Kada će se svetska ekonomska kriza završiti?

Postoje mnogo dublji uzroci ekonomske krize koji će doneti potpuno novi raspored svetske moći. Ukratko ćemo se podsetiti na uzroke svetske dominacije zemalja Zapadne Evrope i SAD, i pokušati da odbranimo tezu da je globalizacija, termin koji ćemo pojasniti, glavni krivac za krizu sa kojom se svet već dve godine suočava. Iz objašnjenja fenomena globalizacije biće jednostavno dedukokovati njene posledice među koje spada i kraj svetske ekonomske krize. Pri tome će svako moći shvatiti jednostavno objašnjenje razloga nastanka i prestanka ekonomske krize. Podsetićemo da ekonomija kao naučna disciplina nije bila u stanju da predvidi ovu krizu, koja je najvažniji svetski ekonomski događaj za nekoliko generacija ekonomista, i time se svrstala u red naučno nepriznatih disciplina poput astrologije, numerologije i tarota. Ako bismo neuspeh ekonomije poredili sa astronomijom, to bi bilo kao da astronomi ne uspeju da predvide ponovni dolazak Halejeve komete, ili sledeće pomračenje Sunca, što spada u elementarna dostignuća ove nauke.

Šta zapravo znači globalizacija? Poznati američki sociolog, japanskog porekla, Frensis Fukujama, izneo je posle pada berlinskog zida, predviđanje da će sva ljudska društva pre ili kasnije morati da prihvate liberalno-demokratski model društvenog urešenja. Fukujama, koji je inače bio pod velikim uticajem Hegelove filozofije, izneo je stav o kraju istorije sa obrazloženjem da su dva glavna konkurenta demokratsko-kapitalističkom društvenom uređenju, fažizam i komunizam doživeli istorijski debakl i da će pre ili kasnije i društva poput Severne Koreje ili Saudijske Arabije, prihvatiti zapadnu demokratiju i tržišnu privredu.

Pretpostavimo da je Fukujama u pravu i pogledajmo kakve posledice bi po zemlje koje su ranije bile građanske, tržišne demokratije ovo ostavilo. Pod zemljama starog kapitalizma mi podrazumevamo zemlje Zapadne Evrope u kojima se kapitalizam razvijao poslednjih nekoliko vekova. Moramo primetiti da za uspeh tih država u ostvarenju svetske dominacije koje su mahom postale kolonijalne sile demokratija nije bila od presudne važnosti. Mnogo važnija su bila druga dva faktora koja se potpomažu sa kapitalizmom. Jedan faktor je bila konkurencija među Evropskim silama u osvajanju novih teritorija kao izvora sirovina kojima se trgovalo na evropskom tržištu, a u doba posle industrijske revolucije osvajanju teritorija kao tržišta za evropske industrijske proizvode. Drugi važan faktor koji je omogućio evropsku dominaciju je evropski način obrazovanja. Kritičko mišljenje koje se u Evropi javlja posle Renesanse, i koje daje prednost razumu nad religijskom objavom,a eksperimentu nad spekulacijom, omogućilo je brzi razvoj tehničkih nauka, koje su bile u službi rata i osvajanja sa jedne strane, i razvoju kapitalističke privrede sa druge strane. Evropljani, naoružani tehničkim inovacijama i kapitalističkim načinom proizvodnje porazili su lovačko-sakupljačke urođeničke zajednice i feudalna carstva širom sveta.

Da su evropsko obrazovanje i tehnološke inovacije koje se potpomažu sa kapitalizmom glavni uzrok svetske dominacije Evropljana i njihovih kulturnih naslednika SAD, možemo lako pokazati na sledećem istorijskom primeru. Prva evropska sila koja je pobeđena u ratu za teritorije od strane neevropske države je Rusija, koja je bila najmanje kapitalistička, pretežno feudalna zemlja. Nju je pobedio Japan, prva država koja se reformisala prihvatajući evropsko obrazovanje i kapitalistički način organizacije privrede. Japan je Meiđi reformom sredinom XIX veka potpuno primenio evropska dostignuća na polju naučnog obrazovanja i u isto vreme je ukinuo feudalizam uvodeći industrijsku verziju kapitzalizma. Time je izašao iz viševekovne izolacije i postao jedna od svetskih sila, osvajajući teritorije Koreje i Kine. Posle drugog svetskog rata pod pritiskom SAD, Japan uvodi i demokratiju. SAD i Japan postaju važni trgovinski partneri. Zanimljivo je da pad standarda američke radničke klase, zapravo onog dela koji nije imao visoko obrazovanje, koincidira sa rastom japanskog izvoza u SAD koji postaje obimniji od šesdesetih godina. Japan je imao veliki rast BDP-a sve do devedesetih godina XX veka kada dolazi do recesije u Japanu. Recesija nastaje u isto vreme kada zarade japanskih zaposlenih dostižu, pa i prestižu zarade zaposlenih u SAD. Jedno vreme je zbog velikog trgovinskog suficita u korist SAD izgledalo da će SAD bankrotirati, ali devedesetih je došlo do oporavka ekonomije SAD.

Iz ovog primera ćemo izvući sledeće zaključke. Zemlja koja usvoji zapadni način obrazovanja i kapitalistički način privređivanja u stanju je da dostigne vodeće svetske sile. U uslovima liberalne trgovine kapital će se prelivati u korist kapitalističke zemlje sa nižim nadnicama omogućavajući privredni rast zemlji sa jeftinijom radnom snagom. Zemlja sa skupljom radnom snagom beležiće deficit u trgovini i imaće privredne teškoće sve dok se zarade zaposlenih u obe ekonomije ne izjednače. Realni pad standarda u zemlji koja je imala više nadnice ostaće trajan iz sledećeg razloga. Postoje ograničeni prirodni resursi. Kada veći broj ljudi ima veće nadnice, ovi prirodni resursi poskupljuju. Uzmimo na primer naftu. Ovaj ograničeni resurs će postajati sve skuplji što više ljudi bude bilo u mogućnosti da kupi automobil. Oni koji su ranije posedovali automobile biće oštećeni i moći će da kupe manju količinu goriva za svoju nadnicu. Primenimo ovu istorijsku i ekonomsku lekciju na ceo svet.

U vreme dok su se stanovnici kolonija borili za nezavisnost, posle drugog svetskog rata, u većem delu ovih zemalja je prihvaćena marksistička teorija, dok je u nekim zemljama, pogotovo u Južnoj Americi odgovor na širenje marksizma bio klizanje u desničarske diktature. Od kraja osamdesetih godina Kina prelazi sa marksističke teorije na kapitalističku praksu. I mnoge druge zemlje napuštaju marksističku ideologiju zvanično ili nezvanično. U Istočnoj Evropi se uvodi demokratsko tržišni model, dok vanevropske zemlje poput Vijetnama postaju otvorene za uvoz stranog kapitala, čak iako nisu uvele demokratiju. Kapital se prirodno seli u zemlje sa jeftinijom radnom snagom i izvozi na bogata tržišta zemalja starog kapitalizma. Kao i u slučaju Japana koji je ostvario razvoj na račun SAD i drugih razvijenih zemalja, tako veći deo sveta sa Kinom na čelu ostvaruje svoj razvoj, koristeći konkurentnost svoje radne snage. Dok su SAD jedva bile u stanju da izdrže razvoj Japana, zemlje koja ima oko stotridesetmilona stanovnika, a da im se ekonomija ne uruši, lako je zaključiti da ne mogu da izdrže konkurenciju celog trećeg sveta. Slično je sa zapadnoevropskim zemljama koje su osim na udaru trećeg sveta, ugrožene od, sa cenom radne snage konkurentnijih, zemalja Istočne Evrope. Prelivanje kapitala putem investicija i trgovinskog deficita iz zemalja starog kapitalizma u zemlje novog kapitalizma je uzrok svetske ekonomske krize. U zemljama starog kapitalizma realno nedostaje kapitala. Američki i zapadnoevropski radnik postaje sve nekonkurentniji.

U vreme kada je kriza započela javili su se glasovi da kapitalizmu nije dobro, i da je sam kapitalistički način proizvodnje pogrešan. Kapitalizmu zapravo nikad nije bilo bolje, a kriza u SAD je posledica zakona tržišne privrede. Onaj ko nije konkurentan propada. SAD više nisu konkurentne ni u domenu visokokvalifikovane radne snage. Evropski način obrazovanja prisutan je danas u većem delu sveta, i čini konkurentnim sve veći broj zemalja. Realne nadnice u SAD ne pogađaju više samo niskokvalifikovanu radnu snagu, i to dodatno pojačava krizu.

Iz svega ovoga je jasno kada će se svetska kriza okončati. Sve dok zarade u zemljama starog kapitalizma budu realno padale kriza će opstojati. Isto kao i u slučaju trgovine SAD i Japana, ekonomski problemi SAD i starih članica EU razrešiće se kada se nadnice iz zemalja starog kapitalizma i novog kapitalizma izjednače. Kriza će prestati, ali će realni standard zemalja starog kapitalizma drastično opasti. Ove zemlje će samim tim postati daleko manje značajne u svetskoj raspodeli moći.

Istine radi, moram pomenuti i alternativni scenario. Zemlje NATO mogu pokušati da iskoriste trenutnu vojnu nadmoć da spreče opadanje svoje realne moći.