Kampanja protiv NIS-a u vladinom prelaznom roku

Energetski gambit novog premijera Srbije

U trenutku kada se formira novi/stari kabinet ministara Srbije pod dirigentskom palicom novog/starog prvog čoveka Vlade Aleksandra Vučića, događaj nedelje i jedino relativno iznenađenje svakako je „rokada“ resora energetike i infrastrukture između Zorane Mihajlović i Aleksandra Antića, istovremeno i jedino „stvarno“ iznenađenje koje nam je mandatar priredio prilikom sastavljanja kabineta. Bez obzira na činjenicu da je Zorana Mihajlović, inače Vučićev bliski saradnik i „udarna pesnica“ propagandne mašinerije njegove SNS, „nagrađena za dobar rad i lojalnost“ (počasnom) titulom potpredsednika vlade, u ovoj kadrovskoj vrtešci naizgled nije bilo previše logike.

Teško da je Vučić rezultatima nekog od svojih ministara mogao da bude više zadovoljan od Mihajlovićeve – u moru osrednjih do nikakvih rezultata prethodne, sveže rekonstruisane „ekspertske vlade“, ona je barem izuzetno vešto gradila medijsku sliku o sebi kao „velikoj radnici“ koja na planu energetike postiže „odlične rezultate“, a njeno stalno pojavljivanje u medijima, populističke izjave i neprekidno kuđenje i inače nepopularnog Dušana Bajatovića podigli su njen rejting nešto iznad proseka njenih kolega iz vlade. Daleko od toga da je Mihajlovićeva iza sebe ostavila nekakav rezultat u energetici – osim periodičnih čistki i kozmetičkih izmena u „Elektroprivredi Srbije“ i dvogodišnjih najava rekonstrukcije „Srbijagasa“, srpska energetika se razvijala sama od sebe, i to skoro isključivo u onim domenima koji su na sebe preuzeli Rusi. Ako se o nekakvim zaslugama Zorane Mihajlović može govoriti, onda je to svakako činjenica da se u taj „ruski posao“, a tu se misli pre svega na poslovanje NIS i izgradnju „Južnog toka“, nije uplitala u onoj meri u kojoj se to od nje moglo očekivati.

Ali bez obzira na to, poslovično površni i hronično neprofesionalni srpski mediji u čestom pojavljivanju ministarke na TV ekranima videli su znak sposobnosti i ličnog Vučićevog poverenja, pa se od Mihajlovićeve očekivalo da u novom, „potvrđenom mandatu“ „odlučno privede kraju“ energetsku politiku koju je godinama najavljivala, a koja je podrazumevala galopirajuću liberalizaciju energetskog sektora Srbije, drobljenje preostalih energetskih kompanija u državnom vlasništvu (pre svega EPS i „Srbijagasa“) na sitne komade koje bi lako mogli da progutaju i svare „partneri sa Zapada“ (jer bi u ovakvom obliku eventualno mogla privatizovati isključivo neka ruska ili kineska kompanija, što se svakako ne bi dopalo Evropskoj komisiji), i, naravno, maksimalna relativizacija, usporavanje, odnosno, kako su se svim srcem nadali srpski radikalni zapadnjaci, osporavanje i anuliranje Energetskog sporazuma između Srbije i Rusije, na osnovu koga su Rusi kupili NIS, a Srbiju stavili u središte svog projekta „Južni tok“.

Naravno, skidanje Zorane Mihajlović sa resora u kome predstavlja „osvedočenog međunarodnog eksperta“ i njeno prebacivanje na „utešno“ ministarstvo kojim je ranije utoljavan apetit Velje Ilića, a u prethodnom mandatu je njime slično „nagrađen“ sam Aleksandar Antić, odmah je dovelo do špekulacija o tome na čiji je žulj stala ministarka, i ko je kumovao njenom „sklanjanju“.

Prirodan zaključak bio je da su u ovu stvar „Rusi umešali prste“, te da je sklanjanje Zorane Mihajlović Vučićev zalog za budući nastavak ekonomske saradnje sa ruskim partnerima, što je dodatno potvrđeno činjenicom da je njen resor pripao socijalistima, koji se opet u vladi posmatraju kao više „proruski“ faktor nego Srpska napredna stranka, inače „pobratima“ ruske vladajuće „Jedinstvene Rusije“. Takav zaključak bi se i mogao doneti, da nosilac antiruske energetske politike u poslednje vreme nije bio upravo – Aleksandar Vučić.

Prvi udar na NIS – izmene Pravilnika o regresiranom gorivu

Da odnosi između novoizabranih srpskih vlasti i srpskog energetskog giganta u ruskom većinskom vlasništvu nisu sjajni, moglo se primetiti neposredno posle martovskih izbora, kada je Ministarstvo poljoprivrede saopštilo o izmenama Pravilnika kojim se uređuje prodaja regresiranog dizel goriva za poljoprivrednike. Naime, u skladu sa dosadašnjim pravilnikom, uslovi koje je morala ispunjavati kompanija kojoj se dozvoljava prodaja subvencionisanog goriva za poljoprivredne proizvođače bili su tako definisani da ih je defacto ispunjavao samo NIS. Sami poljoprivrednici se na ovo nisu naročito žalili, ali su već godinama za izmene Pravilnika lobirali predstavnici drugih naftnih kompanija u zemlji, pozivajući se što na „slobodu tržišta“, što na „zaštitu prava seljaka“, koji su „prinuđeni da kupuju gorivo isključivo na pumpama NIS“. Štaviše, jedan takav zahtev upućen je svega nekoliko dana pre nego što je ministarstvo poljoprivrede donelo svoju odluku, i to na osnovu „preporuke Ministarstva energetike“.

Naravno, nema ničega spornog da naftne kompanije u Srbiji lobiraju za zaštitu svojih interesa u odnosu na NIS, koji i dalje dominira tržištem, ali podjednako ništa nije bilo sporno ni u nastojanju države da u tom procesu zaštiti svoje interese. Baš kao u slučaju famoznog skandala sa „duplim akcizama“, kada je pod pritiskom prozapadnog dela javnosti Vlada Srbije bila primorana da donese odluke na svoju sopstvenu štetu, cela priča bila je zasnovana da duplim standardima „ravnoravnosti na tržištu“, jer kompanije koje su pred državom tražile „ista prava“ kao i NIS, nisu bile spremne da pred njom preuzumu i „iste obaveze“ (u smislu broja zaposlenih radnika, skladišne infrastrukture, sopstvenih pogona za preradu i sl.). Ali čak i da nije tako, Srbija kao manjinski akcionar u NIS i strateški partner ruskog „Gasprom njefta“ ima interes da maksimalno olakša poslovanje svoje najveće i vertikalno integrisane naftne kompanije, baš kao što to čine sve zemlje regiona sa svojim kompanijama, bez obzira na to što su sve listom već uveliko članice EU. U slučaju regresiranog goriva za poljoprivrednike, država se odriče akciza na gorivo i na svim pumpama na kojima se prodaje subvencionisano gorivo faktički ubire samo PDV, ali u slučaju NIS taj novac odlazi u infrastrukturne projekte u Srbiji, povećanje srpskog izvoza, plate radnicima i, na kraju krajeva, dividende na koje Srbija kao akcionar NIS ima pravo.

Vučićeve tirade protiv NIS

Sa tim se, međutim, pre nekoliko nedelja veoma glasno nije složio tadašnji prvi potpredsednik vlade, a današnji srpski premijer Aleksandar Vučić. Govoreći o problemu javnih preduzeća pred predsedništvom SNS, „prvi čovek Srbije“ dopustio je sebi jednu neartikulisanu tiradu protiv NIS, iz koje je sledilo da je (1) NIS „javno preduzeće“ (koje pri tom ignoriše direktive srpskih vlasti) i da (2) NIS ne uplaćuje državi Srbiji njen udeo u profitu koji prethodnih godina ostvaruje. U prvom delu izjave eks-PPV pokazao je nedopustivo, iako njemu svojstveno, neuvažavanje privatnog vlasništva i za političare na postkomunističkim prostorima tako svojstveni razmaženi osećaj „prava na tuđu imovinu“, u drugom je jednostavno izneo grubu neistinu i po ko zna koji put pokazao da ne barata sa elementarnim ekonomskim pojmovima, te da još jednom brka „državno vlasništvo“ sa „manjinskim akcionarskim paketom“.

Naime, Aleksandar Vučić se nije požalio da „većinski akcionar ne isplaćuje dividende“, već je eksplicitno zahtevao da država Srbija dobije „svoj deo“ od ukupnog profita koji NIS svake godine ostvaruje. Čak bi i prva tvrdnja bila gruba neistina, budući da je NIS isplatio dividende za prošlu godinu, i najavio da će isto učiniti i ove godine, u skladu sa politikom kompanije, ali ideja da je jedna kompanija dužna da jednom od svojih manjinskih akcionara isplaćuje puni iznos njegovog dela profita potpuno je besmislena, i nema nikakvo utemeljenja u uobičajenoj praksi akcionarskih društava bilo gde u svetu. Bez obzira na to, „lider Srbije“ pobrao je za svoj nastup ogroman aplauz, kako dežurnih rusofoba i zapadnih talibana, te već ozloglašenih naprednjačkih „botova“, ali i niza ekonomskih komentatora koji bi trebalo da se u sopstvenu struku razumeju bolje od toga.

Da stvar bude još gora, Vučić se nije zaustavio na toj jednoj izjavi, već je nekoliko dana kasnije ponovio svoj zahtev za „državnim delom profita NIS“. Ovaj put je eksplicitno tražio od NIS „100 miliona evra“ od njegove ostvarene odbiti u 2013 g. (380 mln. evra), doduše istakavši, da bi država mogla iskoristiti taj novac da otplati deo dugova „Srbijagasa“ prema „ruskom partneru“. Novi premijer pri tome nije pojasnio da li misli na dug „Srbijagasa“ prema „Gaspromu“ (tj. dug za ruski gas), ili na dugu prema samoj NIS, koji je krajem 2013. god. iznosio više od 200 mln. evra. Pri tome je Vučić potrčao da sve odreda obavesti da je NIS profit napravio „eksploatišući našu naftu“, i da podvuče da pare „treba da ostanu u Srbiji“, ali „ne treba da idu u razvoj“? Posle ovih Vučićevih ispada, izjava Zorane Mihajlović o tome kako bi od dividendi NIS Srbija mogla da pokrije deo duga „Srbijagasa“ dolazi kao melem na ranu i glas razuma, što predstavlja svojevrsno dostignuće.

Državni interesi i ruske investicije

Kao što je već rečeno, nema ničega spornog da se država bori sa privatnim kompanijama i sukobljava sa korporativnim partnerima oko svojih strateških interesa, koji se nipošto ne moraju poklapati sa interesima korporativnog kapitala. Ali to podrazumeva da država zna šta su joj interesi, i da je te interese sprema ni sposobna dosledno da brani, što sa Srbijom nikako nije slučaj. U svoja dva obraćanja javnosti po pitanju NIS, Vučić je ponovio frazu da „ne treba samo ulagati u razvoj“, već treba malo i „uzimati profit“. Da je takva rečenica došla iz usta korporativnih rukovodilaca NIS, to ne bi bilo nimalo čudno, ali iz usta visokorangiranog političara ona nema nikakvog smisla. Insistiranje na reinvestiranju ostvarenog profita predstavlja osnovni način na koji države širom sveta primoravaju krupne kompanije koje u njima rade da ne iznose novac iz zemlje, već da ga zadržavaju u njoj i doprinose daljem razvoju njene ekonomije.

Ako Aleksandar Vučić dobije svojih 100 miliona evra za državni budžet (gde će one u najvećoj meri biti spiskane na vojsku naprednjaka koja je tokom poslednjih pola godine dobila posao u državnom sektoru, ili na isplatu kamata na državni dug koji je SNS za dve godine vlasti povećala za jednu četvrtinu), to znači da „Gasprom njeft“ dobija svojih 250 miliona evra, koje se u tom slučaju za Srbiju gube nepovratno. Dokle god se taj novac zadržava u NIS, i investira u ekonomske projekte u Srbiji, Srbija i srpska ekonomija od toga nedvosmisleno profitiraju – jer NIS na taj način zapošljava ne samo svoje radnike, već brojne podizvođače i partnere, istovremeno podižući sopstveni obim poslovanja i izvoz, koji opet predstavlja direktni priliv živog novca u osiromašenu i ekonomski ošamućenu zemlju.

Naravno, novi premijer nije smatrao da bilo kome od ovih pitanja treba da posveti dostojnu pažnju – jer on nije ekonomista, već profesionalni organizator predizbornih kampanja, i manipulisanje polinformacijama i mahanje neodređenim pretnjama predstavljaju njegov prepoznatljivi modus operandi. Ko je u srpskoj javnosti, sa njenim otuđenim i korumpiranim medijima (od kojih 50% navija lično za Vučića, a 50% za njegove poslodavce iz Brisela, da bi se po ovom pitanju svi ujedinili protiv „ruskih pljačkaša srpskog bogatstva“) mogao da trezveno i racionalno razmisli o ovim pitanjima?

Prosečan srpski građanin do dana današnjeg ne zna razliku između NIS i „Srbijagasa“, misli da je NIS „trampljen“ za „Južni tok“, i spreman da je gnevno ponavlja sve što mu se sa TV ekrana izdiktira (na svim TV kanalima), pogotovo kada se to tiče „nekih para koje su nam uzeli“. Na taj način ništa nije lakše nego reciklirati neki od vajnih podataka iz emisije „Insajder“ (podataka za koje se ispostavilo da je jedini „insajder“ od koga potiču sama Zorana Mihajlović) o tome kako je „Rusima poklonjena srpska nafta da bi se odbranilo Kosovo i sagradio 'Južni tok'“, onda nije teško stvoriti atmosferu masovne histerije protiv ruskog vlasnika NIS i energetskog sporazuma koji je dosadašnju saradnju omogućio. Uostalom, upravo to je učinio neimenovani autor treš-portala E-novine, koji je pozvao Aleksandra Vučića lično da pred arbitražnim sudom u Parizu ospori, po njegovim rečima, „veleizdajnički ugovor o prodaji NIS“ (srpski turbo-zapadnjaci se inače gordo kite titulom "izdajnika", a na druge je bacaju samo o retkim prilikama kada treba "odbraniti" zemlju od ruskih investicija i saradnje sa Rusima).

Neki investitori su "jednakiji" od drugih

Kratka, ali burna medijska kampanja protiv NIS ukazala nam je jasno na šta je spremna nova vlast, u kojoj je Vučić, kako su i zahtevali njegovi saradnici, „dobio mandat da vlada apsolutno“. Nova Vlada svakako neće biti spremna da po svaku cenu kvari odnose sa Rusijom, jer nema načina da kompenzuje gubitke koje bi takav korak naneo ekonomiji Srbije, niti ima naročito mnogo volje da takav jedan korak objašnjava građanima Srbije, koji i dalje velikom većinom podržavaju saradnju sa Rusijom. Međutim, nema nikakve sumnje da će Aleksandar Vučić u svakom trenutku biti spreman da „reciklira“ kampanju koju je započeo, i ponovo se obruši na ruske kompanije i interese, ukoliko mu se to iz bilo kog razloga pokaže kao politički korisno. Pri tome ne treba zaboraviti da Zorana Mihajlović na čelu resora koji se bavi infrastrukturom ima skoro jednako mnogo prostora da gura klipove u točkove NIS i „Južnom toku“, i nema sumnje da će biti više nego raspoložena da to čini, ukoliko joj to samo premijer dozvoli.

Još jednom, naravno da Vlada Srbije ima obavezu samo prema svojim građanima i nije dužna da po svaku cenu štiti interese ruskih kompanija u Srbiji, ali po Srbiju bi bilo svakako najbolje da na isti takav način odnosi i prema ostalim stranim investitorima, pogotovo onim iz EU. Umesto toga, uprkos brojnim najavama, mi do dana današnjeg nemamo predstavu na šta se srpska država obavezala kada je otvorena „Fijatova“ fabrika u Kragujevcu, niko nikada nije otvorio pitanje otvorene pljačke koju je američki U.S. Steel napravio u „Sartidu“, a šta se sve događa u silnim „slobodnim ekonomskim zonama“ koje niču po Srbiji, u kojima radno zakonodavstvo Republike uopšte ne važi, ne smemo ni da pomislimo. Pored tolikih mutnih poslova i kolonijalnog eksploatisanja radnika i resursa Srbije, vlasti su našle za shodno da se obruše baš na kompaniju koja, sticajem okolonosti donosi 14 odsto budžetskih prihoda Srbije, koja predstavlja drugog izvoznika u Srbiji, i čije su godišnje investicije prethodnih godina u rangu sa bezmalo celokupnim direktnim stranim investicijama u zemlju. Neko bi pomislio da bi lokalne vlasti prema jednoj takvoj kompaniji trebalo da pokažu nešto više pijeteta, ali u Srbiji, očigledno, važe druga pravila.

Da bismo to kratko ilustrovali, treba samo pogledati način na koji je Aleksandar Vučić, iste nedelje kada se obrušio na NIS, dočekao nemačku kompaniju „Doktor Etker“, koja je za otvaranje fabrike pudinga u Šimanovcima obezbedila 9,5 mln. evra. Tom prilikom on je izjavio da „Srbija ume da poštuje tuđi novac“, baš kao što „poštuje Nemačku i njene investitore“, da bi završio sa time da je otvaranje fabrike pudinga za Srbiju „velika čast i velika stvar“. Kada se to uporedi bahatim ponavljanjem „dajte nam pare“ sa kojim se eks-PPV sa TV ekrana unosio u lice rukovodstvu NIS, potpuno je jasno da su u Srbiji, očigledno, neki investitori jednakiji od drugih.

Sve ovo se malo dotiče same NIS, a još manje ruskih kompanija, koje će, dakako, raditi u Srbiji dok za to postoji poslovni interes. Ali ova vrsta iracionalnog i ideološkog razvrstavanja investitora na podobne i nepodobne, uz uzdržani i neretko bahati odnos prema ogromnom novcu koji u Srbiju ulazi iz Rusije, i hiperbolisanu servilnost prema mrvicama koje nam se bacaju sa evropskog stola, nikako ne dobrinosi onome što se danas popularno naziva „povoljna ekonomska atmosfera“. Možda bi neko, pre nego što bude kasno, trebalo da podseti naše nove i euforične vlasti da se, poput patriotizma, ni evrointegracije „ne sipaju u traktor“. A regresirani dizel se sipa. A domaći je jednako kvalitetan, a znatno povoljniji od onog koji uvozimo iz Mađarske, Hrvatske, Rumunije ili Bugarske.