Ja, Boris

Gospodin Boris Tadić, obavestio nas je da je „spreman da preuzme odgovornost...“. Odlično. Sada ćemo da vidimo za šta nam je sve g. Tadić neposredno odgovoran. Da počnemo:

Ja, Boris Tadić, odgovoran sam za pokušaj da se radnicima protivzakonito spreče sudske naplate neisplaćenih plata. To sam probao da uradim pritiskom izvršne vlasti na sudsku i transmisijom tog pritiska od strane v. d. predsednika Vrhovnog suda Srbije (vidi opširnije moj tekst „Kočničari“) do svakog postupajućeg sudije.

Ja, Boris Tadić, odgovoran sam za pokušaj naplate navodnog desetogodišnjeg duga za komunalije od građana Srbije. Dodatno sam odgovoran što se ova naplata traži i za godine u kojima sam pozivao građane da ne plaćaju račune kako bi se srušio režim Slobodana Miloševića. Odgovoran sam i za to što se nije uredno ostvarivala naplata dugovanja u prethodnim godinama

Ja, Boris Tadić, odgovoran sam za pokušaj Vlade da dodatno oporezuje sve koji imaju platu veću od 12.000 dinara. Zaslužujem najoštriju osudu građana zbog toga što smo pokušali da im objasnimo kako bi to za ljude koji imaju npr. 20.000 dinara mesečno, oporezovani iznos iznosio „samo 400 dinara“. Sada shvatam da te porodice, veštinom naših majki čarobnica, od 400 dinara naprave veoma ukusan čorbast pasulj za četiri osobe za dva dana. Tek sada mi je jasno da uzeti od njih 400 dinara znači oterati ih direktno u glad.

Ja, Boris Tadić, odgovoran sam što je Vlada pokušala da dodatno oporezuje sve koji imaju stan veći od 60 m2. Bez obzira koliko ljudi živi u tom stanu i bez obzira da li se stan nalazi u centru Beograda ili je reč o staračkom seoskom domaćinstvu (naknadno su mi objasnili da se najaveći deo viška stambenog prostora u Srbiji nalazi na selu).

Ja, Boris Tadić, odgovoran sam što Vlada na isteku šestog meseca od kada je kriza evidentno buknula još uvek nema nikakve dogovorene mere (poreza na plate možda i ne bude, oporezivanje stanova možda bude, ali na neki drugi način itd.).

Ja, Boris Tadić odgovoran sam što je Vlada pre tri meseca prognozirala rast BDP od 3,5%, da bi sada priznala grešku i utvrdila pad BDP od najmanje 2%, iako je mesecima pre toga bilo očigledno da je recesija izvesna (vidi moj tekst „Noj u Srbiji“ od 6. oktobra 2008. godine, a ja nisam ekonomista).

Ja, Boris Tadić, odgovoran sam što odbijam da otpustim sve partijske kadrove koje smo, nepotrebno i na teret drugih građana Srbije, zaposlili u javnim preduzećima, opštinskim organima, silnim agencijama, pokrajinskim organima i razno raznim ministarstvima. Ali i u domovima zdravlja, klinikama, školama i sl. Na taj način smo uskratili prihod u budžet Srbije od više stotina milijardi u prethodnih osam godina. Ja, Boris Tadić, odgovoran sam što je Srbija prethodnih osam godina trošila mnogo više nego što stvara i to za iznos od oko 9 do 10 milijardi dolara godišnje. Svoju odgovornost zasnivam na činjenici da je vladajuća grupacija liste „Za evropsku Srbiju“ imala apsolutnu većinu u periodu od šest i po godina od osam mogućih, a da je bila prisutna u Vladi i u preostalih godinu i po. Naročito sam odgovoran što sam uveravao građane da u tome nema ničeg lošeg i da će se standard još trajno dodatno popraviti kada se dočepamo novih pristupnih kredita. Najoštriju osudu građana zaslužujem zbog toga što sam, na taj način, naše današnje rasipništvo, zaduživanje, neznanje, korupciju i sveukupno urušavanje državnih institucija prevalio na leđa naše dece.

Ja, Boris Tadić, odgovoran sam za partijsko upravljanje javnim preduzećima, što je dovelo do nezapamćene štete i korupcije u njima. Naročito sam odgovoran što sam jednu osobu iz mog kabineta postavio da bude predsednik UO NIS ad, iako je reč o osobi koja nema nikakvo iskustvo u privredi i gotovo nikakvo radno iskustvo uopšte, a drugu da bude direktor Telekoma, takođe bez bilo kakvih, ni približnih, referenci. Zauzvrat, primera radi, na tom mestu u NIS-u je ostvarivala platu od oko 7.000 evra mesečno.

Ja, Boris Tadić, odgovoran sam što raspoloživi prihod od privatizacije nije korišćen isključivo za vraćanje dugova, smanjenje poreza ili izgradnju kapitalnih infrastrukturnih investicija.

Ja, Boris Tadić, odgovoran sam što se još nije završila dokumentacija ni za koridor 10, niti je sprovedena ekspropirijacija za veći deo tog poteza, a ni sredstva u budžetu, ni u obimu približno potrebnom za eksproprijaciju, nisu obezbeđena. Bez završetka obe stvari, nikakva dalja sredstva za realizaciju ovog projekta se ne mogu obezbediti u inostranstvu.

Ja, Boris Tadić, odgovoran sam što je Skupština AP Vojvodine usvojila protivustavan Statut APV i time dodatno ugrozila teritorijalni integritet Srbije, i tako dalje, i tako dalje.

Požar bukti već šest meseci. Vladajuća grupacija manje - više gleda. Da li vam oni liče na vatrogasce ili na piromane? U najboljem slučaju se ponašaju kao mala deca koja su fascinirana plamenom.

Šta da se radi?

Vlada treba da uradi sledeće:

Da dug prema penzionerima vrati kapitalizacijom penzionog fonda i da prepolovi sadašnje budžetsko finansiranje istog. Na taj način bi se uštedelo oko 90 milijardi dinara. Da objasnim: država duguje penzionerima zato što je lošim upravljanjem upropastila taj fond; država dug ne sme da vraća iz tekućeg budžetskog prihoda, zato što to zakonito vodi u bankrotstvo celu privredu; dug se mora vratiti državnom imovinom. Dva su izvora vraćanja: vojna imovina koja nije potrebna za pitanja odbrane i vlasništvo u javnim preduzećima (svim javnim preduzećima, uključujući i ona na lokalnom nivou). O svemu tome postoji gotov zakon koji je podržalo u zakonoj propisanoj formi više od 400.000 građana Srbije.

Kod naplata dugova, kakav je recimo za komunalije, cilj je da se postigne veća finansijska disciplina. To se postiže tako što se kaže da će svakom korisniku usluga koji jednokratno isplati zaostalih 6 meseci duga (samo glavnicu) biti oprošteni svi preostali iznosi i sve kamate i sudski troškovi, pod uslovom da u naredne dve godine uredno izmiruje svoje tekuće obaveze.

Mora da uvede direktan porez na imovinu zbog toga što samo tako, u kombinaciji sa privatizacijom javnih preduzeća koju predviđa gore navedeni predlog zakona (sa većinskim vlasništvom države), država ostvaruje efikasnu upotrebu državne imovine u javnim preduzećima i ekonomsku eliminaciju partijskog upravljanja u njima. Na taj način država se tera da napravi solidan saldo ukupne imovine i da proda imovinu koja joj ne donosi odgovarajuću dobit.

Mora da otpusti sve koji su višak u administraciji i drugim parabudžetskim ustanovama i to tako što bi se otpuštali obrnutim redom od zapošljavanja (prvo ide onaj ko je juče zaposlen), s tim što bi se zakonom propisalo da onaj ko ima do pet godina radnog staža nema pravo na otpremninu, a od 5 do 10 godina, samo 50%. To su mladi ljudi i oni mogu da se bore na tržištu za posao. Na taj način bi se uštedelo oko 15 milijardi dinara.

Mora da uvede direktne dodatne poreze na luksuz (pre svega automobili i kuće). Na taj način bi se prikupilo oko 5 milijardi, ali je mnogo značajniji od toga osećaj građana da vlast stvarno želi da postupa pravično u kriznim vremenima.

Mora dodatno da oporezuje plate zaposlenima, ali tako što će osnovica za oporezivanje biti, ne plata, nego „prihod domaćinstva“. Nije isto da li neko ima 60.000 dinara platu, ali jedini ostvaruje prihod u četvoročlanoj porodici ili ima istu platu i živi sam. Uopšte nije dozvoljeno razmišljati o dodatnom oporezivanju četvoročlanog domaćinstva koje ima manje od 80.000 dinara prihoda. To domaćinstvo jedva sastavlja kraj sa krajem. Veoma blago preko tog iznosa, za recimo mene i meni slične, to oporezivanje treba da bude značajno (recimo na 200.000 prihoda – 20.000 poreza). Takođe je važno da se ovo oporezivanje tačno poveže sa rashodnim stavkama budžeta. Psihološki je važno da tačno znamo na šta se troši novac koji se prikupi ovakvim dodatnim oporezivanjem. Na ovaj način bi se obezbedilo oko 5 milijardi dinara.

Mora da uvede mere kojima bi se u najkraćem roku pristupilo dramatičnom smanjivanju spoljnotrgovinskog deficita. Jedna mera je jednokratna devalvacija. A druga mera bi morala da bude uvođenje nove hartije od vrednosti „pravo na uvoz“. Mehanizam ću objasniti na primeru „Petrohemije“. „Petrohemija ostvari izvoz u iznosu od 200 miliona dolara. Pored prihoda od tih 200 miliona njoj pripada i hartija od vrednosti „pravo na uvoz“ u nominalnom iznosu od 300 miliona dolara (koeficijent 1,5 – zato što se mora pretpostaviti da na početku primene ove mere naša privreda ne može odmah da izvozno „poraste“ do nivoa uvoza). Samoj „Petrohemiji“ je za sopstvene reprodukcione potrebe potrebno npr. 200 miliona dolara. Ostaje joj da na berzi ponudi na prodaju svoje „pravo na uvoz“ za 100 miliona dolara. Kupci su svi oni koji ne izvoze, ili manje izvoze nego što uvoze, a žele nešto da uvezu. Na taj način se postiže potpuno tržišno utvrđivanje cene prava na uvoz i izbegava bilo kakvo državno arbitriranje. Istovremeno se ukupan dozvoljeni uvoz smanjuje na 50% više od izvoza. Sledeće godine je to recimo - 1,3, pa u nekoliko godina će to biti 1. Nakon toga se pravi nova strategija. Šta sve dobijamo time? Izvozna privreda dobija dodatni stimulans. Svi veliki proizvođači, na primer „Kraft“ (oni su „Jakobs“, „Milka“ „Toblerone“ i sl.) ili „Nestle“ ne mogu više da računaju da u Srbiji mogu prosto da plasiraju svoje proizvode koji se prave u fabrikama izvan Srbije, zato što je sada svaka npr. čokolada opterećena troškom za kupovinu „prava na uvoz“, pa je sada ona manje konkurentna. Ali mogu da naprave fabriku u Srbiji, pa da odatle napadaju druga tržišta. U tom slučaju je ekonomski interes da se, recimo, ne zatvori železara „Smederevo“, za vlasnika ogroman zato što mu „pravo na uvoz“ obezbeđuje veliki ekstra-profit itd.

Mora se pristupiti ozbiljnoj reformi obrazovnog sisitema, ali to zahteva čitav novi tekst.

Mora se bez milosti obračunati sa organizovanim, pre svega narko-kriminalom u Srbiji. I to svim sredstvima.

Pa zdravstvo, pa bankarski sektor, pa monetarna politika, i tako dalje, i tako dalje.

Ukratko: sve je još načelno moguće i ako se ovako nastavi, nije pitanje da li će se kriza nastaviti, nego nam je haos gotovo izvestan.

To što će nam Ja Boris reći da prihvata odgovornost, slaba je uteha. Iz njegovog nastupa se vidi da nije svestan ni šta prihvata, ni šta bi trebalo raditi.