Luka Beograd i druge priče

Ovde ću osvetliti samo neka pitanja vezana za Luku Beograd, Robne kuće Beograd, dug države prema privredi i razmere nelikvidnosti danas u Srbiji.

Luka Beograd može biti profitabilan projekat isključivo ako ostane lučka delatnost. Ideja da se luka izmesti, pa da se tu zida stambeno-poslovni kompleks, nužno vodi investitora u bankrotstvo.

Kod nas se kao potpuno normalno prihvata da neko može imati ekonomski interes da izmesti luku za oko milijardu evra, što znači da je 10 godina uložio novac i da mu teku kamate na to, pa da raščisti teren sada bivše luke, za još oko 100 miliona evra, na šta takođe teče kamata, pa da sazida za daljih 2 milijarde evra novi komplaks, na šta takođe teče kamata, pa da u 15-oj  godini sve to proda i stigne do zarade. To je potpuno nemoguće. Ako tome dodamo da je Beograd mnogo bliži tome da se spusti na Savu izmeštanjem železničke stanice i raščišćavanjem slamova na novobeogradskoj strani, onda se tek stvari sa Lukom Beograd sele u domen naučne fantastike.

Zašto onda investitori forsiraju taj projekat? Zato što greše.

Kod nas se prihvata kao sasvim normalno da investitori u vrhunskim svetskim institucijama greše u razmerama od više hiljada milijardi dolara, ali se potezi naših-stranih investitora uvek tumače kao iskorišćena neverovatno povoljna investicija (najčešće omogućena korupcijom). Luka Beograd je u najavljenoj izgradnji promašena investicija i to će se vrlo brzo sagledati i od nje odustati.

Luka Beograd je dobra investicija (jeftino kupljena) ako nastavi da radi kao luka.

Priča o vrednosti tog poteza uz Dunav, sa obe strane pančevačkog mosta, od navodnih 2,2 milijarde evra je spektakularna besmislica. Za te pare, danas, po tržišnim cenama, može da se kupi cela Vojvodina.

Mislim da građanima nije jasno da je Luka Beograd bila u većinskom vlasništvu fizičkih lica. Država je imala manjinski paket akcija. Osnovna stvar je u tome da je neko ubedio fizička lica da je važno da odgovore na prvu ponudu za kupovinu njihovih akcija. Kada je obim prodaje tih akcija prešao 50% od ukupnih 100%, država je dala i svoj paket akcija na prodaju. Tu se postavljaju tri pitanja: da li je transakcija obavljena zakonito - jeste, da li je ikada trebalo privatizovati luke (po ranijim zakonima iz devedesetih privatizovana je pored ove i luka Pančevo) -  naravno da nije, da li su akcionari bili uvereni da će država svakako prodati ponekom zakulisnom  ranijem dogovoru svoj paket (čak i ako većina njih bude strpljivo čekala neku bolju ponudu i da će onda oni postati manjinski akcionari) - sigurno.

Iz mog ukupnog iskustva, naravno sasvim hipotetički govoreći, nije nemoguće da su se stvari dogodile na sledeći način: prvo se dogovori sa Akcijskim fondom (u našoj satiri ćemo ih označiti kao „časni ljudi“) da će oni reagovati na prvu ponudu u letnjem periodu, kada je pažnja javnosti i spremnost drugih investitora tradicionalno manja. Zatim se sa ,,časnim ljudima’’ dogovori da bi bilo neoprezno potrošiti ih u jednoj transakciji, te da će se prvo izdejstvovati da ostali akcionari većinski prihvate prodaju, pa tek onda da se tome priključe i akcije države, iz naravno straha da ne ostanu trajno manjinski paket koji, dabome, gubi na vrednosti. Zatim se, nije nemoguće, potplate, a zapravo im se više obeća nagrada, nego što stvarno nešto dobiju. Nekoliko ljudi iz same Luke Beograd, u našoj priči „još časniji ljudi“, koji ubeđuju kolege da je odlično da prihvate cenu, jer će država svakako prodati svoj paket – Pa znate ih, to su lopovi, a među nama zaposlenima će se uvek naći 10% izdajnika da im se priključe i šta ćemo onada? Postaćemo od većinskih, manjinski akcionari i niko više ni neće hteti naše akcije.

To je hipotetički. Drugim rečima, mogla je biti dobijena u nekoj kasnijoj ponudi veća cena i to je sve. To naravno nećemo znati. Ključno je da se pod ozbiljnu kontrolu i reviziju stavi ukupno nastupanje Akcijskog fonda na tržištu hartija od vrednosti od osnivanja do danas. Pravna sigurnost nalaže da se transakcije ne mogu dovoditi u pitanje, ali se može utvrđivati pojedinačna odgovornost.

U tom kompleksu zemljišta za koje se u javnosti tvrdi da vredi 2,2 milijarde evra je deo od 15 hektara „Ade Huje“ koji je Beograd prodao za 6,5 miliona evra, a zatim je isto zemljište naslednik kupca (vodite računa, naslednik uvek prodaje jeftinije baš zato što je imovinu dobio džabe) preprodao za gotovo dvostruko veću cenu. Naši mediji se ovom činjenicom uopšte ne bave. A samo je to zanimljivo.

Našoj javnosti uopšte ništa ne znači to što, ako ovu drugu (znatno veću cenu koju možemo smatrati približno tržišnoj) pomnožimo sa ukupnom površinom od preko 200 hektara o kojoj se govori, dobijamo ukupan iznos za svih oko 220 hektara, od oko 180 miliona evra. Dvanaest puta manje od cifre kojom se bezskrupulozno barata.

Pitanje koje je meni interesantno je sledeće: ako možemo dovoditi u pitanje zakonite transakcije zato što smatramo da je država kao prodavac dobila malu cenu, da li i kupac može da traži povraćaj novca kada on misli da je dao previše za neku kupovinu od države? Recimo, da li bi država pristala da joj se vrati Luka Beograd i npr. ono što je kupljeno kao Geneksova imovina na Novom Beogradu, a da ona vrati pare? Ako bi država na to pristala, ja sam ubeđen da bi kupac odmah sve vratio i uzeo novac nazad. Geneks je strahovito preplaćen.

Tako dolazimo do druge teme, Robnih kuća Beograd (RKB). Investitorima, kupcima, nema spasa. To je neisplativa investicija. Takođe je strahovito preplaćena.

Evo, u krupnim crtama, zašto. Kupovna moć u Srbiji je u ogromnoj meri koncentrisana u Beograd i Novi Sad. U Novom Sadu RKB nisu imale objekat. Dakle, samo Beograd od potencijalno profitabilnih centara. Ali, u Beogradu su čak četiri ogromna objekta koncentrisana na jednom kilometru razdaljine. Nije moguće da obe robne kuće u Knez Mihailovoj budu profitabilne. Nije moguće da na Terazijama objekat privuče masu kupaca, a da tako isto bude i u Beograđanci. Uz to, nijedan od ovih objekata nema parking. Danas se u kupovinu ide drugačije nego ranije. Veliki broj platežno sposobnijih kupaca hoće da dođe kolima. Naročito je problematično privući kupce na drugi, treći, četvrti sprat. Danas je konkurencija strahovita: Delta siti i Ušće, pa Merkator. A šta ćemo sa objektima RKB u unutrašnjosti? Pa tamo ljudi nemaju para. Oni koji imaju uglavnom idu u Beograd za bolje i veće kupovine. Tek su ti objekti neisplativi.

Kod nas se uporno tvrdi da su RKB malo plaćene. Dvanaest kupaca se nadmetalo. U modelu koji im omogućava da nemaju nikakvih daljih problema ni sa zaposlenima ni sa dugovima. Dakle, u modelu u kome su kupci spremni da ponude najveću cenu. Deset kupaca se zaustavilo na sto miliona nižoj ceni od one oko koje su nastavili da se takmiče samo dva kupca. Deset nezavisnih analiza je pokazalo da se ne sme dati više od 260 miliona. Jedan kupac je otišao na 360 milona evra i sada ima velikih problema. Za RKB je postignuta puna tržišna utakmica. Pitanje glasi: da li je država spremna da uzme nazad RKB , a da vrati 360 miliona? Ubeđen sam da bi kupac to oberučke prihvatio.

Važno je da primetite, da u svim besmislenim pričama o tome kako nešto vredi mnogo više, oni koji to tvrde nikada nisu uspeli da nađu kupca koji bi ponudio makar delić te fantastične cene o kojoj pričaju. Kako to nešto mnogo vredi, samo niko neće da kupi po toj, ili makar iole približnoj, ceni? Klonite se opsenara.

Dalje se tvrdi da bivši zaposleni nešto nisu dobili u toj prodaji. Oni su dobili maksimum svih maksimuma.

Prvo, dobili su celokupan iznos svih prijavljenih potraživanja u celini sa kamatom. Drugo, dobili su dodatnih, preko ovog iznosa, 29,5 miliona evra. To je kompenzacija zbog toga što RKB nikada nisu ni trebale da odu u stečaj. Sada ćemo taj iznos od 29,5 miliona uporediti sa hipotetičkom situacijom da su se RKB prodale na tenderu u normalnoj privatizaciji. Bivšim zaposlenima bi pripalo 15% akcija nakon završene transakcije. Drugim rečima, ne bi dobili nikakve pare. Ako bi ugovor o prodaji obavezivao kupca da i njima isplati u nekom kasnijem trenutku istu cenu kao i državi, oni bi dobili 31 milion evra. Kada se određuje cena na tenderu, ona se najmanje umanjuje za dugove i otpremnine za zaposlene. U našem slučaju to znači da bi 360 milona izlicitiranih u stečajnom postupku bilo umanjeno za iznos od oko 150 milona evra na ime dugova i otpremnina za zaposlene (potpuno ostavljam po strani činjenicu da se u tenderskoj proceduri ne bi pojavila ni polovina kupaca koji su učestvovali u postupku kupovine iz bakrotstva, pa da bi konkurencija, a samim time i cena, bila mnogo manja).

Prema tome, bivši zaposleni su dovedeni u poziciju da su u stečaju dobili isto ono što bi dobili, u idealnom  slučaju, u privatizaciji ( 29,5 milona odmah je više nego 31 milion za godinu dana).

Takvog primera u Srbiji izvesno nema, a koliko je meni poznato, nikad ga nigde nije ni bilo.

Na posledice dugovanja države prema privredi već sam pisao (Vlada generiše krizu), ali su razmere generisane nelikvidnosti u međuvremenu toliko narasle, da ću o tome iz drugog ugla osvetliti još jednom tu situaciju.

Recimo da država duguje 70 milijardi dinara. I dugo ne plaća. To znači da privredni subjekti hrle ka bankama za kratkoročne pozajmice, ne pitajući za uslove. Te zelenaške kamate privreda ne može da izdrži. Nijedna privreda. Pitanje glasi: zašto to država radi? Zašto omogućava uglavnom stranim bankama enormne kamate?

A evo, sasvim modelski rečeno, kako bi izgledalo rešenje: Vlada se zaduži kod centralne banke kratkoročno za 40 milijardi. Smanji dug od 70 milijardi na 30. Privreda, kada svi poplaćaju svoja dugovanja od tih 40 milijardi za mesec dana vrati na ime svojih obaveza državi 35 milijardi. Država plati preostali dug od 30 milijardi i 5 milijardi vrati centralnoj banci. Od ovih 30 milijardi privreda izmirujući svoje obaveze vrati državi 25 milijardi. Država vrati ovaj novac centralnoj banci i ostane dužna 10 milijardi. Ovaj iznos preostalog duga  se vraća ili iz povećanog tekućeg priliva iz ukupnih povećanih privrednih aktivnosti zbog poboljšanja likvidnosti privrede, ili iz vanrednih prihoda iz privatizacije (reč je o sumi od oko 100 miliona evra) ili se prihvati povećanje inflacije za oko 1%.

Dilema je samo da li političari to ne znaju ili neće da urade.

Kada govorim o nelikvidnosti u Srbiji, skrećam vam pažnju da je nelikvidnost stigla i do farmaceutske industrije. Čitava grana je u problemu, ne samo ovaj ili onaj proizvođač, ovaj ili onaj veletrgovac. Kada u nekoj zemlji farmaciji preti bankrotstvo, to znači da nastupa scenario mogućeg 80% bankrotstva cele privrede.

Da li ste u našim medijima čuli nešto o ovome? Naravno da niste. Raspravlja se o meksičkom gripu koga nema, o Dražinom grobu, o promeni Ustava (mada moram da pohvalim g. Tadića da je posle dugo, dugo vremena progovorio o temi koja zaista spada u nadležnost i korpus tema predsednika države), o početku izlaska iz krize itd.

Sve je to duboko zabrinjavajuće. I sve mi više liči da je haos gotovo neminovan.