O crvima i mrtvoj kravi, ili, fijasko srpske ekonomije za početnike

Čovek ne mora biti finansijski ekspert da bi znao da se srpska ekonomija nalazi u katastrofalnom položaju. Nije potrebno nikome verovati na reč, dovoljno je znati sabirati i oduzimati. Nažalost, izgleda da se aktuelne srpske vlasti namenski obraćaju slojevima stanovništva koji nisu u stanju ni toliko, poslovično se oslanjajući na podršku nepismenih, površnih i korumpiranih, a ignorišući upozorenja i kritike svih ostalih građana.

Kada je trenutna vladajuća garnitura došla na vlast pre nešto više od dve godine, njihova glavna obećanja ticala su se borbe protiv korupcije, poboljšanja standarda građana i ekonomske politike. Za te dve godine videli smo nekoliko „korupcijskih“ procesa koji su uglavnom za posledice imali postavljanje naprednjačkih kadrova na istaknuta mesta u srpskim institucijama, od kojih nismo imali ništa, osim gromoglasnih najava, trijumfalističkih hapšenja i tihog oslobađanja iz pritvora, uz dodatnu spiralu korupcije u srpskim sudovima (najnoviji primer je poslednji skandal sa sudskim notarima, koji je doveo do štrajka advokata).

Što se socijalnog standarda tiče, dovoljno je reći da se nastavlja vrtoglavi pad zaposlenosti, koji se delimično statistički inhibira vrtoglavim partijskim zapošljavanjem u državnom sektoru, dovoljno je ukazati na smanjenje plata i penzija (umesto najavljene departizacije) i ukidanje niza socijalnih privilegija za trudnice, socijalno ugrožene i sl. I već nas guru srpskog neoliberalizma Kori Udovički ubeđuje da „srpska administracija uopšte nije prevelika“, već da problem prave isključivo zaposleni u državnim preduzećima (ne pominjući da njima upravljaju nepismeni partijski kadrovi). O uvođenju kuluka za nezaposlene i socijalno ugrožene da i ne govorimo.

Na planu makroekonomije i finansija slika je još očiglednija, i još katastrofalnija. Za dve godine vlasti trenutno srpsko rukovodstvo smenilo je dvojicu ministara finansija i još toliko ministara ekonomije (jedan, Dušan Vujović, je, doduše, avanzovao do ministra finansija). Pri tome je Saša Radulović najavljivan kao beskompromisni stručnjak sa podrškom međunarodnih institucija da bi za manje od pola godine bio najuren iz vlade kao državni neprijatelj i neznalica.

U slučaju Lazara Krstića, situacija je još apsurdnija – iako nam je predstavljen kao „mesija sa Jejla“, efekat delatnosti ovog „mladog stručnjaka“ (bez ikakvog iskustva u javnim finansijama) sveo se na dva rebalansa i jedan projekat budžeta, čija je glavna tendencija bila stalni rast deficita. Nakon što je Krstić uklonjen sa kormila državnih finansija (zvanično zbog premijerovog „mekog srca“, a u stvari Bog zna zbog čega), Vučić je nedeljama bukvalno licitirao mestom ministra finansija, da bi ga na kraju dao Vujoviću, „ako hoće“. Vujović je pristao, i odmah se prihvatio da radi rebalans Krstićevog rebalansa, čije efekte gledamo upravo sada.

Da ponovim još jednom, čovek ne mora da ima diplomu ekonomskog fakulteta da bi znao da sabere dva i dva. Ministar Vujović nam je pre nekoliko dana predstavio rebalans državnog budžeta u kome je deficit povećan sa 182 mlrd. dinara do 225 mlrd. dinara. Dakle, uprkos gromoglasnim merama štednje i opštem smanjenju standarda građana, uprkos uzimanju milijardi dolara kredita za refinansiranje dugova (koji bi trebalo da nam „smanje kamate“), uprkos genijalnoj ekonomskoj politici mladog Krstića i racionalnom pristupu iskusnog Vujovića, deficit budžeta povećao se na 24%. Već to bi bio povod za paljenje crvenih lampica i otvaranje ozbiljnog javnog skandala, da stvari nisu još mnogo gore.

Dan nakon što je vlada bez pogovora usvojila ovakav rebalans, javio se predsednik fiskalnog saveta Pavle Petrović da nam saopšti da „deficit u stvari uopšte nije 225 mlrd. dinara, već 300 milijardi“! Potpuno istu cifru je, uz istu opasku, naveo i ekonomista Milojko Arsić, a citira je i novinarka nedeljnika NIN. Kako je moguće da tri različita analitičara na tri mesta izlaze sa potpuno istom cifrom deficita, koja je neuporedivo veća od zvanične? Ali ni tu nije kraj – dan kasnije sam Vujović nam saopštava da „u naredne tri godine treba da smanjimo deficit budžeta sa 2,5 mlrd. evra do 1,5 mlrd. evra“. A 2,5 mlrd. evra je – 300 mlrd. dinara! Dakle, mi imamo ministra finansija koji javno opovrgava sopstveni rebalans budžeta dva dana nakon što ga je usvojila vlada. Da je g. Vujović direktor firme u Srbiji, bio bi uhapšen zbog falsifikovanja zvaničnih dokumenata. Pošto je on ministar finansija u državi u kojoj su mediji i javnost brutalno ućutkani, nije bilo nikoga da podigne graju što je (1) deficit budžeta nakon uvođenja mera štednji porastao za 64% i što  (2) vlada tu činjenicu zataškava. Da li možete pretpostaviti šta bi se dogodilo sa ovakvim ministrom finansija i ovakvom vladom u svakoj iole normalnoj i stabilnoj državi?

Naravno, priča sa rebalansom budžeta je samo poslednja u nizu manipulacija i nelogičnosti koje nam se serviraju. Štaviše, lažiranje podataka i manipulacija informacijama od javnog značaja predstavlja modus operandi ove vlade. Nedavno nam je tako objavljen podatak da će se BDP ubuduće obračunavati sa uračunavanjem doprinosa sive ekonomije (uključujući prostituciju, trgovinu narkoticima i sl.), što daje povoda vlastima da izjave kako su doveli do „rasta BDP“, iako će BDP u stvari ove godine da padne. Slično vlasti već govore o „padu nezaposlenosti“, iako je opet reč o manipulacijama statistikom, da ne pominjemo da niko nije u stanju da nam kaže koliko „novozaposlenih“ zapravo predstavlja naprednjačke pridošlice u državnom sektoru.

Nelogičnosti i protivrečnosti u vođenju državne ekonomske politike su, dakle, toliko očigledne, da ih golim okom uočava apsolutni laik. On se nadovezuju na orvelijanski trend naprednjačkog režima da „jedno govore, a suprotno rade“. Govore o zaštiti ugroženih, ukidaju pomoć trudnicama i uvode kuluk za socijalno ugrožene. Govore o departizaciji, postavljaju partijske kadrove na ključna ekspertska mesta u državi. Govore o čišćenju državnog sektora od trutova i neradnika, ali uporno povećavaju broj zaposlenih u administraciji. Govore o smanjenju zaduženosti, ali državni dug ide kroz plafon. Govore o merama štednje, ali deficit budžeta raste kao kvasac.

Uzgred, govore o merama štednje, a povećavaju izdatke za političke partije, koje već parazitiraju na državnom sektoru i preko korupcijskih šema muzu državnu kasu. Spisak je neograničen, a ekonomija Srbije više ne liči ni na „jednu kravu koju muze celo selo“, već pre na leš krave na kome se crvi otimaju za poslednje zalogaje crkotine. A zatim nas crvi preko televizije i tabloida ubeđuju da je „krava živa i zdrava“. A ako neko od novinara usudi da kaže da je „krava mrtva“ (a „da je car go“), veoma brzo biva uklonjen.

A trulež se širi, i crvi se množe.