Ima li bitkoin budućnost - osim kao još jedan recept za prevaru?

Da li je pomama za bitkoinima još jedan u seriji istorijski ozloglašenih tržišnih mehura, ili je istinski vesnik nove globalne finansijske arhitekture? Uprkos skorijem komešanju na tržištu, njihovi branioci vide bitkoin (i njemu srodne kriptovalute) kao idealno tržišno rešenje za pitanja koja iskrsavaju o budućoj održivosti papirnih valuta u globalnoj ekonomiji koju odlikuju prezaduženost-kroz-plafon i naduvani bilansni izveštaji država/centralnih banaka. Entuzijasti koji podržavaju kriptovalute postavljaju dužničke satove koji neumoljivo otkucavaju do trenutka kada će započeti – kako oni hoće da nas ubede – neizbežna hiperinflacija vajmarskog tipa. Stvarajući alternativno spremište vrednosti izvan kontrole centralnih banaka lakih na štampanju novca, i njihovih korumpiranih služavki sa Volstrita, oni nastoje da nametnu bitkoin kao spas od ovog pretećeg uništenja naše štednje.

Ako bitkoin i njegovi ekvivalenti mogu da obezbede ono što njegovi branioci obećavaju, šta tu ima da se nekome ne dopada? Čak i ako se uzmu u obzir najnoviji pad vrednosti, da ste kupili bitkoine u vrednosti od 100 dolara 2011. godine, vaša investicija bi danas vredela milione. Ali čisto intuitivno, deluje neverovatno da instrument koji u sebi nosi toliko odlika klasičnog spekulativnog mehura realno može da predstavlja lek za tegobe koje opisuje Hajek. Nakon što se do sredine decembra uzdigla do 20 hiljada dolara za jedan bitkoin, cena se nedavno skoro prepolovila. Pravo pitanje je, stoga, da li će ovaj pad imati šire implikacije po ekonomiju kao celinu.

Hajde prvo da bacimo pogled na osnove ovih pomodnih „kriptovaluta“. Uzećemo bitkoin kao najpoznatiji primer: u pitanju je digitalna valuta koja je uparena sa onlajn računovodstvenom knjigom (ledger), koja se zove block chain (doslovno „lanac blokova“, „blok-veriga“, u srpskom se za sada nije ustalio prevod, pa se uglavnom koristi pozajmljenica „blokčejn“, prim. prev.). Ovaj „lanac blokova“ snima sve transakcije koje su se dogodile od početka funkcionisanja sistema bitkoina. Sistem je postavljen tako da se otprilike svakih deset minuta nova stranica – koja se zove „blok transakcije“, ili prosto „blok“ – dodaje u ovu računovodstvenu knjigu. Ova nova stranica referira na sve prethodne zahteve za transakcijama (referirajući na blok koji joj neposredno prethodi) i beleži sve nove zahteve za transakcijama.

Uzmimo jednostavan primer koji navodi Erik Timojn (Eric Tymoigne), montarni ekonomista:

„Gospodin Iks koristi platni sistem bitkoina da pošalje zahtev da kupi picu iz „DŽoove picerije“. „DŽoova picerija“ hoće da bude sigurna da je u pitanju validna transakcija. To podrazumeva proveru da li g. Iks ima dovoljno bitkoina da plati za picu (računovodstvena knjiga će pokazati iz kojih prošlih transakcija je on dobio svoje bitkoine), i da slučajne ne pokušava da svoje bitkoine istovremeno potroši na drugom mestu. Ovaj proces verifikacije obavljaju računovođe sistema, koje se nazivaju „rudarima“ (miners). Uobičajeno je da „DŽoova picerija“ sačeka potvrdu više rudara (nezvanična konvencija je da se sačeka sedam potvrda) pre nego što pristane da proda picu („potvrda“ ovde znači da će transakcija biti snimljena na naredne blokove). Bilo ko može da bude rudar, samo vam je potreban računar.“

Zvuči super, zar ne? Otarasite se bankara, kompanija koje izdaju kreditne kartice i svih onih nasrtljivih finansijskih posrednika, koji stalno otimaju svoje parče finansijskog kolača od svakoga. Još jednom, šta tu ima da se nekome ne dopada?

Pa, za početak, kako je upotreba bitkoina rasla, matematički problemi koje su računari morali da reše da bi proizveli još bitkoina (što je takođe deo „rudarenja“) postali su sve složeniji i složeniji – što je komplikacija koja je predviđena kao oblik kontrole ponude valute. To je dobro, utoliko što ograničenje ponude pomaže da se očuva temeljna vrednost valute. Loša vest je da „rudarenje“ kojim se ova valuta proizvodi skoro jednako ekološki štetno kao i tradicionalno rudarstvo, budući da iziskuje ogromne računarske kapacitete, koji gutaju energiju. Štaviše, već postoji nešto što se zove „energetski indeks bitkoina“, koji pokazuje da je količina energije potrebna za emisiju jednog bitkoina jednaka energiji potrebnoj da se napaja strujom devet domaćinstava. Guvernerima centralnih banaka mogu se pripisati mnogi pežorativni izrazi, ali „ekološki vandal“ obično nije jedan od njih.

Naravno, veliki broj libertarijanskih zastupnika bitkoina i njihova fela istovremeno pripadaju ekipi skeptika prema klimatskim promenama, tako da nije jasno da li je ova činjenica nešto što bi ih zabrinulo. Malo je verovatno da bi pozdravili neku „zelenu inicijativu“ koja bi zapretila da okonča sa njihovim dragim bikovskim tržištem (bull market – termin za tržište u stalnom usponu, prim. prev.) kriptovaluta. Ali bez obzira na to stoji da agregat računarskih kapaciteta potrebnih da se održava sistem bitkoina čini taj sistem neodrživim u zemljama u razvoju, gde su nestašice struje svakodnevna pojava. Istovremeno, kakva je korist od valute, ako ona proizvodi resursno ograničenje koje onemogućava globalni rast i prosperitet? Privlačnost većine monetarnih instrumenata leži u tome što su oni izbegli nefleksibilnost koja se vezivala za stari zlatni standard, ili za sisteme fiksnog kursa razmene. Ova nefleksibilnost je sprečavala vlade da uvode mere koji bi generisale najbolje moguće ishode za njihove domaće ekonomije.

Pristalice bi možda iznele argument da, ako se ekološki problemi ostave po strani, tekući trend rasta cene validira sve šire prihvatanje bitkoina kao alternativnog nosioca vrednosti. Kontraargument bi bio da bi se isto moglo reći za, recimo, holandske lale sredinom XVII veka. Lale (ili drugo cveće) bar imaju estetsku vrednost. Možete ih naći na svakoj pijaci, kupiti ih, staviti u vazu, gde će vam potrajati nekoliko dana. I predstavljaju lep poklon za voljenu osobu.

Ali šta u stvari dobijate kada zamenite dolare (ili jene, funte, evre) za neku kriptovalutu? Ako se probijemo do osnove, videćemo da one, u stvari, nisu ništa drugo nego digitalne, decentralizovane, delimično anonimne valute, vez podrške bilo koje vlade ili pravnog tela, koje se ne mogu zameniti za zlato ili neku drugu robu.

Ali dobro, reći će branioci, svaka papirna ili „oktroisana“ valuta, bio to dolar, jen, funta sterlinga ili evro, takođe je stvorena digitalno i kroz kucanje po tastaturi, i takođe nema nikakvu intrinsičnu vrednost otkako smo napustili zlatni standard. Na papirnim monetama koje se izdaju u SAD – dolarima – piše: „Ova moneta je zakonsko sredstvo plaćanja za sve dugove, javne i privatne.“ I to je sve što piše. Nigde ne piše „pokrivena zlatom koje je uskladišteno u Fort Noksu“.

Postoji, međutim, jedna ključna razlika između, recimo, bitkoina i dolara: jedna od najznačajnijih funkcija vlasti pod kontrolom države (a možda i najvažnija) jeste autoritet da se određuje i prikuplja porez (i druge uplate u državni budžet, uključujući takse i kazne). Poreske obaveze se obračunavaju u nacionalnim valutama svake zemlje – u dolarima u SAD, Kanadi i Australiji, jenima u Japanu, juanima u Kini, pezosima u Meksiku. Štaviše, suverena vlast takođe određuje na koji se sve način može namiriti poreska obaveza. U svim modernim državama, državna valuta se prihvata kao osnovno sredstvo plaćanja poreza.

Kako je to rekao američki ekonomista Aba Lerner (Abba Lerner) u svom eseju u „Američkoj ekonomskoj reviji“ iz 1947. god.:

„Moderna država može da učini šta god hoće opšteprihvaćenim novcem… Činjenica je da prost proglas da je to-i-to novac nije dovoljan, čak i ako iza tog proglasa stoji najubedljivije ustavno obrazloženje apsolutne suverenosti države. Ali ako je država voljna da predloženi novac prihvati kao oblik plaćanja poreza i drugih obaveza prema njoj, trik je završen.“

Moderna država, dakle, nameće svojim građanima poresku obavezu i bira način kojim je taj porez neophodno namirivati. Jedinica obračuna nema nikakvu realnu vrednost, ako je u krajnjoj instanci država nije odobrila kao sredstvo plaćanja. Samim tim, prihodi države nikada nisu ograničeni, jer samo ona određuje šta je to što predstavlja „novac“. Porez (i odgovarajući autoritet da se prikuplja porez) je ono što inače bezvrednom parčetu hartije sa slikama mrtvih predsednika daje njenu vrednost. Iako ovu hartiju ne „pokriva“ ništa, uloga poreza je da na nacionalnom nivou stvori potražnju za tim papirnim dolarima. Vrednost se pridaje na osnovu zahteva da se nešto koristi kao sredstvo namirivanja poreske obaveze. Gledano iz ovog konteksta, ideja o „denacionalizaciji“ novca, za koju se zalagao Hajek, ima otprilike onoliko smisla koliko razdvajanje rađanje dece od razmnožavanja.

Ironično, ako bi nacionalne vlade dozvolile bitkoinima (i drugim kriptovalutama) da se koriste za gašenje postojećih poreskih obaveza, ovo bi ih sigurno utvrdilo kao održiv oblik alternativne valute, budući da bi samim tim automatski postali legalno sredstvo plaćanja. To bi, međutim, bila ironija istorijskih razmera, ako bi se dogodilo da mehur bitkoina od pucanja spasu upravo one državne strukture koje njegove libertarijanske pristalice toliko preziru. Iako oni veruju da je kriptovaluta vesnik novog doba pouzdanog novca, odvojenog od dugova i korupcije svetske hegemonije dolara, paradoksalno, jedino sredstvo koje istinski može da očuva tu valutu jeste njeno inkorporiranje u onaj isti sistem iz koga žele da pobegnu.

Kada se tako gleda, zašto bi, zaboga, neka vlada svojevoljno nekome predala ovu monopolsku privilegiju? Štaviše, veliki broj zemalja – uključujući Kinu, Vijetnam i Švedsku – već su zabranile kriptovalute na temelju sumnje da one omogućuju kriminalcima i terorističkim organizacijama da prenose vrednost iz jednog dela sveta u drugi mimo kontrole nacionalnih vlasti i organa reda.

Nacionalnu bezbednost na stranu, koliko god primamljivo zvučao monetarni sistem koji je odvojen od „tiranije“ države i centralnih banaka, bitkoini i njegovi parnjaci krše sva pravila finansijskog poslovanja. Da još jednom citiramo Timojna:

„Ne postoji centralizovani emitent koji garantuje isplatu nominalne vrednosti donosiocu; štaviše, ne postoji čak nikakva temeljna nominalna vrednost, samim tim ne postoji ni implicirana vrednost na dan dospeća, što znači da su oni potpuno nepraktični za upotrebu pri servisiranju dugova. Fer cena bitkoina, izmerena diskontnom vrednošću budućeg toka gotovine, jeste nula.“

Naravno, ovo nije sprečilo naše inženjere savremenog finansijskog sistema da uskoče u dobar finansijski mehur čim ga ugledaju. Čikaška berza opcija (CBOE) već je lansirala prvo trgovanje fjučersima bitkoina. Očekuje se da konkurentske berze, poput Čikaške merkantilne berze (CME) i vanberzanske (over-the-counter) trgovine na NASDAQ, slede njen primer, i svakako je samo pitanje vremena kada će i londonski Siti uskočiti u igru, ako samo regulatori ne zauzmu aktivniji stav po ovom pitanju.

Da, inovacije mogu biti dobra stvar. Ali skorašnje iskustvo trebalo gi da nas učini razumljivo podozrivim prema posledicama primene inovacija u bankarstvu i finansijama. U onoj meri u kojoj kriptovalute poput bitkoina kontaminiraju sistem kreditiranja, one predstavljaju realnu i ozbiljnu opasnost za naše ekonomsko blagostanje. Istina je da, kao što je to obrazlagao spekulativni kapitalista Vilijam DŽejnvej (William Janeway, Kapitalizam u ekonomiji inovacija: tržišta, špekulacija i država), neki spekulativni mehuri, poput železničkog, ili eksplozije internet kompanija (dotcom boom), nemaju naročito maligne posledice. Kada manije ovog tipa iscrpu same sebe, društvo na kraju bar sa inovacijama koje su razbacane po celom krajoliku, i koje može da iskoristi. Ali mehuri koji puštaju korenje u samom sistemu kreditiranja (poput haosa sa hipotekarnim kreditima) ostavljaju iza sebe doslovnu pustoš.

Još uvek je rano da se kaže, ali kako stvari stoje, kataklizmički pad bitkoina ne izgleda kao da okida probleme sistemskog tipa, što ukazuje na to da oni, srećom, još uvek nisu pustili korenje u kreditnom sistemu. Ali opet, šta tu ima da se nekome dopada? Bilo šta što omogućava učesnicima da zamene dolar kao legalno sredstvo plaćanja za kriptovalutu, koja nema nikakvu intrinsičnu vrednost niti prinos, koja je ekološki toksična, kojom se trguje u kiberprostoru, izvan uređenog sveta banaka i finansijskih plaćanja, jeste recept za prevaru. A zar nam toga nije bilo dosta, bar za neko vreme?

Maršal Ojerbek (Marshall Auerback) je analitičar tržišta i komentator. Tekst je preuzet sa portala Alternet.org, a takođe je prenet na portalu Salon.com. Preveo sa engleskog Nikola Tanasić.