Ekonomska politika | |||
Greške Vlade tokom ekonomske krize |
sreda, 19. maj 2010. | |
Ovih dana smo svedoci izjava da je Srbija izašla iz krize, koje se ponavljaju već nekoliko meseci. Ne ulazeći u to koliko su one opravdane,pozabaviću se greškama koje je počinila Vlada Srbije u merama ekonomske politike, od momenta kada je započela svetska ekonomska kriza. Na samom početku, krajnje pojednostavljeno, treba podsetiti kako je kriza u svetu počela. Finansijska kriza je započela na tržištu hipotekarnih subprimarnih kredita. U jednom trenutku dužnici nisu bili u mogućnosti da otplaćuju kredite, što dovodi do masovne prodaje nekretnina, koje prouzrokuju dalji pad cena. Banke aktiviraju hipoteke, ali zbog pada cena nekretnina imaju velike gubitke. Širenje krize dalje od bankarskog sistema posledica je činjenice da su potraživanja banaka pretvorena u hartije od vrednosti koje su mnoge druge banke, investicione kuće i sl. kupovale zbog visokih prinosa. Zbog povezanosti tržišta kriza se brzo prenosi i na druge zemlje. Prva greška Vlade je negiranje krize, čak je bilo izraženo očekivanje da je kriza naša razvojna šansa. U 2009-oj je zabeležen pad BDP 2,9%, inflacija je bila 6,9%, budžetski deficit je bio nešto više od 4% BDP i iznosio je oko 100 milijardi dinara, nezaposlenost je porasla sa 14% na 16,4%, zaposlenost je pala sa 54 na 50,8%... Brojke, ali još više svakodnevni život demantuju ta prvobitna očekivanja, koja i ne treba previše analizirati,ali je ipak neophodno podsetiti na njih. Značajne negativne posledice, pre svega na produbljivanje budžetskog deficita proizvelo je linearno povećanje penzija od 10% na početku krize. Povećanje penzija je trebalo da obuhvati pre svega najniže penzije, jer je to stanovništvo najugroženije, a povišicom od npr. 800 dinara im nije značajnije poboljšan položaj. Prvi udar krize je bio na bankarski sektor. Povoljna okolnost je što bankarski sektor u Srbiji nije bio uključen u trgovinu rizičnim hartijama od vrednosti, pa nije imao direktne štete od pada vrednosti tih hartija. Takođe, mere NBS donete u predkriznom periodu na usporavanju inflacije imale su kao nusproizvod visoku kapitalizovanost, značajna likvidna sredstva zbog repo operacija i visokih obaveznih rezervi. Međutim, Vlada je zakasnila u osiguravanju štednih uloga. Sa izbijanjem krize dolazi do panike među stanovništvom, koje u strahu za svoje štedne uloge (i pod uticajem loših iskustava) iz banaka povlači oko milijardu evra! Vlada tek pod pritiskom ovih dešavanja, umesto da deluje preventivno, povećava visinu štednog uloga sa 3.000 na 50.000 evra, čime se panika smiruje. Posledica ovog kašnjenja je očigledna i trebalo je više od godinu dana da se povučena sredstva vrate u banke. Početkom 2009. godine dolazi se do još jedne greške, do jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, odnosno njegovog trgovinskog dela. Smanjene su carine na čitav niz proizvoda iz EU i takva mera je imajući u vidu dubinu krize i značaj prihoda od carina bila ekonomski neprihvatljiva. Iako je EU još krajem 2000. godine olakšala uvoz proizvoda iz Srbije, primena sporazuma je jednostrana, jer Srbija je smanjila carine, a nije mogla da koristi zaštitne mehanizme i fondove EU kao svojevrsnu nadoknadu zbog tog smanjivanja carina. Prognoze koliki će biti manjak zbog ove primene kretale su se do 300 miliona evra, ali je gubitak bio oko 100 miliona evra, jer je zbog krize značajno smanjen uvoz. Jedna od većih grešaka je sve veće zaduživanje Srbije. Na kraju 2008. učešće spoljnog javnog duga bilo je oko 25% BDP, a krajem 2009 već 31,5%. Krediti su uzimani od MMF, EBRD, Ruske Federacije, Kine, pa su pojedini analitičari, praveći poređenje sa spoljnom politikom, duhovito primetili da Srbija počiva na „četiri stuba zaduživanja“. Jasno je da je bilo neophodno nadoknaditi smanjeni priliv stranih direktnih inesticija i umanjena sredstva od privatizacije, kao osnovnog izvora finansiranja rasta Srbije u prethodnim godinama, ali sve više ekonomista poručuje da je tempo zaduživanja neodrživ i da dovodi u opasnost makroekonomsku stabilnost. Posebno je problematičan način upotrebe kreditnih sredstava, posebno imajući u vidu da neki krediti idu direktno u budžet, odnosno potrošnju. Ono što je Vlada obećala, a javnost podržala, nažalost nije u potpunosti ili uopšte nije realizovano. To se pre svega odnosi na obećanja o ubrzanoj izgradnji Koridora 10 i povećanje nivoa javnih investicija, kao načina borbe protiv krize. Umesto toga imamo prebacivanje odgovornosti („zašto radovi na Koridoru 10 kasne?“) i imamo smanjivanje budžetskih izdvajanja za investicije. U okiru rešavanja ogromnog problema likvidnosti, nije ni započeto regulisanje problema međusobnih dugovanja između privatnih preduzeća, javnih preduzeća i države. Gromoglasno najavljivana i započeta “giljotina propisa” koja bi privrednicima donela finansijske i vremenske uštede gotovo da je potpuno zamrla. U pitanju su nedopustivi propusti. |