, 3) zašto se Beograd ne greje na paru iz termoelektrane u Obrenovcu.

I nije loše rezumeti nekoliko uzgrednih „crtica“.

Tako recimo, kada nam Mađari u nevolji „priskaču u pomoć“ sa 1 do 2 miliona kubika gasa dnevno, valja znati da oni imaju uskladištenog svog gasa oko 3 milijarde kubika (sa nemačkim gasom u njihovim skladištima to je skoro 6 milijardi). To dalje znači, kada bi nam Mađari skupo prodali 6 miliona kubika dnevno i tako prodavali deset dana, što bi za hitne potrebe bilo nama dovoljno, njihove rezerve bi „pale“ na dve milijarde devet stotina četrdeset miliona kubika. Za njih je to strateški potpuno isto što i 3 milijarde. Da li su oni dužni da nam prodaju? Naravno da nisu. Ali, da li je to gest dobrog suseda? Naravno da nije. Ne bi oni prodali ni kubik gasa da nema Mađara baš u Vojvodini koja je najugroženija.

Kada Nemci „pomažu“ sa dodatnih 3 miliona kubika dnevno valja primetiti da oni uopšte nisu ugroženi čak i kada bi kriza trajala mesec dana, a odluku da nam prodaju gas donose tek kada se videlo da je normalizacija odnosa između Ukrajine i Rusije praktično izvesna. Drugim rečima, prodaja gasa je prosto dobar poslovni potez za Nemce. Šta za potrebe Nemačke znači „manjak“ od 3 miliona kubika dnevno neću ni objašnjavati, da ne bih vređao inteligenciju čitalaca.

Transport mazuta u zimskom periodu je komplikovana operacija. Lako je mazut utovariti, ali kada se ohladi na temperaturama ispod nule tokom transporta, on ne može da se istovaruje bez zagrevanja. Tu nastaju sledeći problemi: oštećenje cisterni i vagona, utrošak dodatne energije za grejanje barži, vagona i cisterni, i kašnjenje u realizaciji svake kasnije isporuke novih količina mazuta. Kraće rečeno, u kratkotrajnim krizama lako je reći „sve količine su uredno otpremljene“, pošto problemi nastaju tek u slučaju potreba intenzivnih uzastopnih isporuka.

A zašto mi stvarno nemamo osposobljeno skladište gasa „Banatski Dvor“? Odmah da kažem NIS kao kompanija nema nikakav interes da investira u to skladište gasa. Ono je preterano iscrpljeno tokom sankcija i rata 1999. godine i potrebno je da se prvo izvrši „nulto punjenje“, pa tek zatim da se skladište količine gasa za komercijalnu upotrebu. U ukupnom obimu investicija mnogo je isplativije, iz ugla bilo koje gasne kompanije koja bi poslovala na teritoriji Srbije, da se gas skladišti u Mađarskoj ili Ukrajini. Prema tome, pitanje skladišta gasa je tipičan primer investicije koju mora obezbediti država. Energetska stabilnost zemlje i geopolitička stabilnost nije i ne sme biti stvar kompanija koja se bave energetikom (i nigde u razvijenom svetu to i nije njihov posao), već o tome mora da brine država. Da sada ne govorimo o fantastičnom spiskavanju državnih para kroz korupciju i pogrešne investicione odluke. ‘Ajde da se samo zadržimo na trošenju para od privatizacije.

Novac od privatizacije se sme trošiti za: 1) plaćanje dugova 2) kapitalne investicije 3) prihod koji omogućava smanjenje poreza. Trošenje za bilo koju drugu namenu je neodgovorno rasipanje para. Skladište gasa je tipičan primer prioritetne investicije koju zamlja treba da realizuje na osnovu prihoda od privatizacije. I da vas podsetim, isti nosioci naše makroekonomske politike su na vlasti svih 8 godina: i kada su prodavane duvanska industrija, cementare i Beopetrol i kada su trošene pare od prodaje „Mobtela“, tzv. Nacionalni investicioni plan, kada je ostvarivan veliki prihod od prodaje banaka, Robnih kuća Beograd, da navedem samo transakcije koje su ponaosob dovoljne da podmire izgradnju skladišta gasa (ili su značajno veće od potrebnih investicija za skladište gasa). Da li ćemo danas, te iste nosioce makroekonomske politike Srbije u proteklih 8 godina, stvarno slušati kako nam objašnjavaju (onako moderni, odlučni, stručni, proevropski) da se ima preispitati kako to da mi nemamo skladište gasa.

Mi gospodo skladište gasa nemamo zato što ste vi nesposobni, nestručni i gramzivi.

Mazuta u rezervoarima toplana nema zato što je iskustvo prethodnih godina pokazalo da, kada NIS normalno isporuči mazut toplanama do početka grejne sezone, taj mazut ne bude plaćen. Političari, isti oni moderni, odlučni, stručni i proevropski, obećaju građanima, pre svega Beograda, da će cena daljinskog grejanja ostati daleko ispod ekonomske cene, pa da samim tim i dalje postoje važni razlozi da se glasa za njih koji isključivo vode računa o brzom ulasku u EU, a NIS-u istovremeno zabrane da naplati isporučeni mazut toplanama. Cenu naravno plate građani koji nisu na daljinskom grejanju i kod kojih ljubav prema našoj „lokomotivi priključenja EU“ nije nesumnjiva.

I na kraju najzanimljivije. Zašto se Beograd kao najveći potrošač gasa (sada kada Azotara Pančevo ne radi, a ranije drugi najveći potrošač) ne preorijentiše na grejanje pomoću tople vode iz termoelektrana u Obrenovcu? Tu vodu termoelektrane tako zagrejanu inače ispuštaju u Savu.

Zato što su naši – moderni, stručni, odlučni i proevropski - političari odlučili da Beograd mora da pređe na gas kako bi Srbija trošila što više deviza za uvoz istog, kojih uzgred rečeno nema, zato što je to od velikog značaja za njima ipak mnogo draže predstavnike gasnog lobija. U inostranstvu i kod nas. Pa su bukvalno izvadili već položene magistralne cevi koje je trebalo da spoje Obrenovac sa toplanom, i prodali ih bud zašto. Mala digresija: te cevi su inače, kako propisi nalažu, bile položene u betonske sanduke (P profil i odozgo pomičan poklopac), dakle nisu ležale u zemlji, pa je dodatno interesantno razumeti kako su one manje vredne od novih cevi.

Mi trošimo ogromne pare za grejanje na gas u Beogradu zato što su naši političari u čitavom periodu u proteklih 8 godina nestručni, nesposobni i gramzivi.

Pravo pitanje koje nam je kriza oko isporuke gasa nametnula, a na koje za sada nema odgovora, je – dokle ovako?

U Beogradu, 12.1.2009. god.