Misija MMF u Beogradu

Misija Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) koju predvodi Albert Jeger doputovala je u Srbiju 8. februara 2010. godine. Misija će ostati u Beogradu sve do 23. februara 2010. Prema navodima srpskih medija, cilj dolaska misije MMF-a je redovna kontrola primene sporazuma između MMF i Srbije, zaključenog u prvoj polovini 2009. Tačnije, ako izveštaj misije MMF-a bude pozitivan, Srbiji će biti isplaćen treći deo kredita (koji je odobren u prvoj polovini 2009), ili deo u vrednosti od 350 miliona evra.

Međutim, i pre početka razgovora, potpresednik Vlade Republike Srbije, Božidar Đelić je izjavio da će Srbija ispuniti sve ono što od nje traži MMF: „Jasno je koje su obaveze preuzete i mi ćemo pokazati da će Srbija biti u stanju da, naročito oko pitanja penzija ispoštuje ono što je dogovoreno tokom ranijih sastanaka sa MMF-om.“.[1] Dakle, pravih razgovora neće ni biti, priznao je Đelić. U kontekstu novih zahteva koje donosi Misija MMF-a u Beograd Albert Jeger je još prilikom zaključivanja kreditnog sporazuma (u vrednosti od 2,9 milijardi evra) u martu 2009. upozorio srpske vlasti i srpski narod da se od njih traži da: „Stegnu kaiš“.[2]

Jeger je inače Austrijanac koji radi za MMF još od 1992. godine.[3] Pre funkcije šefa misije MMF za Srbiju, obavljao je istu funkciju u Bugarskoj, Rumuniji i Ukrajini. Međutim, upravo je poređenje sa zemljama istočne Evrope, koje tako rado koriste srpski političari kada objašnjavaju da je srpska ekonomija na pravom putu, argument koji pokazuje koliko se MMF-u i Albertu Jegeru ne može verovati. Na primer, Svetska banka je objavila u oktobru 2009. godine da će pad ukrajinskog bruto domaćeg proizvoda iznositi 15 odsto (Jeger je bio nadležan za Ukrajinu u periodu od 2004. do 2007 godine). Takođe, ukrajinski spoljni dug je 31. decembra 2009, usled „reformi“ koje su sprovodili Jeger i MMF, dostigao oko 90 milijardi dolara.[4] Slično tome, u Bugarskoj, koju su takođe savetovali Jeger i MMF, početkom 2009. godine su izbili socijalni neredi. Spoljni dug Bugarske, zemlje koja ima približan broj stanovnika kao Srbija, iznosio je 31. decembra 2009. godine oko 50 milijardi dolara.[5] Dakle, skoro za 20 milijardi dolara je bio veći od srpskog spoljnog duga. Kakva je situacija u susednoj Rumuniji nakon „reformi i saveta“ Alberta Jegera i MMF-a, pokazuju sledeći podaci. Rumunija, zemlja od 22 miliona stanovnika sa površinom od 238.391 kvadratni kilometar i granicama od 2.508 kilometara, ima samo 228,6 kilometara autoputeva.[6] Takođe, rumunsko ministarstvo finansija je u januaru 2010. godine, usled katastrofalne ekonomske situacije, predložilo vladi dodatno oporezivanje pogrebnih preduzeća![7] Tačnije, antikrizni porez na sahrane. Da su zemlje koje su razvijale svoju ekonomiju u skladu sa savetima Jegera i MMF krenule ekonomskom nizbrdicom, posredno priznaje čak i srpski ministar trgovine Slobodan Milosavljević. On je izjavio početkom 2010. godine: „Prosečan Srbin danas živi bolje od prosečnog Mađara. Bolji smo i od Bugara i Rumuna...''[8] Ako je tako kao što kaže ministar Milosavljević, onda su „reforme“ koje sprovodi Jeger i MMF u istočnoj Evropi pogubne za Srbiju i vode ka ekonomskom nazadovanju i siromaštvu, a ne ka prosperitetu i zaštiti najsiromašnijih slojeva društva.

Do takvog zaključka se dolazi i kada se pročita „Pismo o namerama“ koje su Vlada Srbije i NBS uputile MMF-u 3. decembra 2009.[9] Pismo je u suštini, izjava lojanosti srpskih vlasti upućena Jegerovom šefu, Dominiku Štros Kanu. U prvom pasusu Pisma o namerama se navodi da su: „U pojedinim sektorima efekti globalne finasijske krize na našu privredu bili nepovoljniji od prognoziranih. Posebno se to odnosi na naglo zaustavljanje ekspanzije domaćeg i spoljnog zaduživanja sektora preduzeća...“ Dakle, srpska vlast žali, i pravda se pred MMF-om, što srpska preduzeća nisu mogla i dalje da se nekontrolisano zadužuju na Zapadu kao što je bio slučaj pre početka krize. Zatim se u istom pasusu izražava žaljenje zbog pada uvoza u Srbiju. Sa druge strane, ni reči o padu izvoza srpskih preduzeća. Skandalozne i ekonomski neshvatljive rečenice se nalaze i u 20. pasusu. Na primer, skoro neverovatna rečenica: „Državni vlasnički udeli u banakama biće eliminisani čim to postane moguće.“ Ovakvu rečenicu skoro da i ne treba komentarisati. Ona jasno govori kakva sudbina čeka preostale srpske banke i zašto je program MMF-a poguban za srpske banke.

Sa druge strane, u Pismu o namerama nema nijedne reči o bahatom ponašanju zapadnih banaka na srpskom tržištu, niti o zelenaškim kamatama koje su nekoliko puta veće nego na Zapadu (samo se stidljivo navodi u trećem pasusu da je NBS „sprovela stres testove u 15 najvećih banaka“). Takođe, u četvrtom pasusu navodi se da će doći do nominalnog zamrzavanja zarada u javnom sektoru i penzija tokom 2010. godine, kao i značajnog smanjenja državne administracije tokom 2010. godine (i narednih godina). Srpske vlasti ističu svoju „opredeljenost da se sprovedu ključne reforme u oblasti penzija, obrazovanja i zdravstva“. Kada se ove fraze i skoro svečana obećanja prevedu na razumljiviji rečnik za običnog građanina, dolazi se do sledećeg zaključka. Zamrzavanje zarada i penzija pri godišnjoj inflaciji od 7 odsto će, u suštini, značiti njihov pad od 7 odsto. Takođe, značajno smanjenje državne administracije u praksi će značiti i odlazak kvalifikovanih kadrova iz državnih preduzeća. Oni će se zapošljavati na nekim drugim poslovima, uglavnom kod stranih poslodavaca za bolje plate. To će neminovno dovesti do slabijeg kvaliteta usluge koje pruža država. Navodne reforme u oblasti penzija, zdravstva i obrazovanja su u suštini manja izdvajanja za penzije, obrazovanje i zdravstvo. Ili, to je slabo prikriveni udar MMF-a na najugroženije slojeve srspkog stanovništva, kao što su penzioneri, đaci i bolesni. Tačnije, u 14. pasusu Pisma o namerama se otvoreno iznosi cilj programa koji je MMF nametnuo Srbiji: „Opšti cilj kojim se rukovodimo kod reformi i smanjivanja troškova je da se smanje izdaci penzionih fondova na oko 10 odsto BDP-a do 2015, i to sa procenjenog nivoa od 13 odsto BDP-a u 2009.“ Takođe, u 13. pasusu se navodi da će se reforme u sektoru zdravstva i obrazovanja izvoditi u „skladu sa preporukama Svetske banke“.

Kada se pročitaju te preporuke Svetske banke za Srbiju pod besmislenim i nelogičnim naslovom „Kako sa manje uraditi više“(!?), jasno je da će „reforme“ u sektoru zdravstva i obrazovanja značiti i otpuštanje doktora i nastavnika. Takvo postupanje se direktno preporučuje u dokumentu Svetske banke na koji se poziva srpska vlast u Pismu o namerama.

Dakle, to je istina o dolasku misije MMF-a u Beograd. Istina koja se pokušava sakriti od srpskih građana pomoću fraze da „treba ograničiti javnu potrošnju“. U suštini, ta populistička fraza koju lansira MMF a srpske vlasti ponavljaju kao đaci ima za cilj da gnev siromašnog naroda usmeri ka nižim državnim službenicima, penzionerima i navodno glomaznom zdravstvu i obrazovanju. To je cilj propagande koju šire Albert Jeger i njegovi saradnici kada govore o smanjivanju „javne potrošnje“. Iza te fraze krije se veliki ekonomski udar na srpske penzonere, bolesnike, đake, ali i srpsku državu i državna preduzeća. To treba jasno reći. Bez obzira na to da li je to politički korektno i popularno u sadašnjem trenutku. Međutim ogromna većina ekonomista i pravnika, kao i političkih stranaka iz opozicije i vlasti, ne usuđuje se da kritikuje ovu frazu koje šire ljudi kao što je Jeger. Srpska politička i ekonomska elita uglavnom i ne pokušava da razmišlja o antikriznom programu koji neće biti ispunjavanje štetnih naloga MMF-a.