O Vladi

Na nekoliko primera ću pokušati da pokažem dubinu problema u Srbiji koju premijer uopšte ne uočava. A to je onda veći problem od svih problema. Teme će biti bankarski sistem, dug putarima, penzijski sistem, poljoprivreda.

Na početku ne mogu da odolim, a da ne prokomentarišem marketinšku mantru o najvećem uspehu Vlade – ukidanju viza. Najbolje u proteklih godinu dana Vlade je ono što će se možda dogoditi dogodine. Ali našoj javnosti ne sme da promakne da je to „najbolje“ – gore od Makedonije. Za Makedoniju je sada dato puno zeleno svetlo, a mi imamo još neke tehnikalije da otklonimo do oktobra. Nikada, ni 1999. godine, Srbija nije bila iza Makedonije. Da li je bilo ko od novinara pitao g. Cvetkovića, kako ga nije sramota da se hvali da je Srbija iza Makedonije? Ovo odsustvo običnih pitanja o istini videće se i na drugim primerima. To što rade novinari je možda i veći zločin od onoga što rade političari.

Premijer i guverner se utrkuju da nam pokažu ko ima veće primedbe na bankarski sistem u Srbiji. Kao da ga nisu oni napravili i kao da ga oni ne podstiču svojim odlukama svakodnevno (vidi o tome tekstove g. Katića). Reč je o potpuno promašenom sistemu koji se ne može popravljati dodatnim merama, nego se mora iz korena menjati. Šta je Vlada uradila u tom pravcu? Ništa. Šta Vlada misli da uradi u tom pravcu? Ništa. Šta su novinari pitali premijera o tome? Ništa. Šta će biti sa Srbijom ako se nastavi tim putem? Srbija će ući u trajno bezizlaznu situaciju. Upropastićemo ne samo svoju decu, nego i dalja pokoljenja.

Putarima država duguje oko 350 miliona evra. Pre mesec dana, Vlada je gromoglasno najavila da je obezbedila sredstva za oko 170 miliona evra za putare. Prvo, kakav je to uspeh da plaćaš pola duga posle dugog vremena dugovanja? Da ne govorim o skandalu da u krizi država bilo kome u privredi išta duguje. Mnogo važnije od toga je što od putara niko jedan evro nije dobio do današnjeg dana. Banke kod kojih su se putari u međuvremenu zadužili, uz grozne kamate, čekajući isplatu duga, čuvši da su pare spremne, pustile su menice i druga sredstva obezbeđenja, plašeći se da će putari sve pare potrošiti za druge namene, a ne za vraćanje kredita. Kako nikakve pare nisu uplaćene putarima, banke su ih nehotično uvele u blokadu. To je prouzrokovalo dodatne teškoće putarima. Sad nisu mogli da plaćaju ni za tekuće poslovanje, a i izgubili su pravo da konkurišu za nove poslove (pošto su u blokadi). Ka njima su krenuli silni pritisci njihovih dobavljača koji im nisu verovali da pare nisu dobili i koji su zahtevali da se sada „kada para ima“ i njima plati njihov deo.

Tako je Vlada svojim lažnim obećanjima svoje poverioce dovela u još težu situaciju od one u kojoj su bili usled neplaćanja. O tom uspehu premijer nije ništa rekao. O tome ga niko od novinara nije pitao ni jednu reč. O tome šira javnost ne zna ništa. A stvari u tom sektoru ključaju.

Premijer nam je objasnio da će u avgustu u razgovorima sa MMF zastupati stav da se penzije ne mogu smanjivati. Problem u pogledu penzija je ogroman. Potpuno nezavisno od MMF. Da smo sami na Mesecu, opet bi se moralo pristupiti rešenju problema penzija. Mi sada iz budžeta dotiramo penzioni fond sa oko jedne trećine ukupnog budžetskog prihoda. Trećina ukupnog poreskog opterećenja privrede i radno-sposobnog stanovništva ide za penzije. To je neodrživo. Kada se penzioni sistem dotira iz budžeta, to je ozbiljan problem. Kada je obim dotiranja 10% to je ogroman problem. Kada je to 30%, to je smrtna presuda za svako društvo. Kako premijer misli da reši ovaj problem? Nikako. Uopšte ne misli o rešenju. Ne vidi ga. Ni on, ni ostali u Vladi. Kako to misli da reši MMF? Baš ih briga. Oni će zahtevati održiv budžetski sistem i tačka. Rešenje je naravno u dokapitalizaciji penzionog fonda državnom imovinom. Da li je neki novinar bilo šta pitao o tome premijera? Nije. I neće. I ne zna. I baš ih briga. Ali, stvari zbog toga klize ka ponoru. Nažalost, u potpunoj tišini.

Država je otkupila malo manje od 65 hiljada tona žita po ceni od 13 dinara za kilogram. Tržišna cena je oko 10 dinara. Ta količina je nešto manje od 3% ukupnog roda. To je skandal. Država ne sme da favorizuje bilo kog proizvođača. Ona mora da kaže: imamo toliko i toliko para za žito, što znači da će svaki proizvođač dobiti npr. 1 dinar (0,7 ili koliko već) po kilogramu. Svih 100% proizvođača. Država mora da ima jednak odnos prema svima u istoj situaciji. Ova sramota je u medijima predstavljena kao pozitivan potez Vlade. Niko da ih pita „šta to radite“, kako smete da favorizujete one koji su imali uslove da brže završe žetvu od onih koji to nisu mogli? I zašto?

Da li bilo ko može da nam objasni šta je strategija Vlade kada je poljoprivreda u pitanju? Dobro, nema akta te vrste, ali šta je to Vlada za godinu dana preduzela kao početak razvoja poljoprivrede? Ništa. I tako godinama (treba se uvek setiti da je ista politička grupacija koja vlada danas imala većinu i u drugoj Koštuničinoj vladi - a ni njegova prva Vlada nije ništa uradila). A mogli su da urade makar dve stvari: da osnuju državnu razvojnu poljoprivrednu banku i da odrede voćarstvo kao granu koja se može najbrže razvijati. I to naročito u proizvodnji jabuka, breskvi i kajsija (konzumnog voća, a ne samo industrijskog: maline, višnje i sl.) Da ne govorim o pitanju osiguranja poljoprivrede koje nije kod nas ni načeto. Reč je o desetinama hiljada domaćinstava koja bi počela da ostvaruju ozbiljan prihod i koja bi omogućila zaradu za nekoliko stotina hiljada ljudi. Zatim bi oni svojom kupovnom moći pokrenuli uslužne delatnosti u svojim selima. Ništa nisu uradili. Sagledavaju probleme žetve u julu.

O poljoprivredi se raspravlja uglavnom onda kada neko blokira put, prosipa maline ili najavljuje seču zasada. Ali to što ozbiljne stalne kritike Vlade po tom pitanju nema, ne znači da problemi u tom sektoru ne prete eksplozijom.

Premijer kaže da je najgore prošlo. Loše traje, a najgore tek dolazi.