„Evropsko“ zaduživanje Srbije

Vrednost kredita Evropske investicione banke (EIB ili Banka) je 250 miliona evra. Ugovor na kome se zasniva usvojeni zakon između EIB sa jedne strane, i Vlade Republike Srbije i Narodne banke Srbije sa druge, potpisan je 11. maja 2009. godine. Formalna svrha kredita koji daje EIB je finansiranje malih i srednjih preduzeća u Srbiji. Ali, kada se detaljnije analiziraju odredbe kredita, dolazi se do zaključka da je on, u suštini, namenjen zapadnim bankama koje rade na teritoriji Srbije. Dakle, bankama iz bogatog dela EU koje naplaćuju ogromne kamate srpskim građanima i preduzećima.

Na primer, u uvodnom delu ugovora o kreditu se naglašava da EIB neće davati direktno sredstva malim i srednjim preduzećima, već će se to raditi preko „posrednika“. Ko su ti „posrednici“? U uvodnom delu ugovora o kreditu piše: „Posrednik označava bilo koju banku ili finasijsku instituciju u Republici Srbiji koju Banka odabere“[1]. Naravno, ovome treba dodati činjenicu da oko 70 % finansijskog tržišta u Srbiji poseduju banke iz Evropske unije i može se lako zaključiti da će EIB sredstva iz kredita davati bankama iz EU. One će dalje transferisati ta sredstva, uz naplatu velikih kamata srpskim malim i srednjim preduzećima radi kupovine opreme iz EU. Dakle, sam naziv ugovora o kreditu koji daje EIB je netačan. Tačan naziv ugovora o kreditu sa EIB bi trebalo da glasi: „Ugovor o kreditu između EIB i zapadnih banaka monopolista koje posluju na teritoriji Srbiji sa jedne strane, i srpskih malih i srednjih preduzeća sa druge strane, u vezi sa kupovinom opreme iz Zapadne Evrope“.

Ako to nije tačna definicija, onda probriselska vlast, mediji (i deo opozicije) u Srbiji treba da ubede građane u nemoguće. To je teza je da će EIB davati sredstva srpskih banakama pre nego zapadnim. Da je to nerealno, pokazuje još jedna formulacija iz uvodnog dela ugovora o kreditu: „Statut Banke utvrđuje da je Banka dužna da koristi svoja sredstva što racionalnije i u interesu Evropske zajednice, te u skladu sa tim, uslovi njenih zajmovnih operacija moraju biti usklađeni sa relevantnim politikima Evropske zajednice“[2]. Dakle, EIB je dužna po svom statutu da daje prvenstvo bankama iz EU!To je prava istina o „spasonosnom“ kreditu EIB koja se prećutkuju u srpskoj javnosti i političkom životu. Ovome treba dodati i primere iz  srpske prakse, kao što je dodeljivanje sredstava iz kredita EIB od 33 miliona evra stranoj firmi „Štarbag“ za rekonstrukciju beogradskog mosta „Gazela“[3], pa će neutralnom i neostrašćenom posmatraču biti sasvim jasno kome će otići sredstva iz kredita EIB.

U tom istinitom kontekstu, u članu 1. ugovora o kreditu se navodi da će EIB određivati koji će projekti biti finasirani: „Banka će imati diskreciono pravo da odobri ili ne odobri relevantni zahtev za raspodelu“[4]. Dakle, srpska mala i srednja preduzeća neće moći samostalno da odlučuju kako će, i gde će da ulože pare od kredita. Takođe, u članu 6. se previđa da srpska mala i srednja preduzeća neće moći samostalno da kupuju opremu. Tačnije, srpska mala i srednja preduzeća će morati opremu i usluge da nabavljaju preko međunarodnog tendera koji će obavljati u skladu sa upustvima EIB. Dakle, opet u skladu sa interesima EU, (ili sa interesima kompanija iz Zapadne Evrope).

Takođe, kredit EIB i sa pravne strane ima veoma štetne, (tačnije, sramne odredbe) za Republiku Srbiju. U članu 6. se pozivaju državni službenici Republike Srbije, od ministra do običnog službenika, da direktno EIB dostavljaju informacije o nepravilnostima. Svaka informacija, pa i ona od najnižeg službenika, smatraće se kao informacija koju je dostavila Vlada Republike Srbije (!?) Sa druge strane, takva obaveza o prijavljivanju nepravilnosti ne postoji u redovima EIB, iako, kao što je prethodno izneto, upravo EIB određuje kome, i pod kojim uslovima se daju krediti. Skoro neverovatno kršenje pravila o ravnopravnosti stranka i skoro neverovatan kompleks niže vrednosti kod srpskih pregovarača. Kao da u EU i EIB ne postoji korupcija i nameštanje poslova?

U tom smislu, naslov ugovora o kreditu bi se mogao tačnije definisati i na sledeći način: „Ultimatum EIB i zapadnih banaka monopolista koje posluju na teritoriji Srbije, Vladi Republike Srbije i malim i srednjim srpskim preduzećima u vezi sa kupovinom opreme iz Zapadne Evrope“.

Kada se ima u vidu tolika neravnopravnost strana u ovom ugovoru, nije iznenađenje ni što se i u članu 9. Vlada Republike Srbije obavezuje da će snosti „sve troškove, uključujući sve stručne, bankarske i menjačke nastale u vezi sa pripremom, sprovođenjem ili praćenjem ovog uvogora“ (tačnije, plaćanje stranih savetnika koji obično prate ovakve kredite). Za srpske pregovarače je sramna i odreba iz člana 10, koja daje pravo EIB da zahteva prevremenu otplatu kredita „ako proceni“ da (bez navođenja jasnih kriterijuma) je to korisno.

Drugi, veoma loš zakon o zaduživanju koji je je stupio na snagu u septembru 2009. godine, jeste onaj o zaduživanju Republike Srbije kod zapadnih banaka monopolista koje rade na teritoriji Srbije. Tačnije, o zaduživanju kod Alpha Bank Srbija, Piraeus Bank Beograd i Vojvođanske banke, radi pokrivanja budžetskog deficita u vrednosti od 90 miliona evra. Dakle, Vlada Republike Srbije umesto da dodatno oporezuje zapadne banke koje su, retroaktivno i drsko, u poslednjih nekoliko meseci povećavale marže na već dodeljene kredite srpskim građanima i preduzećima, zadužuje se upravo kod ovih banaka pod nepovoljnim uslovima! Skoro neverovatno, posebno ako se ima u vidu da je članom 3. ovog zakona predviđeno da Vlada Republike Srbije plaća „troškove obrade i puštanja kredita“ u vrednosti od 900.000 evra, i to upravo iz budžeta Republike Srbije.

Ovim, skoro neverovatnim podacima treba dodati i da je u članu 3. ovog ugovora o kreditu sa tri zapadne banke, predviđena i skupa kamata u vrednosti zbira „jednomesečne referetne kamatne stope za zaduživanje u evrima (EUIBOR) i fiksne kamatne marže od 4,75%“.

Takođe, treći kredit koji je Vlada Republike Srbije zaključila, a Narodna Skupština usvojila većinom glasova, jeste onaj o zaduživanju Republike Srbije kod Svetske banke u vrednosti od 10 miliona evra. Slično kao i kod kredita EIB, ovaj kredit Svetske banke treba da umanji (ne da otkloni u potpunosti) katastrofalne posledice koje za srpska velika preduzeća i zdrastvo proizvode uslovi MMF i EU. Zato je moguće da, dok se smanjujuju izdaci za zdrastvo i nedostaju kreveti i lekovi u bolnicima, u ugovoru kreditu se ponovo predviđa kontrolisana nabavka strane opreme uz skupe kamate. Na primer, u članu 2. se predviđa da će Republika Srbija plaćati kamatu „jednaku LIBOR-u“, uvećanom za „varijabilnu kamatnu maržu“[5]. Takođe, Republika Srbija će platiti i 25.000 evra „pristupne naknade“, a sve zarad finansiranja „informacione mreže“ u srpskom zdrastvu, obezbeđenja „robe i konsultantskih usluga“ (u trenutku kada nema dovoljno kreveta i lekova u srpskom zdrastvu). U dodatku ugovora se navodi i da će se konsultanti birati u skladu sa smernicama Svetske banke, dok operativni troškovi označavaju „prevode i organizacije sastanaka, putovanja, vođenje kancelarije“. Ponovo je više nego jasno da će stranci imati najveću korist i od ovog kredita koji uzima srpska država.

Ipak, srpske vlasti i deo novo/stare opozicije i dalje insitira na samoubilačkom ekonomskom putu ka novoj utopiji, čiji je centar u Briselu. Ne sme se dozvoliti da srpska javnost dođe do zaključka da EU ne samo da otima deo teritorije Republike Srbije, već i potkrada i iskorištava srpske građane i preduzeća zarad daljeg bogaćenja zapadnog dela te nadnacionalne tvorevine EU.