Био једном један (српски) Бор!

Био једном РТБ Бор, симбол Бора и Србије. Гигант за који су наши преци, у оба светска рата, животе давали како би га сачували. И у миру се мучило и учило, од првог проналаска руде 1903. Године, преко Француског друштва борских рудника, првих петолетки, седамдесетих и осамдесетих „златних година“ до НАТО бомбардовања 1999. године и грчевите борбе за опстанак свих претходних година. У обнови и изградњи земље после 1945. године Бор је подизао бившу Југославију, од Ђевђелије до Триглава. 

Пођимо редом. РТБ Бор био je најјачи адут власти у свим изборним кампањама од 2010. године и својеврстан резервоар за финансирање СНС, како у Бору тако и шире. Сви ресурси фирме су коришћени за добијање избора. На пример, радници su „добровољно“ развожени на митинге СНС диљем Србије, организовани многобројни „бесплатни“ ручкови за хиљаде активиста и пензионера, концерти, разни програми, дељена разноврсна помоћ, запошљавало се, дружило, рекламирало...

У свакој изборној кампањи је власт Александра Вучића тврдила да се за РТБ Бор, од кога зависи цела Тимочка крајина, тражи стратешки партнер, с тим што ће фирма остати у већинском власништву државе Србије. То обећање створило je опуштеност и замор код грађана који су, између честих изборних кампања, бомбардовани изјавама да је РТБ Бор „камен око врата ове Владе и Србије и да му без стратешког партнера нема спаса. Понављало се да ће без стратешког партнера фирма производити губитке...

Убеђивани су грађани да држава не може и не зна дa управља компанијом i да је једини спас негде „на страни“. Није се ни покушало са променом менаџмента РТБ Бор. Исти менаџмент, на челу са Благојем Спасковским, oд 2008. године руководи РТБ-ом. Kaкo? Уз политичку подршку врха власти. Ређале су се многобројне афере, многи сумњиви пројекти који су ову државу и народ коштали на стотине милиона евра или долара, разна неиспуњена предизборна обећања, предизборна налазишта злата, бахаћење и недомаћинско пословање. Нико из власти није помињао приватизацију након толико улагања у РТБ. Штавише, и актуелни директор Благоје Спасковски, јавно је говорио да ће „себи пре одсећи руку него дозволити приватизацију РТБ-а“.          У само другачијем стилу заклињао се и Вучић. Говорио је да ће молити и клечати пред Кинезима само да реши питање „рак ране“ српске привреде, да они преузму (уништени, растурени и унакажени) РТБ Бор.

Истовремено су грађани Србије – гле апсурда - убеђивани, највише последњих месеци, да компанија позитивно послује (зашто ли се онда продаје?), да УППР даје резултате, и да је отпис око милијарду евра дугова стабилизовало компанију. Чак је и Општина Бор опростила (да ли законски?) око милијарду динара дуга РТБ-у, иако је јавни сектор у Бору у минусу неколико милијарди динара. 

Народ сe пита: ко ће и кaд вратити Бору и Мајданпеку ово и ко зна које све још, отписане дугове РТБ-а? Кoме припадају Борско језеро, део Брестовачке бање, земљиште у борском окружењу, објекти и овде и широм Србије. Само градња нове топионице   коштало је колико се добија новца за 63% целог РТБ-а, па се, и због тога поставља питање – да ли је компанија поклоњена и зашто је намерно (доказа није мало), доведена до пропасти. Разне крађе злата, бакра, свакојаког криминала – остаће заборављене, како ствари стоје, заборављене као да их никада није било.

Зар је могуће да се преко свих промашаја и кобних грешака пређе ћутке и без трунке одговорности и све у сагласју са влашћу. Борба честитих, стручних и правичних Борана, и не само Борана, за очување РТБ-а остаће узалудна. Они су, из најбољих намера желели да РТБ Бор остане у државним рукама и да га наша памет реорганизује и врати му стари сјај. Због наших предака а пре свега будућих поколења. Власт је бежала, из само њима знаних разлога, од тога. Створени политички амбијент са својеврсном медијском цензуром никоме не користи сем заговорницима идеје да је једини излаз у продаји националног ресурса какав је РТБ Бор. Актуелна политичка елита показала je, (само неће да призна) да не зна или јој није у интересу да управља стратешким ресурсима. Продаја РТБ Бор као и ПКБ, готово у исто време, показује сву незрелост и недостатак домаћинске визије Вучићеве власти. Криминализација РТБ Бор и упорно понављање режимских медија и наручених аналитичара, кao и дежурних економиста - како нема другачијег решења, допринело је да се вредност фирме умањи до обезвређивања. 

А изједначавање РТБ-а са Железаром Смедерево, уз дужно поштовање, ниje умесно. РТБ Бор је компанија којa производи бакар и племените метале – не само злато – стратешке метале који су потребни свакој озбиљној држави. Огромне оверене резерве ових метала и рудник у настајању близу РТБ-а додатно увећава вредност компаније и значај овог дела Србије. Само дан након објаве министра рударства у Влади Србије Александра Антића да је кинеска компанија Зиђин заинтересована да докапитализује Бор и постане власник 63 одсто компаније, отварају se нова сагледавања на РТБ Бор као центaр свих следећих дешавања у производњи бакра и племенитих метала. Одбор директора стране компаније Невсун 5. септембра једногласно je препоручио акционарима да прихвате понуду кинеског Зиђина и тој компанији продају своје деонице зa понуђених 1,9 милијарди канадских долара. Кинези ће, као добри преговарачи, тај новац исцрпети из оствареног профита у РТБ-у, што и не крију.

Зато су, за ову и све будуће трансакције важна следећа питања:  

Да ли је Србија као давалац истражних права и под којим условима је омогућила препродају права истраживања? Које су обавезе потписника а која права? Да ли уопште постоји уговор? Колико је Србија наплатила лиценцу за истражна права? Докле важе истражна права? Да ли је Србија, попут озбиљних светских компанија заинтересованих за околину Бора, ангажовала и консултовала финансијске и правне саветнике? Да ли је Србија (про)дала, и под којим условима, експлоатациона права? Ако није, како је могуће, на овај начин, без веће заинтересованости државе, дa стране фирме „тргују“ оваквим рудним благом које представља огроман национални ресурс? (Подсећања ради, откривено налазиште Чукару Пеки једно je од највећих светских налазишта руде бакра. Процењује се да резерве овог налазишта износе око 14 милиона тона бакра и близу 300 тона злата. Поређења ради, резерве бакра су 4 пута веће од ископаних u 115 godina РТБ Бор (3,5 милиона тона бакра), а резерве злата веће су близу 2 пута (око 160 тона). Да ли oвe, стране фирме имају право прече куповине будућег рудника? Шта су права и обавезе Србије према компанијама које истражују налазиште? Да ли је, везано за налазиште, урађена Студија о процени утицаја на животну средину будућег рудника? Да ли је урађена Стратешка студија? Где је просторни план?_Зашто се све ради далеко од очију јавности? Да ли ће куповина Чукару Пеки бити управо то „обећано улагање“ у РТБ Бор, и да ли ће се из производње са тог налазишта финансирати рударска производања у рудницима „Церово“, „Велики Кривељ“, „Мајданпек“, и највеће подземно налазиште, „Борска Река“ . А можда ће се из производње у РТБ Бор финансирати будуће активности?

Налазиште „Чукару Пеки“и РТБ Бор могу супституисати невероватну моћ и преокренути пословање РТБ Бор. Ту синергију је објаснио   министар Антић. Зиђин ће као стратешки партнер до треће године обезбедити пуну искоришћеност капацитета Топионице од 80.000 тона годишње, а у шестој години производити у Топионици између 120.000 и 150.000 тона. Због тога ће морати да се изгради нова топионица, а поставља се питање и начина топљења (припрема концентрата, од ископавања руде преко флотацијске припреме, јаловишта, и др. ).

РТБ Бор заузима централно место у будућим дешавањима. Без њега свакој страној фирми је куповина нових налазишта много скупља.

Чен Ђингхе, председник компаније Зиђин, приликом објаве вести о куповини Невсуна је истакао, цитирам: „Невсун је изузетна рударска компанија са чврстим фокусом на сигурне, ефикасне и одрживе рударске праксе“. Даље наводи: „У Србији на пројекту Чукару Пеки намеравамо да брзо развијамо Горњу зону и у њој отпочнемо производњу и да наставимо да унапређујемо и дефинишемо првокласне потенцијале Доње зоне“.

Поставља се и питање где је интерес Бора и Србије у куповини Невсуна од стране будућег већинског власника РТБ Бор? Да ли се треба славодобитно радовати мрвицама од 350 милиона долара које се кроз тзв. докапитализацију добијаju од Кинеза за 63% РТБ? Ова власт опијена „великим успесима“ без икаквог стратешког капацитета није видела да је РТБ Бор у будућности могao бити замајац развоја, „златна кока“ Србије. Зашто нису ангажованe светски признате консултантске куће како да их саветују шта да раде са РТБ-ом, односно зашто није задржан 51% власништва?

Поштовани суграђани и грађани Србије, највећи губитник у свему је Србија. Грађани Бора се, ионако, нису питали. Бакар је метал од глобалног интереса и начин решавања судбине РТБ Бор је вођен на „чудан“ начин, нејасно и испоставља се аматерски од стране некомпетентних или нестручних   преговарача. Ако је сам Вучић, и поред тога што му Устав то не дозвољава, договарао продају, поставља се питање - да ли постоји подела власти у Србији? Да ли ће за ово (не)дело некад и неко дебело одговарати? Јер, већ од данас можемо обнародовати:

БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН (СРПСКИ) БОР!